Није био Цанетов „Пут за југ“, али дан јесте био врео, а пут дуг. Осим челичних живаца за наше железнице, поготово ако с југа походите престоницу, дуге вожње имају и своје позитивне стране. Нисам претерано дружељубив, али природно урођена русофилија, али и љубазност сапутника који су сели преко пута мене, начели су један диван разговор.
Сем оних контраверзних да Руси у родини у великом броју не воле Путина, о политичким приликама овде, о религиозности, тешком животу, начеле су се теме које су нас окруживале. Довољно је било да погледамо кроз прозор, неудобних, али бар чистих, нових возова ЖС-а.
Мој љубазни сапутник, који је путовао у друштву своје супруге, двоје деце, и пријатељице Кинескиње, упитао ме је: „зашто свугде и латиница“?
Док је млади брачни пар наздрављао пивом домаћег произвођача и на српском завитлавао своју кинеску пријатељицу која их није разумела, у чему су и деца показала завидан ниво познавања српског језика, одговарам да је то остало из доба СФРЈ.
„Да би народи били изједначени, изједначили су писма. Међутим када се држава распала, Хрвати и Словенци су избацили ћирилицу, али смо ми латиницу задржали. Ваљда да будемо ближи западу, да покажемо како смо просвећени, ‘да би нас лакше разумели’ “.
Додаје да је исто у туристичким центрима. „Проспекти двојезични – енглески и „srpski“ (латиница), ћирилице нема. Зар не би требали то да искористите као свој бренд? Француз и Немац када дођу свакако неће знати српски било да пише латиницом или ћирилицом. Сви они по западној Европи, где год да се окренеш имају латиницу. Али ћирилицу немају. И уместо да дођу овде, и да виде нешто ново, они виде све што имају и код куће – pizza, bakery, bar, shop, cash и сл.“
Неко ће рећи, па није ни чудо, то су Руси. Ипак треба узети у обзир, да упркос свим везама, и осећају „као код куће“, они су овде неко ко посматра са стране, ко не гледа из нашег домородачког угла.
Док ми као панслависта, и пасионирани љубитељ језика, објашњава разлику између течног чешког, српског и пољског којег учи, долазимо до истог закључка да је језик климава и променљива ствар. А да је један од његових идентитета и бастиона, писмо којим га пишемо. Само ако узмемо у обзир прво издање Горског вијенца (Горскıй вıенацъ), и видимо колико се језик, али и писмо променило, можемо наслутити шта ће се десити са језиком негирањем ћирилице, и масовном употребом туђица и англицизама…
Овде не говорим само о томе да су све наше писане и штампане књиге на ћирилици, па ни да се сво штиво издато на латиници убраја у хрватску културну баштину (јер је српски једини језик који транскрипцију препознаје као равноправно писмо), па чак ни о томе да је евру придодат натпис на ћирилици (кирилици) уласком Бугарске у ЕУ и да то у (Ј)европи никоме није сметало… Овде говорим о отвореној аверзији аутошовиниста, довољно необразованих и незаитересованих према сопственом културном наслеђу. Постоји уврежено мишљење да све што је домаће, то је и заостало и ван „тренда“, док се ћирилица поистовећује са екстремизмом, и политичким идеологијама. У Русији, Украјини, Бугарској, БЈРМ, ћирилица није резервисана само за родољубиво-црквене кругове. Имена банака, Старбакса, Мекдоналдса, Кока коле, холивудских блокбастера и великих тржних центара уредно су написане ћирилицом.
Кроз историју опстајале су државе и народи који су били јединствени и посебни. Попут Русије, Кине, Јапана, јеврејског народа и других са њиховим писмом и језиком. Полтрони и народи који су се добровољно асимиловали и пратили „трендове“ стапали су се и нестајали. У маси људи, увек ћете видети човека који се разликује, уместо онога који личи на све остале.
Коментари