ТРЕПТАЈ НОЋНИХ СВИТАЦА

Далеке 1961. године, када је Иво Андрић добио Нобелову награду, Црњански је послао на адресу „Политике“ текст о Андрићу, који је нестао.

Рукописи не ишчезавају

У XII глави, вероватно најбољег романа на српском језику, „Друге књиге Сеоба“, Милош Црњански каже да се у свету када се догоде земљотреси „о њима много говори и прича“. Такав је случај, по славноме писцу, и са вулканима, поплавама, пожарима, па и сеобама и бродоломима – док судбине појединаца ишчезну јер „судбина појединог човека, или жене, ситно је зрно песка“. Том феномену причања, али и ишчезавања и заборављања, феномену памћења, додали бисмо још један: феномен рукописа.
Далеке 1961. године, када је Иво Андрић добио Нобелову награду, писац „Сеоба“ је послао на адресу „Политике“ текст о Андрићу, за кога га је везивало двоједно уважавање: и као писца, и као пријатеља (у „Лирици Итаке“ посветиће му песму „Етеризам“). Тај текст, како је то поверио новинару листа „Политика“ Кости Димитријевићу, Црњански је написао одушевљено, „под температуром“, слично сопственом тексту из 1919. године (који се завршава оном сугестивном реченицом: „Андрић est arrive“).

У рукама „саветника“

Рукопис Црњанског (1893. – 1977.) стигао је у „Политику“ поштом, и то у време када је главни уредник овог тиражног листа био Александар Ненадовић, додуше као непотписан уредник, а директор Данило Пурић. Дугогодишњи уредник културне рубрике Драгослав Зира Адамовић био је тада уредник културног додатка и зна када је овај прилог стигао у редакцију.
Текст Милоша Црњанског, посвећен нобеловцу, нестао је из „Политике“ – или како је то својим пријатељима говорио Зира Адамовић: „изнет из Политике“ – и од тада му се губи сваки траг. Како Црњански, у то време, а у неким срединама и до данас, није био само писац већ и политички емигрант (вратио се у земљу 1965.) – онда је нормално претпоставити да је његов рукопис прослеђен неком од „саветника“ тиражног листа. Тек, рукопис који је изнет из „Политике“ никада више није враћен и, назначимо то још једанпут, изгубљен му је сваки траг.

Писац и власт

Власт, која би да се бави људским душама, а посебно лоша власт, каква је наша, која се однародила и изгубила компас и према живима и према мртвима – вероватно зна више појединости о случају „изнети рукопис“. Црњанског, уосталом, нису на подједнак начин надзирали: по сведочењу Танасија Младеновића за повратак Црњанског из егзила посебно су били заинтересовани Станка Веселинов (задужена за културу у српском резервату) и Слободан Пенезић Крцун, члан Извршног већа Србије, и његов председник 1962.–1963. године. Други круг власти, који је подржавао кооперативне, женскасте и сервилне надреалисте, такође није марио за Црњанског. Ако и нису могли да га ликвидирају у Лондону могли су бар да, као црвени инквизитори, цензуришу сваку пишчеву реч, и дах.
Рукописи, као и појединци, ишчезавају – али се не заборављају. Црњански није веровао у овакву врсту преображавања али његово дело, по истом питању, води успешан дијалог са писцем. Истозначно, можда ће, једнога дана, и овај рукопис о Андрићу–нобеловцу на волшебан начин бити пронађен у заоставштини некога писца, можда ће неко од друштвено верификованих књижевника или још живих политичких радника и објавити судбину овог рукописа, а можда ће – у шта је био убеђен Црњански – делити судбину човека, појединца, и неће му бити више трага. Јер, нестанак, смрт рукописа као да сличи смрти појединца, и „не траје дуже у успомени људи, него у мраку, један трепет, у многим трептајима ноћних свитаца“.
Или је у питању заблуда, на коју је писац Црњански имао право, баш као и писац ових редова који хоће да верује да нестали рукописи не подлежу судбини својих твораца.