Помен Растку: пренос костију

Има ли светлости
да удахнем је, овде
или другде: заувек Над плочом:
хиљаде слова далек,
на врху носа: кад, срижеш: толики
човек, под толицни шеширић Био би то
разлог да кажем коју, веверица
махне репом и затресу француске ресице,
балкански сугласници
капљу Тамо,
овамо: оглопци
у речнику страних дрводеља,
грло се отвара
и зјапе очњаци Јеси ли ти
та тиха реч, тамни азбучник: скутрио,
под пладњем, надгробним: мршав
јеловник А говорили: врати
се истом стазом, у сада, у овде,
врати: никад То је тај
што сне сања: “никад” је реч,
реч “никад” Стазом,
истом Тамо, где погледаш
у даљине и скрушено
падне глава Има
ли афричких стонога под пазухом, крхке
су петељке далеких звезда, где: по врату:
клизе ситне капљице и тишина
облива Чујеш, дамари:
пуцају

Данас сам садио руже!

Мињи, овај љубавни пупољак

Топал фебруарски дан. Мирише пролеће.
Сунце, тај жути, небески длан,
згрејало зидове кућне, скупило мухе на малтерни фил,
а пољске извело мише, међ стабла,
да грицкају листиће сухе.

Убод ашовом. Ископај, синко малене раке,
док блатњаво сало по трбуху алатке виси.
Ух, те подземне сплетке!
Као по харфи, пребирам прстима корење
тетка-дуње, баба-вишње или су то ножне жиле
скамењене неке гуске или патке.

Копам јаму. Нек' живот победи
смрт саму: побошћу стабаоце ситно, загрнути
земљом, оставите прах да пусти клицу,
балицу низ губицу, па из маленог овог гроба
нек' настане неко ново, боље доба!

Јесам ли икад своју копао
раку? Јесам ли крв млаку оставио да сасвим
се охлади? Ко то у мени рије, док сним да живот
у овом кусом жбуну пробудим? Где је ћивот што траје к'о
космичко јаје и сеје жуманце од кога се крв леди и груша,
претвара у камичак?

Погледам у небо: топал сунчев
длан, знам, пробудиће успавани чмичак,
ситно зрнце што клицом кресне светлосно брдо
и крхак животни пламичак. Данас су
ме посадиле руже! Да ли ћу се примити?

Плач хиландарског антипросопа
због слабости срца и душе

Праштај, Господе,
Мени недостојном, ситнијем
Од честице прашине коју удишем
Са сланим ваздухом морским.
Мудра је реч Проповедникова
Да свему има време под капом небеском,
Али мени није, и неће бити,
Никаква времена: не могу више од онога
Што могу! Молим се за чудо над чудима, клечим
И подвизавам се, али све је поврх
Мојих моћи! Ишетам међ маслињаке, међ зебе
И славује, да осматрам залазак сунца
Тамо, понад пирга на Хрусији,
Али не видим ничега сем прелепог пева
И одсјаја сунчевог злата. Ништа се у мени
Не разгорева, само тиња,
И тиња. Праштај,
Господе,
Што се у мени пламен не буди!
И што ништа је мени да Те љубим, свим срцем
И душом, свом мисли и снагом својом,
Ништа! Чиним то вазда, и посвећено,
Колико слуга Божји, недостојник, чинити може! Али,
Господе милостиви,
То моје толико је мало, и безначајно,
К'о трунка прашине што залегла је, негде,
У плућима мојим. Никакве вајде од мене на свету
Не има, јер љубав моја без срца је и душе,
Без мисли и снаге! Залазак сунца осматрам, тамо,
Преко дебелог мора, по којем невидљиви
Ваздушни мехури ваљушкају се
У својој безначајности суштој. Огромна је
Твоја љубав, Господе,
Огромна, кад ме трпиш овако немоћног
И јадног! И памет ми људска никако не схвата
Што ме не почистиш са овога света,
Као што јуче, у трпезарији, ја почистих
Мрава залуталог
Међ крушне
Мрве!