Корнелије Квас
Језик, вера и идентитет у поглављу „Аудијенција“ Андрићевог романа Омерпаша Латас

Увод

Савремена наука разликује четири критеријума у одређивању идентитета: језик, обичаје, веру и земљу порекла (Оташевић 2017).[1] У поглављу „Аудијенција“, незавршеног Андрићевог романа Омерпаша Латас, присутна су сва четири идентитетска критеријума, али су два посебно истакнута. У два разговора Омерпаше са Богданом Зимоњићем, турски великодостојник покушава да придобије српског кнеза претварајући се да је његов идентитет близак, па и једнак српском. У првом разговору то чини истицањем заједничког језика, у другом, позивањем на некадашњу припадност православној хришћанској вери.

Лик Омерпаше јединствен је у Андрићевом приповедном свету. Противречности његовог карактера обликују структуру дела и то тако да се у другим, кључним ликовима романа преламају „поступци и прохтеви опаког тиранина и силника“ (Вучковић 2002: 99). Прелазак у другу веру и промена идентитета темељно одређује лик Омерпаше, који је рођен и растао као Мића Латас, Србин из села Јање Горе, све док није прешао у муслиманску веру и постао Омер, како би могао да напредује у турској војничкој и државној хијерархији. Радован Вучковић примећује:

„Омерпаша није потпуно ни једно ни друго: ни бивши хришћански младић, нити велики турски достојанственик за кога се издаје, нити пак аустријски великан, што је желео да постане. Он је мешавина свега тога; једна, у моралном и психичком погледу, аморфна људска маса која се лако мења и преображава према ситуацији и потреби да постигне жељени циљ“ (Вучковић 2002: 126).

У том смислу „проблем конвертита стожерни је проблем романа, неодвојив од главог лика, али и од осталих личности у њему“ (Вучковић 2002: 125). Омерпаша покушава да се Зимоњићу приближи путем језика и вере, како би му херцеговачки кнез помогао у ратном походу против побуњених бегова. Веродостојност и уверљивост тих покушаја остварена је употребом стилских средстава, међу којима се посебно истичу поређење и семантичко контрастрирање реченичних делова у оквиру реченице или у оквиру мањих текстуалних делова.

Код Андрића поређење успорава и задржава пажњу читаоца, истичући детаљ који је важан за разумевање лика или призора. Поређења „Андрићу служе пре свега да што свестраније опише неки предмет или појаву“, она за њега „имају пластично-ликовну функцију“ (Живковић 1965: 261). Семантички контрасти остварују ефекат драматичности и узбудљивости унутар, површински посматрано, мирног и правилног реченичног и приповедног тока.

Представе првог и другог сусрета Зимоњића и Омерпаше, као и њихови карактери, показују приповедне одлике истинитости и веродостојности, а то су и основне особине реалистичког књижевног поступка. Андрић истиче значај детаља или стилске чињенице таквог поступка, који тежи веродостојном и уверљивом приповедању:

„На лику или призору који је једном изабрао писац мора да између множине детаља открије онај који има пресудну важност за вредност слике уопште, онај на коме ће почивати веродостојност целокупног казивања. За писца реалисту ти детаљи нису само сликовите фигуре, као што ни речи којима треба да их наслика нису и не могу бити случајно захваћене боје са неке богате палете ни произвољне игре звука, него стварне и строге лозинке по којима га ми читаоци познајемо као сведока и на основу којих прихватамо његово сведочанство као истинито и веродостојно“ (Андрић 1981: 78).

Поређење и семантичко контрастрирање стилски су детаљи којима се постиже уверљивост и пластичност описа двојице саговорника, Богдана Зимоњића и Омерпаше Латаса, и представљају путоказе за решења језичкостилских лозинки Андрићевог текста. Наведена стилска средства уметнички обликују представе о језику и вери. У поглављу „Аудијенција“ Андрићевог романа Омерпаша Латас, то су два главна чиниоца одређивања идентитета.

2. Први разговор: језик

У првом разговору Омерпаша дочекује кнеза Богдана, на спрату, у соби за пријеме, док су четворица преосталих поглавара из источне Херцеговине остали да чекају у приземљу: „Кад се нашао пред Омерпашом у тој светлој, застртој просторији, у коју је ведар новембарски дан улазио на све прозоре, кнез је мало застао, као планинац на пропланку и чистини, трепнуо очима и лако забацио главу да би јасније видео око себе и боље се снашао“ (Андрић 1976: 84).[2] Кнез Богдан је упоређен са планинцем (човеком са планине, што и јесте) који на висоравни осматра предео око себе, припремајући се за покрет и делање. Поређење је произвело контраст између Омерпашине собе за аудијенцију, која је ограничена, и неограниченог пространства који се шири са планинског пропланка. Читалац, заједно са Богданом Зимоњићем, добија прилику да застане и припреми се за сусрет са турским пашом. Богдан је трепнуо очима и тај стилски детаљ додатно доприноси ефекту успоравања радње и усмеравању пажње читаоца на лик о коме се приповеда. Омер дозвољава да се тај тренутак још мало продужи, а онда позива Богдана да седне, речима: „–Овде, поред мене.“ (85).

Приповедач Андрић, у загради, објашњава значење и интонацију Омерпашине реченице, којом је позвао госта да седне. Приповедач уочава како тон и боја Омерпашиног гласа у наведеној реченици откривају семантичку напетост и снажан значењски контраст:

„Када би овако говорио са утицајним људима из народа, Омер је подешавао нарочити тон и нарочиту боју гласа. Он је тај тон и тај глас вадио негде из дубоко затрпаних сећања на разговоре Личана и Босанаца које је слушао у детињству по сајмовима“ (85).

Уверен је да када говори тако „рођачки“ постаје „неодољив и способан да гане и придобије свакога“ (85). Трудио се да говори „присно, непосредно и грубо народски“ (85). Учинак који је постизао био је супротан од намераваног, јер су га „многе године и велики успон у Цариграду удаљили од народа“ (85). Уместо жељеног утиска присности и фамилијарности, постиже се супротно дејство удаљавања саговорника. Тон, избор речи и интонација изворном говорнику откривају личност која не само да је удаљена од његовог идентитета, већ и особу која, претварајући се у језику, жели да га превари:

„Самоуверен и сигуран у себе, он није могао да осети како му испод извештаченог говора и понашања избија лажна нота коју може да примети и осети свак осим њега, и која има тачно обрнуто дејство. Тако се он, бар у овом случају, одавао управо оним чим је мислио да заведе и превари другог“ (85).

У Андрићевом (приповедачевом) коментару Омерпашиног исказа истакнуте су семантичке супротности истинитог и лажног слоја једног реченичног исказа.

Након коментара, Омер, само гласније, понавља позив Богдану да седне: „–Овде, поред мене!“ (85). Омер прихвата оберучке Богданову руку, сликовито представљену путем поређења: „То је била бела и чудно неотпорна, али огромна, тешка као недопечен хлеб“ (85). Опет је усмерена пажња на Богдана који је, метономијским поступком, дочаран као крупан човек изразито беле пути. У наставку реченице руке Богдана и Омера, и даље уз помоћ метонимијског поступка, описују њихов физички изглед и снагу: „ипак се по нечем осећала успавана снага ударца која бије из те руке која је толика да обе пашине јаке али мршаве, лепо вајане, тамнопуте руке нису могле да је потпуно прекрију и изгледале су на њој малене, суве, као огореле“ (85). Преко описа руку гради се слика Омера који је ситније грађе и тамније пути од Богдана.

У следећем пасусу контрастрирана је Богданова физичка снага и мушкост и говор:

„Без видљива отпора Зимоњић је још оклевао да седне; непомичан, лако је трептао очима, и најпосле проговорио. Његов глас, у коме је такође било оклевања, био је и бојом и висином тона блеђи и скромнији него што се од тог снажног тела и мушког лица могло очекивати“ (85–86).

Богдан је трептао очима као у првом опису његовог уласка у собу, када је упоређен са планинцем који са висине осматра крајолик. Успостављањем контраста између гласа и тела, стилски је наглашен његов опрез и оклевање.

Богдан полако и уз застајкивање пита пашу да и његови другови присуствују састанку: „– Да бијасмо ... позвали и моје друштво ... да сви буду при овом разговору. Ако ти ... није што противно?“ (86). Приповедач нам објашњава да паузе у Богдановом питању настају на „оним местима где је отприлике требало да дође Омерово име или његове титуле, које он због нечега очигледно није хтео или није могао да изговори“ (86). Омерпаша одбија предлог, желећи да прво њих двојица разговарају „као двије главе“ (86). Поређење још једном усмерава пажњу на двојицу вођа и, заједно са претходним Богдановим избегавањем именовања турског вође, ставља их у равноправан положај.

Омерпаша се захваљује кнезу Зимоњићу на томе што је „разбио чету Алипашиног кавазбаше“ (86), показавши се на тај начин као веран њему и царској власти. Објашњава му своје планове о завођењу реда у Босни и Херцеговини и намеру да побољша положај хришћана. Док говори гледа у Богдана, у „његово широко лице, танка и велика, чврсто стиснута уста и високо чело које је било у доњој половини преплануло, док му је горња половина, која је иначе под капом, била бела и глатка као у младића“ (87). Опис Богдановог лица контрастрира доњи, препланули део, и горњи, као у младића део лица. На тај начин, преко семантичког контраста и поређења, сугерише се двострукост Богданове природе: искуство и младалачка неисквареност.

Омерпаша жели да убеди Богдана како је он један од носиоца новог реда и поретка који царска војска с њим на челу уводи у Босну. У једној реченици, путем контраста и поређења, Андрић сликовито представља Богданов отпор ласкавом убеђивању: „Зимоњић је седео без речи и покрета, само је једном лако прешао дланом преко очију као да уклања невидљиву нит јесење свиле која је налетела на њега“ (87). Српски кнез не само да је ћутао (седео без речи), већ се није ни померао (седео без ... покрета). Једини покрет који је начинио (прелазак дланом преко очију) семантички је наглашен, јер је супротстављен претходно описаној непомичности његовог тела. Значење стилског детаља дато је путем поређења: као да уклања невидљиву нит јесење свиле која је налетела на њега. Ласкању и убеђивању лукавог турског паше, који чак по добру помиње његове претке, Богдан се одупире ћутањем, непомичношћу и покретом руке који га открива: он жели да од себе отклони напаст која је налетела на њега.

Омер разуме како Богданово ћутање и понашање значе одбијање и почиње да још више насрће на кнеза. Приповедач поређењем представља Богданову непоколебљивост: „Омера је изазвало то ћутање, облетао је око њега речима и наваљивао као на затворен град“ (87). Богданова одбрана чврста је као затворен град и Омер одлучује да са ласкања пређе на претње. Предочава српском кнезу своју, моћ царског сераскера, који „све може, само једно не: не може се пред султаново лице вратити несавршена посла“ (88). Глас му се при том мењао, а почео је да употребљава и „неки стран изговор и нагласак“ (88). Богдан је остао непоколебљив и све време Омеровог говора је ћутао: „Само је неколико пута трепнуо очима, што је могло личити и на безначајан осмејак, и на уздржљиво одобравање, и ни на шта“ (88). Поново је употребљен контраст између ћутања и покрета; прво је то био трептај очима, па онда прелазак дланом преко очију, да би се поновио трептај очима, само сада неколико пута. Покрет као контраст ћутању и непокретност Богдановог тела док слуша прво Омерова ласкања па претње сада је умањен приповедачевим објашњењем да трептај може значити више тога, али и ништа од свега тога.

После свега, заћута и Омер. Његово ћутање другачије је од Богдановог, јер одаје незадовољство. Пред њим је исти призор: „џиновски гатачки кнез, доброћудан и учтив на изглед, а загонетан и увредљиво уздржан“ (88). У опису кнеза наглашени су семантички контрасти: доброћудан–загонетан, учтив–увредљиво уздржан. Тако Богдана турски паша види и доживљава и то га још више љути. Ипак, не одустаје од разговора и убеђивања, „љути се, али не показује своју љутњу“ (88). Следи још једно поређење које усмерава пажњу читаоца на Омеров карактер и тренутно душевно стање: „Напротив, као коцкар који зна да само новим и већим улогом и смелијом игром може изгубљено да поврати, он је сад појачавао своју љубазност“ (88). Омер је као коцкар, он повећава улог усиљене љубазности како би остварио жељени добитак – Богданово савезништво.

На питање да ли пуши дуван, Богдан први пут одговара да не пуши, да није стекао ту навику, да би кратак дијалог завршио са: „–Јȁ.“ (89). То је више звук него реч, али Омер користи прилику да се, пошто је Богдан ћутање прекинуо, кроз језик приближи Србину и приволи га на своју страну: „Омер одмах повиси глас лажно весело и срдачно, „рођачки“.

• Али имаш право, имаш право! Зато си здрав. А служи те здравље, а? И, онако, мушка снага?

Зимоњић је прешао преко питања као да му је постављено на непознатом језику“ (89).

Семантичким контрастом између рођачког обраћања Омера и Богдановог занемаривања питања као да му је постављено на непознатом језику и употребљеним поређењем у другом члану контраста неуспешно је завршена игра језичког приближавања Омера Богдану. Турски великодостојник не успева да се преко језика представи близак Богдановом српском идентитету. Разговор се убрзо завршава, а Омер позива Зимоњићеве другове, што је додатни знак како је разговор завршен. Омерпаши не преостаје ништа друго него да још једном покуша и позива Богдана Зимоњића да остане код њега на ручку.

3. Други разговор: вера

Турски војсковођа и српски кнез по други пут остају сами, и овај пут, пише Андрић, „нису личили један на другог ни по чем, али по једном јесу: по мучном осећању ишчекивања и неизвесности“ (91). Уз благу иронију и наглашени семантички контраст, приповедач истиче идентитетску и карактерну разлику између саговорника, али и сличност положаја у коме се тренутно налазе. Приповедање прати Зимоњићеве мисли које нам говоре како је он свестан опасности коју представља Омер: „Злица и крвопија, без срца и образа, а паметан и вешт, и лукав као змија“ (91). Упоређен са змијом, Омер је обележен не само као лукав, већ и као особа блиска ђаволу, а те семантичке конотације оправдане су даљим развојем догађаја. Од таквог човека, слушамо Богданове мисли, треба бежати главом без обзира, али је сада принуђен да седи са њим у његовој кући и „на његовом проклетом хлебу“ (91).

Омерпаша издаје наређење да почне ручак. Улази послуга и служи. Богдан је умерен и не жели ракију, одбијајући пашино наваљивање „целом тежином свог насмејаног ћутања“ (92). На малом приповедном простору Андрић успева да оствари изузетан стилски и семантички ефекат, заснован на контрастима: Богданово ћутање има тежину, а истовремено је насмејано. Кнез је непоколебљив, а опет љубазан и у границама пристојног понашања. Касније пристаје да узме столачку лозовачу.

Употребљена поређења у опису послуге указују на блискост Омерпаше са ђаволом и подземним светом. Слуга је у црном, са „рукама савијеним на прсима као покојник“ (93). Омер води госта у собу за ручак: „Прешли су само широк полутаман ходник којим су као сенке клизили момци у црнини и прибијали се леђима уза зид да пропусте господу, као да је тесно“ (93). Два узастопна поређења, као покојник, као да је тесно, упућују на везу Омерпаше са тескобним подземним светом покојника.

Омер и Богдан ручају. Начин обедовања открива њихове супротстављене карактере, али и тренутно душевно расположење: „Јели су ћутке, Омер жустро и расејано, као да баца иза себе, а Зимоњић прибрано и полако“ (93). Након ручка прелазе на велики диван прекривен крзном и ту Омер, пијући кафу и пушећи чибук, наставља разговор. Док је Богданово ћутање означено као насмејано, сада су Омерове очи као насмејане док посматра Богдана: „Омер га је посматрао искоса сјајним, као насмејаним очима, гледао га нетремице и живо, као да су у овом сусрету питања већ постала споредна а поглед главно“ (94).

Омер се у себи истовремено и чуди и диви изгледу српског кнеза. Богданово лице је младолико и када мирује, „оно се затегне и разведри и постане глатко и безазлено као у здрава детета“ (94), али у покрету лице добија „оштар, опасан и подмукао израз“ (94). Поглед који продире између трепавица „као кроз пушкарнице, није његов прави поглед који се скрива иза спуштених очних капака и отуд, невиђен, све види“ (94). Уз помоћ два поређења (лице као у здрава детета, поглед као кроз пушкарнице) и семантичких противности (лице које је безазлено у миру и опасно у покрету, поглед који више скрива него ли открива) додатно је усмерена пажња читаоца на Богданов карактер који је добродушан, али нимало наиван.

Одело Зимоњићу даје „свечан и крут изглед кипа“ (94), нарочито беле доколенице и затегнуте металне копче, које „као да ће попуцати од неке мучне снаге тих листова“ (95). Следи Андрићев опис српског кнеза којим га уздиже до јуначких, готово божанских висина: „И сав је тај човек, у својој гломазности и крутости, природан и слободан, као да само такав може бити и као да на свету не постоје други људи са другим схватањима и друкчијим оделом и држањем“ (95). Омер је опчињен Богдановим изгледом и држањем и оно му у сећање дозива сиријског главешину који му је, на предлог да се спусти са планине и са њим разговора, одговорио да са њим може једино преко карабина да разговара.

Омер спознаје да се Богдану мора приближити на нов, другачији начин, да његово поверење може задобити ако му се представи као близак и идентитетски сличан, и зато покушава да га увери како између њихових идентитета битније разлике и нема. Поново почиње да му говори о променама које ће његова мисија донети у Босну:

„Уопште, дошло је време да се прилике у Босни и Херцеговини измене. Изградиће се путеви, отвориће се пошта и телеграф, прорадиће трговина са суседним земљама живље и слободније него до сада, на европски начин, без уцена и неправедних намета. То ће бити пут да се сав народ, крст и некрст, отме од ове сиротиње и подигне, а за угледне и окретне људе прилика да – стекну и заимају, како то одговара њиховом угледу и њиховим способностима“ (96).

Када је Омерпаша почео да говори о потреби да хришћани имају своје прваке, владаре који ће признавати султанову власт, Богдан се „одједном укрути и остаде тако оборене главе и безизразна лица, загледан у лице“ (97). Омер му се тада приближи и готово на уво му изговори: „– Ти мени не вјерујеш.“ (97). Омер понавља Богдану да му не верује зато што не зна ко му се заправо све време обраћа. На тај начин наговештава идентитетску обману коју ће убрзо покушати да изведе.

И док је паша премеравао собу својим корацима, Богдану се поглед отимао ка отвореном прозору и пространству које се иза њега ширило. Супротност између затвореног простора собе и пространства коме Богдан тежи, доводи у везу ту сцену са призором из првог разговора, када је Богдан упоређен са планинцем. Приповедач уводи још један контраст између два идентитета: „Тако су се мерила и носила та два човека од којих један, Омер, жели све што човек може постати и бити, и што га подиже у очима света, а други неће ништа до само да буде и остане оно што јесте“ (98). Карактерне супротности имају функцију разликовања између правог и лажног идентитета, при чему се лажни идентитет обликује имитирањем језика (први разговор) и имитирањем чина вере (други разговор).

Уводи се категорија веровања и неверовања, вере и невере. Омер хоће да му Богдан верује и „пре него што је кнез могао да нађе и изговори реч, сераскер се зауставио у ходу и, стојећи пред својим гостом, широким покретом положио обе руке на груди.

– Слушај, Богдане, немој мислити да сам изнутра ово што изгледам споља“ (98).

Лик турског паше по себи је дубоко противречан, а ту противречност додатно потврђује семантички контраст споља–изнутра наведене реченице. Идентитетско приближавање помоћу употребе истог језика из првог разговора Омерпаше и Богдана Зимоњића није успело, и сада сераскер употребљава друго оружје – веру – обраћајући се кнезу речима:

„– Е онда, знај да пред тобом не стоји Омерпаша него Мићо Латас из Јање Горе.

И кад не вјерујеш мојим ријечима, вјеруј овом ...

Омер је одвојио руке од груди, скинуо живо тешки фес са модром кићанком и бацио га театрално на бели диван, а затим је саставио три прста десне и — прекрстио се, без речи, оборених очију, скромним, кратким и навиклим покретима“ (99).

Зимонић је у чуду и неверици док посматра гологлавог пашу како се „крстом крсти као какав црквењак“ (100). Он по први пут отвара широко очи које је до сада скривао иза полуспуштених трепавица, ослобађајући истински поглед који води до његове душе: „Поглед тих очију није био само зачуђен него и убојит и гневан, уплашен и жаловит, и презрив и тужан“ (100). Све што се у два разговора накупило у Богдану, а што је скривао дубоко у себи, севајући је, у контрастима, избијало из његовог погледа. Отварање огледала душе потрајало је само за тренутак; када је Омер, крстећи се, подигао очи ка Богдану, затекао је незаинтересованог Зимоњића како га посматра „као да први пут у животу види тај знак крста и човека који се крсти“ (100). Идентитетско приближавање путем вере било је неуспешно.

4. Закључак

Андрићево приповедање у поглављу „Аудијенција“ издваја два идентитетска критеријума: језик и веру. Проводећи дуги низ година у Цариграду, Омерпаша се од језика (па и од обичаја и земље порекла) неповратно отуђио, па његов покушај да говори народски открива његово удаљавање од српског језика и идентитета. Истицање некадашњег хришћанског православног идентитета само је лукава игра царског великодостојника, безуспешан покушај да се српски кнез превари и придобије на своју страну. У градацијском поступку појачавања притиска на Богдана Зимоњића прво се употребљава језички, па онда верски критеријум одређивања идентитета. То показује да је у Андрићевом приповедном свету који тежи истинитости и веродостојности – вера – а не културно наслеђе, најважнији критеријум одређивања српског идентитета. Универзални и ванвременски значај Андрићеве уметности путоказ је и за данашња размишљања о значају језика и вере у одређивању националног идентитета.

ИЗВОРИ И ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

Андрић, Иво. Омерпаша Латас. Сабрана дела Иве Андрића. Књ. 16. Београд: Просвета; Загреб: Младост; Сарајево: Свјетлост; Љубљана: Државна заложба Словеније; Скопје: Мисла, 1976.

Андрић, Иво. Уметник и његово дело. Сабрана дела Иве Андрића, Допуњено изд. Књ. 13. Београд: Просвета; Загреб: Младост; Сарајево: Свјетлост; Љубљана: Државна заложба Словеније; Скопје: Мисла; Титоград: Побједа, 1981.

Вучковић, Радован. Андрић: историја и личност. Београд: Гутенбергова галаксија, 2002.

Живковић, Драгиша. Од Вука до Андрића. Београд: Друштво за српскохрватски језик и књижевност СР Србије, 1965.

Оташевић, Ана. Идентитет на трапезу језика, нације и културе. Културни додатак, Политика online, четвртак, 13. 7. 2017.