Уместо уводника
02. 01. 2019
Владимир Димитријевић

Књижевни часопис у доба инФернета/поводом десетогодишњице “Људи говоре”

Поштовани пријатељи вашег и нашег часописа “Људи говоре”,

Чему књижевни часописи данас уопште служе, поготово када су
фејсбук профили и твитер оно што нам говори да ћемо, како би
рекао Свен Биркертс, ускоро отпевати последње “Гутенбергове
елегије”? Ко још чита? Хоће ли наших библиотека бити за десет
година, ако знамо да се јавне библиотеке у Америци, одакле нам,
као масовна култура, долази чудовишни свет антихуманизма,
маскираног у причу о демократији и људским правима, све
више затварају, јер се, у доба либерал-канибализма (добро сте
чули – канибализма, не капитализма) не исплати држати јавне
библиотеке? Хоћемо ли се бавити читањем ако се ускоро заврши
процес који је започео у Србији – да квазизакони о јавним
набавкама не дозвољавају библиотекама да слободно купују
књиге, да квазизакони о образовању професоре приморавају да се
баве којекавим квазистручним усавршавањима и портфолијима,
а не учењем деце, да квазизакони о здравственом осигурању
приморавају лекаре да све време раде на компјутеру, а да немају
времена за пацијенте, да, због рада за бедну цркавицу, ускоро
нeћемо имати времена за читање?
На ова питања имаћемо одговор који зависи од наше спрем-
ности за борбу. Јер, књиге и књижевни часописи, попут “Људи
говоре”, жилава су и храбра створења, која су увек и свагда била
спремна да пруже отпор ономе што је Гете назвао најопаснијим
видом глупости – глупошћу у акцији. Зато су их, као и људе, ве-
ковима спаљивали. Сетимо се да је цар Чи Ши Хуанг Ти, чувени
градитељ Кинеског зида, верујући да је писано могуће убити,
наредио да се спаљују дела међу којима беху и Ши Кинг, збирка
лирских песама, као и Конфучијеве поуке. Мислио је да ће тако
уништити све епохе пре себе, и да ће историју очистити од све-
га, осим своје премудрости… Наравно, није успео. Ни онај ка-
лиф, и он премудри, који је наредио да се пали Александријска
библиотека, непотребна и ако у њој књиге говоре о чему и Куран
и ако књиге у њој говоре супротно од Курана, није победио
књиге. Нису их победили ни следбеници папског Рима, који
су на сабору у Сплиту, крајем 11. века, тражили да се спале све
глагољашке књиге, остаци мисије Светих Кирила и Методија у
нашим западним крајевима. Нису их победили ни Турци који
су њима ложили пећи у светогорским манастирима за време
грчког устанка 1821. године.
Не, нису успели да победе књиге ни нацисти, кад су их
спаљивали, пре но што су почели да људима ложе кремато-
ријумске пећи; нису у томе усплеи ни бољшевици, који су гонили
и књиге и писце, јер, како рече Михаил Булгаков, “рукописи
не горе”. Нису их победили ни домаћи комунисти, који су пун
камион књига из цркве у Чачку, граду у коме живим, одмах
после рата, однели да се преради у Фабрици хартије, да би нам
историја почела од 1941. године. Нису то успели ни колашински
скојевци, спаљивањем књига из манастира Мораче. Нико од
њих није победио књигу.
А било је књигоцида и у наше дане – Анте Лешаја је написао
студију о томе како је “млада хрватска демокрација” у доба
Фрање Туђмана уништила милионе књига србских писаца и
ћириличних наслова. Исто су радили и Шиптари на Косову
независном од људскости, морала и међународног права – уни-
штавали су србске књиге из својих библиотека. И нису побе-
дили. Победиле су библиотеке наше Србије, између осталог и
чачанска. Спокојан сам кад уђем међу њене полице, и видим
да на њима стоје и Матош, и Крлежа, и Иван Мештровић са
својим мемоарима, и Томаж Шаламун, и Франце Финжгар, и
Иван Цанкар, и Реџеп Ћосја, и Есад Мекули, а осталим нашим
“народима и народностима” да и не говоримо. Србија се није
обрукала спаљивањем било чијих књига, и оне су још увек на
полицама наших библиотека. То је живи доказ ко се, кад и где
борио за европске вредности, иако су они који су спаљивали и
уклањали ћирилицу већ обрели у ЕУ ( нарочито ово U, и на-
рочито у Вуковару ).
Реј Бредбери има роман “Фаренхајт 451”, о тоталитарној
будућности света у коме ће књиге бити уништаване зарад
лоботомије човечанства. У том роману, постоје људи који знају
најзначајније књиге, од Илијаде, преко Библије, до Сервантеса
и Достојевског, напамет. И књиге остају и опстају у њиховим
умовима, одакле су, у доба њихових мудрих предака, и потекле.
Зато, иако не знам хоће ли, у доба глобалног тоталитаризма
званог либерал-канибализам (не капитализам, канибализам,
господо! ) бити народних библиотека, ипак знам да књига неће
и не може бити уништена. И да писати и објављивати и данас
има смисла. Тако је и са часописима попут “Људи говоре”, чији
је заточник, Раде Батуран, све нас окупио у борби за смисао, и
десет година одолева, и не да се пламен свесрпског јединства у
духу и култури угаси. Јер је Српство део Човечанског. И, како је
писао Станислав Винавер, због тога вреди “паметно србовати”.
Позивајући нас на ову гозбу духа, међу ауторе часописа
“Људи говоре”, саборце покрета отпора бесмислу и лажи, Батуран
нас подсећа на стихове Миодрага Павловића, тако примерене
нашим данима: “У рату овом који сећање брише, научите пјесан,
то је избављење!”
Иако одавно не пишем песме, за ову прилику вам нудим
једну, насталу недавно, док сам читао стихове Ђорђа Сладоја.
Чини ми се да њоме објашњавам свој рад у часопису који из
Канаде пружа руке свима нама, и помаже нам да се коло не
прекине.

ПО ЂОРЂУ СЛАДОЈУ

Шта ће нам самсунг и нокија
Уз недоступног Пинокија

И биткоини аветне жеље
Кад остасмо без дрводеље

Коме ће твитер крпити крила
Кад их је крилата у невид скрила

Дрвенко Ђепето Добра Вила
Зар нам се прича причинила

Инстаграм шерује рогате фотке
Стримови жежу Огњене мотке

По срцу туку децу и старце
У мрежном рају за магарце

Са наказама подземног света
Трошимо постпејд Инфернета

Часописом “Људи говоре” не пристајемо на ИнФернет. И то
непристајање је наша дужност, али и задовољство.

Поезија
02. 01. 2019
Весна Радовић

Над Призреном су некадa звонила многа звона

Све било је некада, младост, ти и ја, коју још увек
препознајем
Шћућурену испод отвореног кишобрана
Док се држи за руке и кришом љуби, мада све прошло је
Истопило се као снег у пролеће
Као Снешко кога су деца погазила
Посведочићу, свему што јесте, и свему што је било да
Над Призреном су некадa звонила многа звона!

Још увек свирам са једном покиданом жицом
Што ми боде уснуле очи
Као пустињска прашина коју разносе сахарски ветрови,
А кожа ми је као децембар, храпава и хладна,
Ни налик мекој, баршунастој свили,
За разлику од мене, ти се красно држиш
Висок и усправан, елегантно огрнут у песме љубавне
А ја тихо сведочим да
Над Призреном су некадa звонила многа звона!

Као рањена Богородица на брежуљку Љевишки
Изнад хучне реке Бистрице
Сама међу оскрнављеним светињама
Позивам те на јутарњу литургију
Мада све пусто је, осим нас,
Промрзлих путника из далека,
Јер давно сам се пред Богом заклела, волећу те заувек
А ту, међу упаљеним свећама
Угасила бих своју жеђ, сведочећи да
Над Призреном су некадa звонила многа звона!

Ти, лудо, што имаш анђеоске очи и не даш ми да
плачем,
Хајде, дођи, и не стиди се, заједно ћемо сићи
У дубоке рудокопе
У потрази за изгубљеном голубицом
Коју су давно донели которски трговци
На дар Милутину
Смилуј се, душо моја осетљива,
Јер још увек имам крви под ноктима
И топлине у оку језера да посведочим да
Над Призреном су некадa звонила многа звона!

Под брежуљцима и шљивама

Знам да си одувек сањао да водиш синове за руку,
Још док си био дечак у кратким панталонама
Што са шаранџијама креће у лов на реку,
У пролеће, са шећерцем у џепу,
За њих си био спреман дати своје очи,
И погинути у реду за воду крај Чукур-чесме,
Па да те мртвог гуслари опевају у десетерцу!

Знам да си у једном даху, за прса испред свих,
Знао песме о Црном Ђорђу и старцу Фочи,
Да ти је дедина реч била света књига
Над којом си се пред пут заклињао,
А планинска колиба родна кућа
Све док се негде трака није прекинула,
Јаз пресушио, а стара воденица заувек стала!

Знам да си водио многе битке,
Пуцао себи у срце да се далеко чује,
У сну ми се враћа
Бат копита уплашеног коња,
И ждребета што за кобилом трчи,
У пратњи коњаника, жене и деца
И војска што Цариградски друм крчи!

Знам да још увек чуваш икону
Светих Седам младића Ефеских,
И дрвени крстић који сам ти донела
Oд калуђера на поклон, из далека,
Нека чувају твоје синове и унуке,
Под брежуљцима и шљивама
Што памте туђе војске и кулуке!

Зовем се Јефимија

Господе, све си ми дао и све узео
Мени, кћерки угледног српског властелина
Што је последњи пут пратио цара
На путу за Свету Гору
И жени деспота Угљеше Мрњавчевића
Пред којим се клањао византијски двор
Најумнијој и најраспеванијој
Међу земаљским слугама
Мени, деспотици Јелени,
Бол и патњу си оставио
А као једину одбрану
Свилен конац и преслицу
Са позлаћеном сребрном жицом
Да ову несретну земљу
На Видов дан изгубљену
Уместо кише, залијем сузом понорницом!

Господе, ја немам ништа
Изгубила сам све –
Оца, мужа и сина,
А туђа нога мојим царством гази
Моја црквена звона од данас су нема
Где код да кренем, тежак усуд носим
У мојим сновима
Под дрхтавим светлом воштанице
Мртвог ми Лазара, гаврани разносе
Немо је моје Маричко коло
А од расцветалих божура
И проливене крви
Црвено Косово поље
Док са Истока
Млад и моћан султан
С коњицом креће да посеје смрт
У царској лаври, од мене далеко
Мог маленог сина, уснулог у вечност
Грли и чува Хиландарски врт!

Господе, зовем се Јефимија,
Мој дом је пуста Србија
И манастир Љубостија
Убога сам монахиња, што са собом носи
Само крст и ризу
И што златни везак везе
Ћириличним писмом на црвеној свили
Што моли за милост
Клечећ› пред султаном
Да нам помилује децу и од смрти спаси
Младе царевиће, Вука и Стефана!

На исповести код Пресвете
Богородице “Савинске”

Дошла сам Ти, из далека, Божјом руком вођена
На свом крстоносном путу, на путу Богочовека,
Да ти се исповедим,
Пресвета Богородице “Савинска”,
И оставим ниску заветних бисера
У Савини, крај старог града Новога,
Где је зимовао Стефан Косача
Тражећи спас од студени, Османлија и Млечана,
Уздајући се у Бога и правду свог мача!

Сву ноћ за мном завијаше звери
У потрази за храном,
Још сањам разјапљене чељусти
Из којих цури непрекинута нит похлепе и глади,
Иако одавно нисам јагње што код мајке сиса
Мени је потребан сто, икона и ћирилица
Да дозовем цара у Призрену
И пољубим руку патријарху у Пећи,
Мене је деда учио да су вукови
Пси Светог Саве
А да се Срби познају по слави и фресци!

Мада незвана, дошла сам Ти, из далека,
Као прогнана монахиња из запаљеног манастира
Чувши звона из светог храма
Те вечери, лила је киша на приморју
Као да годинама није падала
А мирис чемпреса ширио се на све стране
И док су у повечерје
Молебан држали калуђери
За здравље и спасење
Из црног ока, једна црна суза
Откинула се и пала на царске двери!

Поезија
02. 01. 2019
Mилосав Тешић

Има нека васиона

Јер, ипак, “има нека васиона”,
што каза сељак, осушен и спечен.
У ритму бића окреће се она,
по кршу врља; тек у час ће речен,
кад тело зађе, кад се смори туча,
да пукне зрном, да се разобруча.
Јер, ипак, “има нека васиона”,
што каза онај јагањце што пасе.
Раздвоји склоп јој, Милости и Спасе,
да махне, широм, вратима четворма.
Овако шта ће јадник сиромашак:
да слуша облак како коми грашак? —
а ипак “има нека васиона”.

Шљива српска

Гледам: за сузу српских терена,
као у ‘алби, замичу братства —
удишу, успут, мирис од сена.
Слушам и ‘агор: као кад паства
хришћана креће, зором, у жетву.
Куд ли да пође овај тумарач;
с раскршћа ког ли Месечев цвет му
табане праши, скупив у ‘арач
пуцњаву летњу — с које већ прска,
с пчелом у месу, шљива — а српска?

Шклопоће, дрчи отпадак смисла —
опанак крпљен: праслика трења
земље и звезда, Србија с виса
јаглике бере с унезверења
моје једнине, што се котрља,
одскаче, тумба, сва у мутљагу
стварности мучне, чија се брља
осећа свукуд — воња по трагу
визија лепих, с којих тек прска,
с брегова плавих, шљива — а српска.

Воћке кад раде, почне и збрка
у песимизму: чашке трезноће,
бачве пијанства чин су и сврха
двојног јединства, које ме хоће
смаћи са кичме непостојања
родне близине, што се расцвета
по сиромаштву свакојих грана,
тужна у двору давнашњих лета,
с чијих се крошњи, орах кад прска,
блиско заплави шљива — а српска.

Капни ми, тропно, трудна од зрења,
попут доброте којом се прашта:
није ми лако бити сред врења
кад се раскипи с јесењих башта.
Шљивов је видик разгранат, широк,
али и ломан — готов да кљокне.
С њега се човек, Божији прирок,
у надахнућу, отисне, пропне
у озарење: свемир где прска,
сложно где прашти шљива — а српска.

Дремај, тежино тамјана модрог:
ти си ми гримиз с Тајне рођења,
спомен на софру модрила родног,
чему се враћам из отуђења,
носећи крпе свакојих прња.
Спавај, под родом, летино блага,
стровилом кљукни кад се скотрља
јесен са брда. — Нека се страда:
мени, по глави, крши се, прска,
с круном о небу, шљива — а српска.

Претрес куће

Шљивом бехар – пролеће. С пропланака, с гајева
дјевојчи се природа. А y кући претрес је.
Мамицу ти четничку, гдје је слика Краљева!?
виче тројка скојевска. – Затурила негдје се

одговара дједа им. – Шкрипе шкриње, полице
кревет срушен, проваљен, а климаве столице

под чизмама крцкају. (Скочи мачак с пенџера
уврх трешње попне се) – Претурање, лупњава.
C пећи чунак тандркне. Из раздртог џемпера
испадају ораси. Тресак, вика, тутњава

зачују се таваном. – Кријеш вуну, пшеницу,
мамицу ти четничку! (Смрси старац у њедра:
Нисам четник – Србин сам) – Крваву ти чесницу,
хајде подрум отварај! – Бурад, каце и ведра

испремећу момчине. – Угледају празан рам…
Цикне један чворугав: Нану ли ти нанину,
немаш слику – имаш рам! Зар те није, стоко, срам! –
Кундак, шака – дједов крик. – Кроз копрену тамину

крену даље скојевци. – А из гуња убога
шушка дједу сличица Краља Петра Другога.

Поезија
02. 01. 2019
Иван Негришорац

Муцају, дамари

Помен Растку: пренос костију

Има ли светлости
да удахнем је, овде
или другде: заувек Над плочом:
хиљаде слова далек,
на врху носа: кад, срижеш: толики
човек, под толицни шеширић Био би то
разлог да кажем коју, веверица
махне репом и затресу француске ресице,
балкански сугласници
капљу Тамо,
овамо: оглопци
у речнику страних дрводеља,
грло се отвара
и зјапе очњаци Јеси ли ти
та тиха реч, тамни азбучник: скутрио,
под пладњем, надгробним: мршав
јеловник А говорили: врати
се истом стазом, у сада, у овде,
врати: никад То је тај
што сне сања: “никад” је реч,
реч “никад” Стазом,
истом Тамо, где погледаш
у даљине и скрушено
падне глава Има
ли афричких стонога под пазухом, крхке
су петељке далеких звезда, где: по врату:
клизе ситне капљице и тишина
облива Чујеш, дамари:
пуцају

Данас сам садио руже!

Мињи, овај љубавни пупољак

Топал фебруарски дан. Мирише пролеће.
Сунце, тај жути, небески длан,
згрејало зидове кућне, скупило мухе на малтерни фил,
а пољске извело мише, међ стабла,
да грицкају листиће сухе.

Убод ашовом. Ископај, синко малене раке,
док блатњаво сало по трбуху алатке виси.
Ух, те подземне сплетке!
Као по харфи, пребирам прстима корење
тетка-дуње, баба-вишње или су то ножне жиле
скамењене неке гуске или патке.

Копам јаму. Нек’ живот победи
смрт саму: побошћу стабаоце ситно, загрнути
земљом, оставите прах да пусти клицу,
балицу низ губицу, па из маленог овог гроба
нек’ настане неко ново, боље доба!

Јесам ли икад своју копао
раку? Јесам ли крв млаку оставио да сасвим
се охлади? Ко то у мени рије, док сним да живот
у овом кусом жбуну пробудим? Где је ћивот што траје к’о
космичко јаје и сеје жуманце од кога се крв леди и груша,
претвара у камичак?

Погледам у небо: топал сунчев
длан, знам, пробудиће успавани чмичак,
ситно зрнце што клицом кресне светлосно брдо
и крхак животни пламичак. Данас су
ме посадиле руже! Да ли ћу се примити?

Плач хиландарског антипросопа
због слабости срца и душе

Праштај, Господе,
Мени недостојном, ситнијем
Од честице прашине коју удишем
Са сланим ваздухом морским.
Мудра је реч Проповедникова
Да свему има време под капом небеском,
Али мени није, и неће бити,
Никаква времена: не могу више од онога
Што могу! Молим се за чудо над чудима, клечим
И подвизавам се, али све је поврх
Мојих моћи! Ишетам међ маслињаке, међ зебе
И славује, да осматрам залазак сунца
Тамо, понад пирга на Хрусији,
Али не видим ничега сем прелепог пева
И одсјаја сунчевог злата. Ништа се у мени
Не разгорева, само тиња,
И тиња. Праштај,
Господе,
Што се у мени пламен не буди!
И што ништа је мени да Те љубим, свим срцем
И душом, свом мисли и снагом својом,
Ништа! Чиним то вазда, и посвећено,
Колико слуга Божји, недостојник, чинити може! Али,
Господе милостиви,
То моје толико је мало, и безначајно,
К’о трунка прашине што залегла је, негде,
У плућима мојим. Никакве вајде од мене на свету
Не има, јер љубав моја без срца је и душе,
Без мисли и снаге! Залазак сунца осматрам, тамо,
Преко дебелог мора, по којем невидљиви
Ваздушни мехури ваљушкају се
У својој безначајности суштој. Огромна је
Твоја љубав, Господе,
Огромна, кад ме трпиш овако немоћног
И јадног! И памет ми људска никако не схвата
Што ме не почистиш са овога света,
Као што јуче, у трпезарији, ја почистих
Мрава залуталог
Међ крушне
Мрве!

Поезија
02. 01. 2019
Владимир Савић

Етида о додиру

Пред Медошевом сликом “Девојка са флаутом”

Плаши ме та скромност
Којом ми причаш
На обали бездана док седиш
Не скривај поглед
Руке твоје милују мол
Суза твоја залива срце моје
Да куца још једну етиду
Говорим и тако безживотан
рукама мога анђела
Ни мртав не могу да не дишем
Ни земља нема мира надамном
Бићу нем неки други живот
Сад док васкрсаваш мисли моје
Сад кад време није стигло а већ је ту
Сад док тишина тобом прича
Сад док скромност улази у ад
Сад кад прсти твоји њоме бришу
Све осим додира
Ћутиш ли као што ја
Гласно живим све смрти
Измишљене ван снова
Ћутиш ли док одлазим
А знам да си моја
Ћутиш ли као што ја ћутим
У смирају дана
Док починак надамном царује
Плаши ме да од те скромности
Хранећи љубављу мене
Ниси вечно сама

Ту где је све исток

Доћи ћу и када света не буде
Када све буде исток и када
На западу само име буде говорило о себи
Проћићу стазама којима брда проходе горе

Доћи ћу с ветровима који спавају арије сна
Бићу тиши од китова на највећим дубинама
Нечујно по јесењем лишћу погледом
Тражићу од судбине прекостале људе

Испод сваког камена по један извор
На сваком потоку платица кораке ослушкује
Разговарам с највећим тајнама
Нисам ја за другде овде моје друго ја прогледало сном

На месту где претци љубе камен
На прагу где сељанку моју у наручју носим
На овом западу где све је исток
Само ту ја своје рођење од живота просим

Поезија
02. 01. 2019
Олга Стевановић

Речи заћуталих

* * *
Речи заћуталих старинско “стајаће рухо”
У свакој оно што значи
у скровитој тами шкриње
одморно и исцељено
живо
чека ново рођење

Када заћутали проговоре
у њиховом гласу одјекује Постање
из прве зоре у првом дану
обелодањује се првобитно стање
– невин и блистав тек отворен цвет
И свет Творца – то одојче –
дише и расте
– живи

Твоја музика

* * *
Твоја музика позива значења
на свечаност венчања
ближи даљи и најдаљи значењски сродници
пристижући у таласима радости
ускачу у кочије с развигорским запрегама
које их односе пут великог славља
Уз ритам и звуке свадбених песама
свечано језде земаљски сватови

Сва значења овог света
и заборављена о оном пре
слутње и нагађања о оном после
у скупинама вишезначја
уз следбенички ход биља и звери
хоризонтима летњих вечери
одасвуд пристижу Твојом музиком

И сред њих младожења земаљског постојања
у радосној јези умирања спреман је за обред вечања
с неземаљском невестом свезначја
која иза седам велова
цветном белином светли

Поезија
02. 01. 2019
Александар Мишић

Да ње није (једна алузија)

Да ње није,
Наш би свет
Можда лепши био,
А можда и не би.

Колумбо би се
Чешкао по глави
Јер би се кући вратио
Необављена посла.

Не би било сиде
Трансвестита
Геј парада
Рејв-партија
Кокаина
Хероина
Екстазија.

Нико не би знао
За Бреда и Анђелину
Да су родили троје
И усвојили двоје.

Ни Мадона се не би,
Попут председничког кандидата,
Башкарила у најскупљем апартману
(у Јазу, Будва, Црна Гора).

Да ње није,
Не бисмо никад знали
За кромпирове златице
И мушице клинтонке

Што су нам, кажу,
Амери убацили
Тек да нам, наивнима,
Напакосте.

Не би било ни Хирошиме,
Вијетнама, Труманових јаја,
Ни осталих њених
Пошасти и почасти.

Па и без Холивуда
Некако бисмо преживели…
(Мада би се тај недостатак
Погубно одразио на колективну свест).

Да ње није,
Деведесет и девете уместо бомби,
Хватали бисмо лопте
Невино бачене у ваздух.

А можда и не бисмо?

Да није ње…
Америке.

Ипак, истина је стара
Да свако свитање
Има неку своју Америку
Која не да мира.

Ако је нема,
Неки ће је зли патуљак
Већ измислити,тек да нам
Загорча и замрачи

Оно мало ружопрсте зоре
Што је с муком сабрасмо
У винограду
Нашег микрокосмоса.

Новине од прекјуче

Осећам се понекад
као новине од прекјуче:
празно
непотребно
одбачено
безвредно
и још:

превазиђено
згужвано
бледо
неважно

Али кад ми поглед падне
на вреле ватрене језике
који провирују из пећи,
кажем себи:
па нису те
новине од прекјуче
баш толико безвредне,
њима ћу сутра
да подложим ватру
а ватра је важна
због ње је је Прометеј
ушао у вечност
и птица Феникс
и Миљковић Бранко…

Па се у тренутку
осетих
испуњено
потребно
жељено
вредно
и још:
непревазиђено

свеже
одморно
лако
важно.

Јер потребна сам
некоме
због тих пламичака
који се стапају
у огањ без кога
не би било
ни мене,
ни света.

Највећа је уметност
и мудрост
горуцкати, не пламтети
по мало,
искрицу по искрицу.

И пристати да будеш
као те новине од прекјуче
можда је у њима остала
још нека
непрочитана
вест.

Поезија
02. 01. 2019
Драган Стојановић

Летња школа

Та кућа,
која није кућа,
него четири зида без крова,
у разређеној шуми,
које, нагореле, у ствари и нема –
тек ноћу у њој звериње очи и буљине,

близу мора,
које се не види,
не чује: ако се огласи једном годишње,
кад из таласа затутњи бесно слово,
у превеликој води превелика вода –
иначе по обали остају мирна слова
од алги и црне травуљине,

ето ту
поучавам ја девојчицу,
чије је срце на мом уху,
ко је Едип, шта се збило на Колону,
а нигде ту нема Едипа,
само неки сјај у ваздуху:
не зна се
како и зашто.

Сито

Да пробере ту је, кад прозре,
звонка зрна и замукла,
изнурена, неизнурена,
тако да светла нужност и тамна
обаве своје
(мало знамо о томе) –

да пропусти даље
што ни говором се
ни ћутањем неће дати
сивој стрмини смрти,
и добро добије очи и прогледа,
јер то је потребно
и добро:
одржати се.
Одржати се.
јер и закон, и зрак, и црни кључ
ту су:
спокојство сита –
што је нужно, одустати
од себе не може, као ни цвеће…
јер плаветни језик
јачи је од гласова пећине
о којој се муцајући толико прича.

Видимо, после свега:
прозирно, густо, зна оно
шта ради,
шта морају пријатељи.

Поезија
02. 01. 2019
Катарина Сарић

Егзистенцијална

Још један мој дан је упао у егзистенцијалне проблеме
/и није било сигнала/
Мрзјело ме да се пребацим на неки други канал
/да провјерим каблове/контактирам оператера/
контактирам било кога…
Мрзјело ме и да устанем.

/Гађала сам га даљинским/

Пријавиле су комшије…
Стигао је нови пакет са брзим протоком информација
у мој град.
И док је моја слика прикачена за бандеру:

ТРАЖИ СЕ
/ ЖИВА ИЛИ МРТВА/

отицала низ блатњаве поточиће…
Чистачи су појурили да отчепе шахте
/да би вода слободно отицала/

/Ишчаурила сам се да ме не нађу/

Шутирам неку конзерву
ногу пред ногу…
у ушима ми одзвања глас мог старог:
– Мора да ти је баба с Турчином згријешила!
/или су ти замијенили у породилишту плахте…
– Нико си и ништа!
/на ујчевину се лијену увргла/

Пропуштам мисли кроз колутове дима…
Пушим ко Турчин.
Лијена ко лењивац.

Савијам се на боку
/па с бока на бок/
Пребацујем мисли с једне на другу страну…

ТРАЖИМ СЕ
/МРТВА ИЛИ ЖИВА/

Налазим се у пакету.
И слијепо сам маче
/које нико не жели и неће/
да усвоји
/које преносе од тетке до стрине/
да не нађе пут до куће
да не прогледа.

Улица без броја.
Машиновођа без строја.
Савршени егзистенцијал ништавила
/у савршеном тоталитету празнине/
сам своја!

Нико сам и ништа.
/јер не могу бити било ко и било шта/
– Не можеш ме мијењати као канале на сателитском пријемнику,
стари мој…

Још један дан упада у технички проблем.
/нема сигнала/

ТРАЖИ СЕ ДАЉИНСКИ
/ЖИВ ИЛИ МРТАВ/

“Се вид-јамо” …

Био си прави мајстор у паковању ствари
Ничег превише емоција најмање
(Нећемо сад тугу)
Пратио ме оног посљедњег јутра до требињске рампе
И махнуо кратко
“Видимо се” …

Нисам стигла да обучем свечану хаљину
(Мој маниризам миметичког сувишка те живцира)
Нисам из твоје кошуље ни излазила
Минимализам је нови стил будућности
Добро памтим ријечи којима си отворио ону изложбу у Новом
Очима које су свукле моју штрчећу барокну комбинацију
Сведи се китњаста моја
Од украса ти само ја требам
На то тијело биће довољна само кошуља
Моја у наредно јутро

Та недјеља чишћења остаје запечаћена у архиви
Мојих претумбаних сјећања
У којима ми заводиш строги ред
Преводиш мој хаотични неред којим правдам неку своју
тобожњу креативност
Као преводилац из небића у биће
Ништавила у свеопштост
Своје појавности
“Видимо се” …

Видим те свуда од тада
Читав свијет постаје изложбени простор
Костур преко којег је разапета твоја слика
Рам преко којег су окачене моје китњасте креације
У минимализму сређених сјећања
Твоја лака фраза која не оставља простор за паковање бола
растанка
“Видимо се” …
Држи ме за ријеч
Држи ме за ред
Држи ме за наредни сусрет

И док се поново тумбам у кршу требињског аутобуса
Минималистички сведена и спакована овог пута
До грла закопчаних емоција
Са кнедлом у грлу
Држећи се само још за ону твоју лаку фразу
Тежину обећања пред којом забрањујем себи да се скршим
“Видимо се” …

Муцам пред вратима твоје новљанске галерије
(из које допире смијех и неко лако ћаскање)
И док тежа од теже гравитације у земљу пропадам
Па рекао си да се видимо
Откуд ти китњаста?
(али не више моја)
Одговараш:

То је само фраза
То се само тако каже
“Видимо се” …

Page 1 of 5
ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2024