О, ДИВО ДИВНОЕ!

1.

Слепе су данас наше очи
за чуда дивние - вајка се перо
на уском новинском обрубу.
А перодржаља дрхтава, перла кишна,
куд нестаде, у трену дотуривши
окрајак видног поља, у коме записи
печате се муњом и дугом?
Чиме сведочење своје да испишу
који иза просева страшног
слику чудесну назреше ?
Лазарица у прњама - прстом на води?
Божјак - штапом на песку?

2.

Који мапу днева рашчитаваш, док обале
круне се, пошастима купача подлокане,
изједане похлепом и мрзошћу -
како да верујеш ритама легенде:
словима расутим, искренутим,
штрбим, свргнутим у глиб?
Док прст којим границу пратиш - трули,
предњонепчани испадају,
задњонепчани сурвавају се натраг
у тубу која их истиснути не може?

3.

О, неизмеран је твој лични прилог
осипању - обешчуђењу.
Што хабао си испод одела -
чиме да докупиш, и где?
Уме ли да расте, да се узрадује
под кожом закрпљеном уметак?
А да кликтао си над микроскопом,
над чудесом ганглије, гена, плазме -
зар напрсла би чаша звана тело:
светиљка, сад већ непрозирна? Храм -
имао је да каже учитељ, устима,
али изриче оком, тек на одласку.

4.

Ученик крај одра да ли рида?
Или пева као и пре -
грлом пререзаним, Лазаревим.
Није ли пред сликом усекованија резбар
у рабош нетрулежни ушаптао завет
о нераскиду главе и тела?
(Иза најбриткије одрубљеног заглавља
прича о спајању раздвојеног изнедриће
из реза - узвик самозацељења.)
Но рез је рез: тамним трагом
сечиво прислањају на сопствени врат
бегунци - из раја, из матерње арије -
Главу, којој су уди, не познавши.
Главу која друм изгона посувратила је,
занавек склупчав га у тачку нулту:
Смертију смерт поправ.

5.

Који отпоздрав нема на поздрав радосни -
вољно му да оћути. Али пева, чародеј
самозвани, пева душегубну: сам
увежбава ускрснуће?
Који ваистину воскресе -
удостојиће сапутништвом?
(Стопе ако исправи, вијуге гмаза - трулне
пречаге - замени на лествама?)
Који отпоздравише - дубу, свицу -
сламу сунчеву простиру: стазу пучином?
Умножава се у рукама разгледница с пучине,
с којом покушаваш да изађеш на трг:
збило се, збило, збило.

6.

Снивај-спавај, који мниш да чудо
нису само лестве над лазаретом, нишнуте,
минуле у неуловљеном трену.
(Тучане при дну; за ускорак најмањи
птичју достигни лакоћу.)
Који ликујеш: чудо је - славуј, сву ноћ,
склад јутарњи шумски, бокор и бобице
сочне, и јелење око.
Спокој, покој.

7.

Који бдиш. Који усрдно клечао си
пред шестовековним Лазаром.
Који посинак си Одевене у сунце -
биберче, заоденуто зрацима.
Не обневиде, уђе у радост раваничку:
глава је ту, и миомиришу жиле
вратне, пререзане привремено, и гипке
постају мошти, да преоденеш им одору
царску, сем хаље доње, која светли.
Усред тмине, под покровом да откријеш
загубнима знак пострадања и повратка.
Обретеније главе да спеваш изнова
као обретеније душе.