Мирко Бајчиновић
Едмонтон

Ето, ономад, на ”Фејсбуку”, појави се један занимљив коментар, којег никако нисам могао да нехајно пропустим. Уосталом, и тај коментар је само једно мишљење које се (да ли случајно?) много разликује од осталих да просто завређује пажњу да се мало анализира.
Наравно, не пада ми на памет да ја будем тај који ће да анализира текст, јер имамо за то већ довољно приученијих и самопрозванијих ”политичких” аналитичара.
Како рекох, на ”Фејсбуку” се, ето, појавио текст са насловом ”Србија читавог дана прича о свом патријарху, а за то постоји и те како добар разлог”. Уз текст је, наравно, и фотографија, за софром Његова светост и градска сиротиња. Многи су, неки и не читајући текст, лајковали, неки су ставили срца, а појавило се и неколико коментара. Један од тих коментара, заслужује да о њему бар мало поразмислимо. Цитирам, а вама остављам да о свему реченом размислите:

”Лепо је што је његова Светост Патријарх окупио око себе део градске сиротиње и бескућника. Лепо је што је са њима поделио васкршњи ручак, проговорио понеку реч утехе и охрабрења. Све је то лепо, али….увек има неко али око којег се саплићемо. То ми помало личи на недавно прање ногу, кад је папа, ритуално, за сликање, опрао неоге неком мигранту, а после тога се вратио у своје изобиље. Волео бих да нисам у праву што овако размишљам, с обзиром да је Србија мала и плодна, а опет довољно велика да у њој не буде незбринутих, да не буде бескућника и гладних, да се људи у Србији не смрзавају током зиме и да не одузимају себи животе због неплаћених рачуна за струју, а да се оболели не лече новцем прикупљеним од СМС порука.
Све ми то помало смрди на Запад. Протествује се против нарушавања ЕКО система, убијања животиња ради крзна, а нико се не буни што се руше државе и градови, убијају цивили, бацају бомбе, уништава инфраструктура, и све вредности народа укључиујући ту и споменике, који су заједнички, и припадају читавом човечанству. Нико се није потрудио да израчуна колико се кисеоника утроши за сагоревање једне биомбе, или једног пушчаног метка па да из тог извуче раћуницу о нарушавању ЕКО система. Пожелео бих Његовој светости, да се потруди, да Србима поврати пуно поверење макар у једну институцију, у Цркву, како би она, као што је у прошлости, била и буде поново тачка ослонца, и успона једног доброг напаћеног народа. Пожелео бих, да дигне свој глас против садашњих и свих бивших, да се заустави то како се нама малима чини, бесконачно пропадање. Пожелео бих му да нас подучи како да разликујемо пријатеља од непријатеља, и дакако да не будемо ЗАПАД”