Живадин Јовановић:
КОСОВО И МЕТОХИЈА
Шта Србија захтева?

Повремено чујемо у јавности да Србији нико није понудио поделу Косова, да Србија чека шта ће јој ,,Квинта'' или неко други са Запада понудити и сличне тезе. Такође, да су раније власти учиниле безумне грешке и „печатирале коверту независности“ Косова и Метохије.

Знамо шта преобучени команданти терористичке ОВК из Приштине захтевају: узајамно признавање, утврђивање међународних граница, чланство у ОУН и друге међународне организације, дипломатске односе, своје оружане снаге. За узврат су спремни да поново потпишу обећање о ЗСО као невладиној организацији.

Знамо садржину Резолуцију СБ УН 1244, којом се Србији гарантује суверенитет и територијални интегритет, а за Косово и Метохију предвиђа широка аутономија у оквиру Србије. Да се истим документом гарантује право на слободан, безбедан и достојанствен повратак 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца, распоређивање договорених контигената војске и полиције у Покрајини, људска права, слободу кретања. Поготову знамо садржину Устава Србије који је такође мера суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Знамо такође да земље које чине огромну већину светске цивилизације подржавају Србију, укључујући међу њима две сталне чланице Савета безбедности УН, све земље растуће моћи, као што су Русија, Кина, Индија, Индонезија, Бразил, ЈАР и друге.

Познатно је много тога о новим трендовима у глобалним односима, у Европи, као и унутар саме ЕУ.

Статус Косова и Метохије представља најважнији државни и национални проблем Србије.  Да ли је умно да Србија експлицитно прихвати да зависи од тога да ли ће јој и шта неко понудити, уделити када се ради о њеном егзистенцијалном питању а да oна ништа конкртно не захтева? Да ли се при свему поменутом стратегија Србије може дефинисати - за све лоше криви су други, ми спашавамо само што се спасти може при чему ни сами не знамо шта је то што можемо спасити. Како одсуство јасних  принципијалних захтева Србије тумаче  противници – као знак снаге или несигурности?

Што се тиче грешака претходних власти, свака гарнитура власти од 2000., на даље, је истицала је да води политику „чланства у ЕУ, без алтернативе“, а своје једностране уступке на том путу покушавала да пред народом оправда грешкама претходних режима. Власт нема склоности да схвати да ће једног дана бити бивши режим. Колико је мудра била одлука да се 2013. потпише противуставан „Први споразум о принципима нормализације“, да се на основу њега повуку све државне структуре са севера Покрајине, да се на том подручју укине уставни поредак Србије, да се призна и прихвати ширење поретка, непризнате, илегалне творевине а да се тек после пет година констатује да Приштина ништа од потписаног није извршила?

Београд, 14. мај 2018.