Борис Лазић
ОДНОС КАТЕГОРИЈА ВЕЧНОСТИ И ВРЕМЕНА У ПЕСНИЧКОМ ДЕЛУ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША
(Парадокс апокатастазе)
Његошево поимање песничког стварања као пута (само)сазнања је еволутивно и, у песниковом стваралаштву, јавља се истовремено и као рефлексивна, програматска поезија (посебно у раној, младалачкој фази), као и у облику алегорије (Луча микрокозма) или драмске поеме (Горкси вијенац), у поезији зрелости. У току своје прве књижевне фазе аутор осцилира између идеје песништва као критичке студије стварности, као постављање низа метафизичких постулата и/или, израза мистичких искустава. Рекурентни скептицизам и мистицизам представљају тако два пола истоветног рефлексивног напора који, после младалачког стваралаштва а након седам година песничке ћутње, кулминира песмом ”Мисао”.
Средишња мисао те поеме јесте да је стваралаштво плен игре духа и времена, игре вечности и времена. Како разумети те категорије? Идеја растакања свега, било то последица природних законитости или људског деловања , уводи мисао о Божијем одсуству. Уколико је материјални свет – свет ужаса и распадања, онда је простор идеалног једина стварност, те ће песник своје схватање стварног да природно пројектује ка идеалном, као и према односу између идеалног и конкретног. Мисао уводи идеју интелигенције, идеју духа-светлости, као свезе између првобитне стварности (односно бића) која је духовна (у првом реду апстрактна, филозофска категорија која у себи садржи и теолошки постулат поистовећења битка са Богом), и материјалног света, дакле – преточено кроз песнички говор – између вечности и времена. Но, уколико је свест, као самосвест јединке, екстенција божанске пројектоване светлости у свет , у створено, из којих се разлога та и таква, пројектована, и створена, за себе створена луча-свест, не препознаје? Из којих разлога тек бива претпоставка о могућој сродности ? Божанска одсутност овде прима филозофску, теолошку димензију чије се разјашњење назире у песми ”Мисао”, да би добило своју коначну интерпретацију у Лучи микрокозма. Наиме, уколико материјални свет карактеришу ужас и распадање, тада би идеја идеалног била једина стварност. Песник доиста пројектује своје схватање реалног ка идеалном и ка студији односа између идеалног и конкретног. У том контексту, Божије се ћутање (или одсутност) парадоксално јавља и као Божански одговор на човечије трагање. Свест је у песми ”Мисао” или потврда племенитог, духовног порекла или најапсурднија од свих мука, јер је то свест властитог распадања, свест о будућој пропасти. Не мирећи се са апсурдом и ужасом који та свест генерише, Његош, почев од те песме, поступно елаборише идеју Божијег ћутања као идеју казне за почињени преступ. У том смислу, створени (како духовни тако и материјални) свет је реалан тек у смислу у којем је реч о чињеници створеној Божијом вољом, а за потребе створења . Једина је реална реалност – реалност Бога. ”Мисао” уводи схватање свести као везе између првобитне, духовне, и другостепене материјалне стварности, између вечности и времена. Однос између вечности и времена је код Његоша одређен његовим схватањем Божанске светлости. Дефинисати идеју светлости код Његоша значи одредити квалитет његове онтологије и, следствено, његове антропологије. Његош, на семантичком пољу, јасно одређује семантичку вредност речима вечност и стварање (у смислу створеног света), као и речима смртност и бесмртност. Уколико је смртност последица пада у грех, односно последица побуне, бесмртност по себи није истоветна са вечношћу. Ова друга категорија јест категорија Бога самог , путем које створена свест издваја Створитеља од створеног, Бога од света, вечност од времена и самим тим препознаје своје место у општем поретку ствари.
По Његошу, Бог јест вечност и он је, собом, настањује. Као такав, он ствара категорију времена коју настањује свесним бићима (дакле, време јесте оквир у коме се креће, истрајава, а напослетку и пропада васиона – или, једне за другима, читави низови васиона). Оно што их веже јесте светлост, Божија творачка, нестворена светлост. Бог исијава себе у свет, у створење – створеном поклања ту, такву, светлосну самосвест. Та самосвест јесте аутономна, индивидуална, лична. Она потиче од Бога, она је дар – али са Богом није истоветна. Истоветна им је есенција, светлосна, Творитељева – али је самобитност Божија и створења различита. Самобитност Божија је првостепена и, онтолошки посматрано, једина основана. Онтолошко полазиште самобитности створења јест другостепено, оно је изведено. Пре и током пада у грех, Сатана поставља питање Божије онтолошке зависности, на шта Створитељ одговара не филозофском распром (као у случају дијалога о простору са арханђелима Гаврилом и Михаилом), него силом и казном. Ови расправљају о природи створеног, док Луцифер расправља о природи бића као таквог и, не само да расправља, него и дезавуише Божије поистовећивање са битком. На то Биће само одговара побуњеницима изопштавањем из светлосног поретка, из бића. Биће/Бог одговара изопштавањем из себе и из космоса, бацањем у хаос, тј. у организовани, дисциплинарни, хаос: пакао за демоне, земља за људе.
По паду у грех, Бог се, дакле, ограђује од човека. Божија ћутња јест врхунска казна за грех хибриса, грех прекомерности. Дух (светлост унутар микрокозма, човека), чија есенција партиципира есенцији Божијој, остаје једина свеза са вечношћу. Дефинисати Његошеву светлост, рекли смо, значи појаснити његову онтологију, док она сама експлицитује његову антропологију. Антропологија се у Лучи микрокозма стаје разликовати од демонологије почев од уношења Адамовог сна пред последњи дан битке као његовим покајањем условљеним свешћу о онтолошкој различитости између Бога и анђела. Непокајани пали анђели постају демони (у последњим двема строфама петог певања њихов спољашњи изглед чак поприма карикатуралне одлике њихових карактерних особина), док покајани – Адам, по старешинству, повлачи у пропаст сав свој пук као што свој, у своју пропаст, повлачи Сатана – постају људи. Демони у паклу задржавају сећање на рај, људи га губе. Паклено заточење је (или би требало да буде) вечито, земаљско је привремено. Но то само тако изгледа из перспективе времена: дакле из перспективе есенцијалног и егзистенцијалног оквира у којем се крећу створења. Из перспективе вечности не изгледа тако или бар тако не мора да буде. Јер је временска перспектива та коју обитава, коју очитује, ако хоћемо, створење. У њој и кроз њу се одиграва анамнеза, литургијско преобликовање васељене и помирбено деловање Христа. Како, дакле, из те антрополошке перспективе, разумети појам вечности?
Мило Ломпар
ЧУДЕСНИ ГУБИТНИК – МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
Било је више могућих одговора за којима је могао посегнути Милош Црњански у часу када је, године 1971, пет година пошто се вратио из дуготрајног изгнанства, чуо новинарско питање: „Мирко Ковач је у датом интервјуу за Студент, међу пет књига послератне југословенске прозе уврстио Ваш роман Сеобе на друго место. Испред Андрићеве Проклете авлије. Шта бисте Ви могли да кажете о томе?“ У протеклих пет година његовог боравка одиграо се један процес прилагођавања: иако ништа није личило на онај свет из којег је он, пре Другог светског рата, отишао, иако је и сам више пута наглашавао колико се удаљио од оног човека који је некада давно на овим странама изазивао књижевну и јавну пажњу, ипак је остало сувише знакова који су показивали да је оно главно остало упамћено. Јер, дискретно и неопозиво је упозорен како не сме дозволити да националисти направе заставу од њега, што је била непотребна предострожност у односу на једног старог и преплашеног човека. Јавно је, штавише, неколико пута опоменут колико је срећан што је корисник незаслужене милости политичке партије чији је огорчени противник био у деценији пред Други светски рат. Његова нова дела, Конак и Друга књига Сеоба, Ламент над Београдом и Код Хиперборејаца, била су осветљавана у складу са очекивањем које је настало под утиском његових давних и авангардних дела, па је разочарање било чест пратилац новонасталих књижевних критика.
Све је то могло бити призвано у његов дух у часу када је казао: „Не бих могао да признам, никад, да је мој роман, други, па ни иза романа, мог старог пријатеља, Иве Андрића, нобеловца, не бих то признао чак, ни једном, међу нашим књижевницима, мојим савременицима.“ Уместо да изабере неки куртоазни одговор, неко вијугаво удаљавање од теме, неку духовиту реченицу на властити рачун, Црњански је понудио изричит и сасвим одређен исказ, препуњен негацијама. Прихватио је ризик да буде схваћен као нетактични и неумерени хвалисавац, поново је прекршио неписане адете средине која га је, без обзира на то која је идеологија тренутно владала, толико пута ружно ниподаштавала и кажњавала због изазивања. Јер, ни његов друштвени положај, ни број студија о његовом делу, ни подршка у стручним круговима, ни наклоност читалачке публике, доскора неупознате са његовим делима, нису били такви да би оправдали овакву самоувереност. Она је, међутим, обележавала снажну самосвест која је од самих књижевних почетака испуњавала Милоша Црњанског. Она је, штавише, била само у том часу изазовна самоувереност, јер је кршила идеолошке садржаје једне културно-политичке мреже чији су чворови заузлани на местима унапред одређених вредности.
Од овог одговора Црњанског беше протекло тридесет година: у једној дуготрајној анкети Књижевног магазина, у којој су учествовали песници, приповедачи, романсијери, критичари, теоретичари, историчари књижевности, у којој су се срели људи који припадају различитим нараштајима, сви вођени захтевом да именују пет најзначајнијих књижевних дела у српској књижевности двадесетог века, не би ли тако одредили која је наша књига века, исход је био у складу са нечим што је некад изгледало као одсуство скромности и такта: не само да су Сеобе добили највише гласова за књигу века, него је Милош Црњански – по укупном броју поменутих дела – освојио за трећину више гласова од свог најближег пратиоца Ива Андрића. Да ли се толико променио књижевни укус? Да ли су идеолошки окови нашег живота напокон престали да заустављају неумитни успон овог писца? Шта се то догодило у протеклих тридесет година у нашем схватању Црњанског да је, напокон, његова некадашња самоувереност постала све само не изазовна, јер се претворила у саморазумљиву чињеницу нашег књижевног очекивања. Када је престала, из више жаришта подстицана, запитаност о томе да ли је он уопште велики писац?
У часу када је искуство субверзивности све очигледније осветлило дух модерног времена, допирући до нашег личног осећања живота. Јер, основно књижевно – дакле и егзистенцијално – искуство Црњанског јесте искуство субверзивности. Шта то значи? Постојало је далекосежно осећање маргиналности као исходиште и интимног и јавног положаја Црњанског, који је представљао маргину једне друштвене формације, био човек који је неуспешно покушао да изведе бег-са-маргине, да би одједном постао маргина једне егзистенције. Ту је скривено порекло његовог пута ка субверзивности и искуству које она доноси: док у времену Сеоба (1929.) Црњански има доживљај маргиналности и оличава бег-са-маргине, дотле се – после Другог светског рата – смањио, и иначе уски, простор маргине за Црњанског, јер се његов доживљај сопственог места у свету претворио у његов егзистенцијални положај.
Нема, отуд, ничег чудног у околности да је 30 година од смрти Милоша Црњанског остало готово необележено у српској култури, да су звона јавних институција пропустила да се огласе, да његова рукописна заоставштина није ни до данас сређена и доступна на коришћење у Народној библиотеци Србије, да је неугледно место на којем се налази седиште пишчеве задужбине. Јер, све је то већ виђено. Зар није било могуће да му, као песнику „Стражилова“, „Дневника о Чарнојевићу“ и „Сеоба“, СКЗ одбије да штампа – године 1929. – изузетни путопис Љубав у Тоскани? Зар му тих година – у неочекиваној сагласности са времешним Марком Царем – млађани Ђорђе Јовановић није у лице добацио да је потказивач? Како се, међутим, догодило да је и тада – године 1932. – Црњански био сасвим сам, јер су се од њега дистанцирали сви: и левичари, и грађански писци, и сабеседници са кнежевских трпеза? Коме је он, заправо, потказивао кад није било никог око њега? И откуд да је баш он био непожељан у часу крвавог остварења револуције када је његов министар – Иво Андрић – био пожељан упркос даху термидора? Зашто је, тих година, у Лондону, добио писмо генералног секретара International Pen-а у којем се наглашава како су све могућности за његово запослење затворене „због ваших политичких веза“? Сасвим је доследно, зар не, да су Милоша Црњанског, непожељног са обе стране гвоздене завесе, потом прогласили мртвим, да би му, као посмртну почаст, дозволили да живи и умре у сопственој земљи? Никада се, међутим, не може довољно нахвалити пословична доследност судбине: и после смрти Црњанског, писац Времена чуда, прави грађански дух и мимо тога што је већ дуго становао у Лондону, јавно је огласио, непитан, како осећа „анимозитет према покојном Црњанском као човеку“, да би – у свечаном говору поводом стогодишњице рођења Црњанског – писац Времена власти, аутентично отелотворење духа комунизма, био слободан да каже како је Црњански мисаоно недовољно дубок писац. И после смрти, дакле, потказивач?
На негативне оцене људског карактера Милоша Црњанског као да сви имају право, услед оформљеног ланца увида, наслеђеног, обавезујућег у мери да видимо како се грађански плодови сасвим лепо кристалишу у револуционарном надахнућу Три мртва песника, да би отуд поново пловили лавиринтима грађанског духа. Те оцене, међутим, замрачују сазнање да су бројне емиграције српских писаца, трагичне или конформистичке, битно различите од потпуне усамљености и издвојености Милоша Црњанског. То што је он, сиромашан, незапослен, усамљен, непризнат, писао супротно од онога што је политичка емиграција очекивала, замеривши се тако једино могућем уточишту, у истом оном часу када га је Марко Ристић овде проглашавао фашистом, могло би нас навести на помисао о томе да је Црњански, у нарцистичкој снази која је извирала из страхова, тако чинио зато што је као писац гледао – заувек – с оне стране утопије. Био је, тада, с оне стране сваког режима: његов положај невољног изгнаника који није само неомиљен него је и идеолошки сумњив и у либерално-демократском и у комунистичком друштву, који је, дакле, апсолутно и заувек сумњив, даровао му је маргиналност којој треба придати веома велики значај, јер се у њој налазе нити које одводе од личности човека до искуства пишчевог. У њој би се могло препознати оно што је усмерило дух Црњанског ка искуству апсурда и етосу позног модернизма, будући да је његово Ја било готово присиљено да се неопозиво препозна на месту субверзије и преступа. Такав положај је био подстицајан да се сагледа људска судбина: очишћени од сваке утопије, историја, култура и човек појављују се – у позним делима Црњанског – у апсолутној основности. Постао је потказивач утопије. Могао је после тога чинити мање или више укусне похвале режиму коме се после дугог колебања приклонио, мање или више тужне људске напоре да се прилагоди, да се напокон пронађе у центру, али из своје уметности он више није могао уклонити тај поглед с оне стране утопије.
Маргиналност позног Црњанског је вишеструка, јер дотиче његову егзистенцију, и прошлост, његово писање, и будућност, истовремено обележавајући изузетно важно место у српској култури. Андрић је, од самих књижевних и друштвених почетака, одредивши своје претке у Вуку и Његошу, изабрао њен централни ток: иако је својом књижевном неполемичношћу и неприметним друштвеним успињањем, сугерисао неко удаљавање и одсутност, неку одвећ наглашену усамљеност у јавном животу, он је одувак мимикријски постојао у центру. Црњански је, намећући се да постане заштитни знак српске културе, остао неуклопив у њен доминантни ток: иако је тежио центру, постојао је увек на маргини. Нико није то боље исказао од Марка Ристића: „Неко дванаест година пише, а има некаквог талента, па се то најзад увиди, и опет ништа. Па се то најзад и призна, и опет ништа; јер то не значи да је тај неко успео да наметне најзад своју реч, у почетку непримљиву, да је наметне у њеној субверзивности која ту реч заиста оправдава.“ Ово је пророчки речено године 1932: ништавило се, отуд, појављује као оно у шта тоне субверзивност тек исписаних реченица лондонског аутсајдера.
Да ли је то њихова несрећа? Више од тога: то је њихова судбина, јер нам је позни Црњански омогућио да препознамо маргину, он нам је подарио сазнање да се највећи модерни српски писац објавио на позицији маргине. Тек са позним Црњанским добијамо свог великог маргиналног писца: Иво Андрић је неминовна фигура на дугачком, дугачком списку победника, као Ман, док је Милош Црњански исто толико неминовна фигура на дугачком и чудесном списку губитника, као Џојс. Док је Андрић фигура центра, Црњански је фигура маргине: отуд је он фигура субверзије у српској књижевности. Дирљив сусрет грађанског света и комунистичког духа одиграва се у подручју саморазумљиве истине о Црњанском. Субверзивност, међутим, тек може настати када напустимо то подручје и, пошавши за Ничеом, осетимо како је та наводна воља за истином по сваку цену, тај патос лудила у љубави за истином не само „лош укус“ него и нешто што омета читање позног Црњанског, јер је ту постало неопходно да се отворимо за нешто искувише искусно, озбиљно, сагорело, исувише дубоко: зато што „више не верујемо у то да истина остаје истином када се с ње скину велови – довољно смо живели да бисмо то веровали“. Тада потказујемо утопију. Тада искушавамо постојање на маргини. Тада смо на правом месту: у срцу велике уметности Милоша Црњанског.
Предраг Р. Драгић Кијук
ТРЕПТАЈ НОЋНИХ СВИТАЦА
Далеке 1961. године, када је Иво Андрић добио Нобелову награду, Црњански је послао на адресу „Политике“ текст о Андрићу, који је нестао.
Рукописи не ишчезавају
У XII глави, вероватно најбољег романа на српском језику, „Друге књиге Сеоба“, Милош Црњански каже да се у свету када се догоде земљотреси „о њима много говори и прича“. Такав је случај, по славноме писцу, и са вулканима, поплавама, пожарима, па и сеобама и бродоломима – док судбине појединаца ишчезну јер „судбина појединог човека, или жене, ситно је зрно песка“. Том феномену причања, али и ишчезавања и заборављања, феномену памћења, додали бисмо још један: феномен рукописа.
Далеке 1961. године, када је Иво Андрић добио Нобелову награду, писац „Сеоба“ је послао на адресу „Политике“ текст о Андрићу, за кога га је везивало двоједно уважавање: и као писца, и као пријатеља (у „Лирици Итаке“ посветиће му песму „Етеризам“). Тај текст, како је то поверио новинару листа „Политика“ Кости Димитријевићу, Црњански је написао одушевљено, „под температуром“, слично сопственом тексту из 1919. године (који се завршава оном сугестивном реченицом: „Андрић est arrive“).
У рукама „саветника“
Рукопис Црњанског (1893. – 1977.) стигао је у „Политику“ поштом, и то у време када је главни уредник овог тиражног листа био Александар Ненадовић, додуше као непотписан уредник, а директор Данило Пурић. Дугогодишњи уредник културне рубрике Драгослав Зира Адамовић био је тада уредник културног додатка и зна када је овај прилог стигао у редакцију.
Текст Милоша Црњанског, посвећен нобеловцу, нестао је из „Политике“ – или како је то својим пријатељима говорио Зира Адамовић: „изнет из Политике“ – и од тада му се губи сваки траг. Како Црњански, у то време, а у неким срединама и до данас, није био само писац већ и политички емигрант (вратио се у земљу 1965.) – онда је нормално претпоставити да је његов рукопис прослеђен неком од „саветника“ тиражног листа. Тек, рукопис који је изнет из „Политике“ никада више није враћен и, назначимо то још једанпут, изгубљен му је сваки траг.
Писац и власт
Власт, која би да се бави људским душама, а посебно лоша власт, каква је наша, која се однародила и изгубила компас и према живима и према мртвима – вероватно зна више појединости о случају „изнети рукопис“. Црњанског, уосталом, нису на подједнак начин надзирали: по сведочењу Танасија Младеновића за повратак Црњанског из егзила посебно су били заинтересовани Станка Веселинов (задужена за културу у српском резервату) и Слободан Пенезић Крцун, члан Извршног већа Србије, и његов председник 1962.–1963. године. Други круг власти, који је подржавао кооперативне, женскасте и сервилне надреалисте, такође није марио за Црњанског. Ако и нису могли да га ликвидирају у Лондону могли су бар да, као црвени инквизитори, цензуришу сваку пишчеву реч, и дах.
Рукописи, као и појединци, ишчезавају – али се не заборављају. Црњански није веровао у овакву врсту преображавања али његово дело, по истом питању, води успешан дијалог са писцем. Истозначно, можда ће, једнога дана, и овај рукопис о Андрићу–нобеловцу на волшебан начин бити пронађен у заоставштини некога писца, можда ће неко од друштвено верификованих књижевника или још живих политичких радника и објавити судбину овог рукописа, а можда ће – у шта је био убеђен Црњански – делити судбину човека, појединца, и неће му бити више трага. Јер, нестанак, смрт рукописа као да сличи смрти појединца, и „не траје дуже у успомени људи, него у мраку, један трепет, у многим трептајима ноћних свитаца“.
Или је у питању заблуда, на коју је писац Црњански имао право, баш као и писац ових редова који хоће да верује да нестали рукописи не подлежу судбини својих твораца.
Миливој Сребро
ПРАВИ И ЛАЖНИ МАЛРО
Бернар-Анри Леви: француски Шћепан Мали
”Велики интелектуалац”, писао је својевремено Андре Малро, ”јесте човек од нијансе, мере, квалитета, истине по себи, комплексности. Он је већ по дефиницији, по суштини, антиманихејац”. Овај портрет правог, ”великог интелектуалца”, који је, дакле, начинио писац Наде могао би изгледати данас као идеализована пројекција човека стављеног пред једну готово немогућу мисију. Па ипак, није баш сасвим тако. Тачно је, наравно, да је избор за који се опредељује такав интелектуалац – избор заснован на високим етичким и интелектуалним критеријумима – мало профитабилан а много захтеван, али није неостварив. Пример за то је управо Андре Малро који је толико пута потврдио исправност својих речи конкретним деловањем.
Наравно, може се увек, ако се баш хоће по сваку цену, наћи длака у јајету. Може се, на пример, приметити да време у којем је живео писац Наде није више и наше, постмодерно време, све склоније безнађу, време које је Жил Липовецки с правом назвао ”ером празнине”. Или још, да се баш и не може са сигурношћу тврдити да би тај хуманиста великих моралних принципа био способан да испуни мисију која се данас поставља пред ”великог интелектуалца” ; данас и у нашем свету – где царују société de consommation и société de spectacle – који на крају ХХ века све више личи на помахнитали рингишпил којим управљају невидљиве (али знане!) силе.
Да, доиста би било занимљиво видети како би славни херој шпанског грађанског рата – да је којим случајем жив – реаговао на проблеме који у наше време опседају ангажоване интелектуалце. И, нарочито, како би се понео према југословенском грађанском рату. На чијој би страни могао бити ?
Тешко је, наравно, прецизније одговорити на то питање. Оно што би се могло с тим у вези рећи у границама је претпоставки. Но, покушајмо ипак. Судећи према његовој личности и идејама, могло би се очекивати, на пример, да би најпре покушао – са ”нијансом” и ”мером” у приступу, и без манихејског радикализма – да установи истину коју крије замршено југословенско крваво клупко; истину свакако комплексну и са више лица коју су добрано деформисали ратници немилосрдног медијског рата. Могуће је замислити, такође, да би опет био спреман да иде до краја и да бескомпромисно брани утврђену истину – ако треба и са оружјем у руци, као што је то уосталом чинио некад, у Шпанији.
Што се пак тиче неких савремених француских интелектуалаца, оних најбучнијих, ствари стоје много јасније. Чак сувише јасно! Очарани изузетном моћи коју масмедија имају на јавно мњење, и привучени могућношћу да већ преко ноћи постану медијске звезде, ови интелектуалци – или, прецизније, интелектевеалци, да се послужимо ироничном метафором Данијела Сибонија – су се одмах, већ на почетку југо-кризе, без икаквих моралних скрупула укључили у бескомпромисни медијски рат. Не марећи много за негативне последице које би њихов пристрасни ангажман могао имати на судбину народа бивше Југославије, ионако утучених бесмисленим грађанским ратом, они су показали да су заправо спремни на све, па и на правила ”игре” наметнута од стране медија. Правила која, као што знамо, не трпе комплексне истине и која су често приморана – тржишна конкуренција им то налаже – да чак и по цену манипулације упросте ствари компликоване по себи, како би биле ”сварљиве” за шири круг ”потрошача”. Резултат таквог – неодговорног – приступа југо-кризи данас је и више него очигледан: јавно мњење, сасвим допинговано, прихватило је коначно без резерве њихову упрошћену, црно-белу слику са унапред подељеним улогама између Добрих и Лоших момака која већ одавно подсећа на америчке вестерне.
Готово да је јасно и само по себи, па ипак – рецимо то експлицитно: засновано на чисто манихејском поимању ствари, без ”нијансе” и ”мере”, понашање ових јавних делатника нема, заправо, ничег заједничког са Малроовом дефиницијом ”великог интелектуалца”. Напротив, заражени ”последњим вирусом у моди” – ”сарајевским вирусом”, la sarajévite, како га је духовито назвао Ерве Алгаларондо , и заведени моћи коју им дају медији, они су прихватили улогу малих интелектуалаца, компензујући тај хендикеп много профитабилнијим имиџом великих звезда на телевизији, то јест интелектевеалаца. Наравно, они су то прихватили сасвим свесно знајући врло добро да је у друштву спектакла (société de spectacle) једина ствар која се цени – телевизијска слика. Како то управо каже један од њих : ”Данас, Слика је Бог” . И онај који има контролу над сликом, може се из тога закључити, постаје такође Свемоћни!
Истина, свако има право на лични избор, па се то право, дакле, не може ни њима оспорити. Уз одговорност, разуме се, коју оно носи са собом. Оно, међутим, што при томе шокира јесте нешто друго, нешто што би се могло назвати хипокритским парадоксом. Наиме, изабравши пут који је сасвим супротан у односу на онај којим је ишао јунак шпанског рата, ови anti-Malraux су икористили југословенску трагедију како би се у очима јавности представили, о каквог ли цинизма, ни мање ни више него као nouveaux- Malraux !
Као најилустративнији пример тога парадокса – пример који свакако заслужује детаљнију анализу – нека нам послужи случај једног од најекспониранијих интелелектулаца у борби за ”праведну бошњачку ствар”: случај Бернара-Анрија Левија (Bernard-Henri Lévy), директора часописа индикативног наслова Правило игре (Règle du jeu). Да би у очима публике створио имиџ о себи као једино правом наследнику легендарног јунака шпанског рата, овај Imposteur – француска варијанта Шћепана Малог чије би име звучало у преводу сасвим пристојно, готово племићки, Etienne Le Petit, али кога медији, што од миља што од спрдње, називају Бе-Аш-Ел (BHL) – разрадио је целу стратегију. Најпре је упорно и дуго користио сваку прилику на телевизији и у штампи да се наметне као ”глас протеста”, одапињући своје реторичке стреле увек у исту мету – у ”српски фашизам”. Те жестоке тираде временом су постале толико отровне да је један непристрасни посматрач осетио потребу да реагује, и то коментаром у форми ироничне дијагнозе : Бе-Аш-Ел – по којем је ”Србин, онтолошки, фашист” – ”опседнут je човек”, опседнут фиксном идејом како ”тући српске фашисте”!
У исто време, тај страствени борац против српског ”фашизма” и ”варварства” није презао ни да се покаже већим католиком од Папе, односно већим Бошњаком,
индепендентистом, од самог Алије Изетбеговића, његовог интимног пријатеља. Ствар је чудна, али истинита. Јер, често се заборавља да је у почетку, вероватно пре судбинског сусрета двојице данас великих пријатеља, председник Босне био против независности своје земље. И да је, како нас подесћа Тјери де Монбриал, ”безуспешно покушавао да привуче пажњу великих сила на последице прераног признавања (бивших југословенских република – М. С.), које би приморало и саму Босну и Херцеговину да постане независна. Знао је, у ставри, да би се тај ентитет, који у себи носи све контрадикције бивше југословенске конструкције, могао распасти одмах по своме настанку”.
Да ли је г. Леви одиграо значајну улогу у преобраћању председника Босне, данас убеђеног индепендентисте? – питање је које остављамо будућим историчарима. Али, како год било, једно је неоспорно: наиме, да је филозоф играо са успехом, и још увек игра, улогу Изетбеговићевог портпарола или, прецизније, адвоката пред француским медијима. Чак и кад је реч о аферама које је тешко бранити и правдати. Један пример је довољан за илустрацију. Кад је француска штампа, после много оклевања, коначно открила да Босна све више тоне, уз саучеснички пристанак њеног председника, у опасни загрљај исламског фундаментализма , Бе-Аш-Ел је реаговао истог часа. Разуме се, на ”левијевски” начин. Попут оних који су ухваћени на делу, кренуо је одмах, уместо аргументоване одбране, у отворени напад служећи се при томе инвенктивама које пре свега сведоче о његовом примитивном антисрпству. ”Фундаменталистичко лудило је најпре српско лудило”, каже запенушано Леви . ”Срби су ти који су желели поделу. Они су, од самог почетка, хтели муслиманску Босну…” (!)
Миливој Ненин
О ПОСЛЕДЊИМ ДАНИМА ПЕТРА КОЧИЋА
Мање-више сви знамо да је Петар Кочић умро у Београду, у Душевној болници, за време Првог светског рата. Постоји аутентично сведочанство о томе и на том сведочанству ћу се задржати. Топло сећање на Кочићеве последње дане оставио нам је Милан Јовановић Стоимировић, тада готово дечак – имао је неких шеснаест година. Истичем те године, јер у тим годинама се свет упија. Ништа ново, сем оног што је рекао Милан Јовановић Стоимировић о Петру Кочићу вероватно нећу рећи. Парафразираћу га, понекад и цитирати. (Можда ће се негде у том цитирању изгубити она топлина која избија из тих сећања.) Ја ћу једино понудити мало другачије читање тих последњих дана Петра Кочића.
Текст Милана Јовановића Стоимировића је помало полемички интониран. Жели да каже да Кочић „није умро у беди” и да није умро „непонуђен и непонегован”. Али, заборавили смо да опишемо како су се уопште упознали и зближили јунаци овог нашег текста. Наиме, Милан Јовановић Стоимировић се, после пропасти Србије, 1915. године, да би се спасао од интернирања, склонио, као писар, код свог ујака, др Душана Стојимировића у Душевну болницу. Једноставно је, тада, у болници, тражио себи друштво по сваку цену и упознао се са Душаном Срезојевићем, песником (са којим је било тешко уопште разговарати) и са Петром Кочићем, који је био – формулација је моја – оличење благости. Пријатељство са Кочићем, у којем су се често мењале улоге оца и сина, почело је тако што му је Милан Јовановић Стоимировић помогао око сређивања ноктију. То пријатељство је било праћено и посебним поштовањем. Кочић је у болници имао посебан третман. „Прва кафа, прво млеко, први чај били су њему намењени…” „…Из кухиње су гледали да Кочићу издвоје хранљивије и укусније делове…” Пазило се да никад не оскудева у дувану, хартији за писање, лектири, храни, сухоти, топлоти, милошти, чистоти, пажњи…
Како је то било време пригушеног патриотизма, како каже Милан Јовановић Стоимировић, човек је тражио начина да изрази своја осећања. И болничари, и уопште особље Душевне болнице, преко бриге за Кочића изражавало је свој патриотизам. „И ми у тој тежњи створисмо од Петра Кочића једну лепу, малу, скривену националну светињу, ако се то може рећи а да се ипак не буде баналан”.
Милан Јовановић Стоимировић и Петар Кочић су билио заједно свакога дана. Заједно су доручковали, читали новине и шетали. Често су били и од јутра до мрака заједно. Кочић је често знао да буде детињаст; али га је красила послушност доброг детета. Знао је да навраћа код Милана Јовановића Стоимировића и после вечере. Наиме, Кочић је имао „кваку” – почаст какву у Душевној болници имају само изванредно добри или отмени болесници – могао је, значи, слободно да се креће.
Узгред, то знамо из једне друге књиге, о којој ћемо касније више говорити, аустријски војници су избегавали Душевну болницу. (Било је то заправо једино слободно тло у тадашњој Србији, рећи ће управник те болнице.) И сам Милан Јовановић Стоимировић прича како су болесници аустријским војницима певали скаредне песме о Аустрији и смејали им се у брк. Смејали су се болесници и узвикивали „Рогоња” (због пруског шлема) и једном аустријском војнику, којег се једино Кочић уплашио. Наиме, био је то бивши жандарм, који је Кочића већ хапсио и сада су се препознали. Био је то једини тренутак када је Кочић, сам за себе, да би се отарасио тог бившег жандарма, рекао да је лудак. „Иначе се он никад о себи није тако изражавао”, каже Милан Јовановић Стоимировић. (Интересантно је да је тај бивши жандарм и у канцеларији тражио уверење о тачности ове Кочићеве изјаве.) Узгред, Кочић је до готово последњег часа увревао Милана Јовановића Стоимировића да је потпуно нормалан и да не може да се начуди „шта ће овде”. Желео је да „дочека Србију” и да иде у планину да се опорави. Избегавао би политику и вратио би се литератури.
Описао је Милан Јовановић Стоимировић и уистину последње Кочићеве дане када се потпуно предао болести. Описао је, такође, и сахрану, као малу националну „свечаност”. Изврдали су наредбу управника болнице и дали су лудацима инструкције да направе сандук… Сахранили су Петра Кочића са простом српском шајкачом на глави…
Пре него што обрнем читање тог сведочанства, желим да се прво задржим на књизи која се појавила крајем октобра 2007. године и која као да појачава причу Милана Јовановића Стоимировића. Та књига нам говори, између осталог, и о томе, како је функционисала Душевна болница за време Првог светског рата. Опште је место већ она прича о херојима који су прешли Албанију, али хероја је било и у окупираном Београду! Један од тих хероја је био и, већ помињани, др Душан Стоимировић, управник Душевне болнице тих ратних година. Издвајајући његово име желим да истакнем велику и пожртвовану бригу о пацијентима и о болници уопште. А то ћу поткрепити и конкретним примером. Кад се аустроугарска војска, после прве, краткотрајне, окупације повлачила из Београда, затровала је готово све бунаре. Завладала је епидемија пегавог тифуса. Али, хигијена у Душевној болници је била на тако високом нивоу да се тамо пегави тифус није појавио! Све то сазнајемо из књиге Казивања др Душана Стоимировића. Природно, у тој књизи се помиње и Петар Кочић, истина једва, али за ову нашу причу то нам је помињање драгоцено.
Да бих избегао непрецизности, преписаћу читав део о Кочићу.
Не могу да одолим срцу да овде не испричам једну комичну ствар. Негде 1916. године доведен је у Душевну болницу један либерални народни посланик, који је 1915. године остао у Србији, те тако није отишао са војском на Крф. Он је био адвокат из Пожаревца, а био је врло речит човек. Смештен у Пето одељење (у коме су су били најлакши болесници), он је у својој кверулантској изгубљености скоро свакодневно држао „политички збор” у баштици свога круга. Други болесници би га попели на сто и он је одатле говорио сатима и сатима, све док не промукне. Помрачена ума, он није видео да је Србија окупирана, да се око њега не налазе бирачи, већ обичне луде и да није ни у каквој грађанској функцији, али је он грмио против владе и Пашића и слушаоци су му – пљескали. „Браћо” – говориоје он – „радикали су упропастили ову земљу и овај народ и довели нас до просјачког штапа!” Да га подстакну, једни болесници су викали: „Доле радикали!”, а други су ватрено бранили Пашића и узвикивали: „Доле Рибарац! Доле говорник!”… Мада са извесном сетом, човек се морао смејати овим „зборовима” у лудници, који су показивали сву странчарску страсност нашег света. Те су сцене деловале утолико трагикомичније, што је на овим зборовима као говорник узимао озбиљнога учешћа и Петар Кочић, који је тада, такође, био код нас на лечењу…
Да ли је у праву др Душан Стојимировић кад за те сцене, у којима се, као активан учесник, јављао и Петар Кочић, каже да су деловале трагикомично? Пре него што одговоримо на ово питање, морамо објаснити како се Кочићева болест испољавала. У једној реченици би то могли описати као потпуно одсуство воље за животом; као апатију, безвољност… (Било је то много теже стање од обичне депресије.) „Било је дана” – поново цитирамо Милана Јовановића Стоимировића – „када је Петар Кочић збиља био ’живи леш’…” Његово нормално расположење била је „нека утученост”, „известан унутрашњи умор који је пратила мала невезаност мисли и мрзовоља”…
И сада коначно обрћемо ствар. Последње што је у Кочићу умрло било је национално осећање. И отуда то није трагикомична ситуација – већ последњи знаци живота Петра Кочића. Тада је он на тренутак престајао да буде болесник Петар Кочић и постајао ПЕТАР КОЧИЋ. О томе нам је такође оставио сведочанство Милан Јовановић Стоимировић.
Говорећи о чисто националним стварима, он је такорећи растао, препорађао се, преображавао се у другог човека. Зачас би блеснуле његове очи, са његовог лица би се изгубила она ужасна опуштеност душе без воље и покрета. Од једног болесног, тихог, апатичног човека, постајао је опет борац, политичар, вођа. Његови судови били би опет скоро савршено тачни, као да је био сачувао моћ да прозре у суштину политичких ситуација кроз које смо пролазили тих судбоносних дана. Изгледало је тада да је у мозгу овог човека све паралисано сем тога центра, центра који је одређен да мисли о отаџбини, ако не о неком већем друштву. Ја сам се често дивио овој његовој бодрости и позивао дискретне пријатеље да са њима поделим то осећање. Кочић је био оптимист, и то је годило патриотским духовима под ондашњим притиском.
Постојали су тренуци, светли тренуци, када се и Петар Кочић упркос болести усправљао!
Милан Јовановић Стоимировић је Кочића волео – и у Кочићевој болести видео је његово „златно срце”, његову „лепу душу”, али је исто тако и био свестан да је видео „обезглављеног Кочића”.
Али, зато се Кочић својим светлим тренуцима снажно урезао у срце великог дечака који је убрзано одрастао.
И сада долазим до тезе која се сама наметнула, о утицају Петра Кочића на Милана Јовановића Стоимировића. Пишући о патриотизму Милана Јовановића Стоимировића, у више наврата, нисам ни био свестан да сам заправо писао о Петру Кочићу!
Петар В. Арбутина
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЗНАО СОПСТВЕНА ИМЕНА
Обрен Јовић Савин, Тајна пустињског пергамента, Рашка Школа, Београд 2008.
У књижевности друге половине двадесетог века врло мало стваралаца је успело да помири књижевно – квалитативне закономерности са жанровском одређеношћу; честа су дела која су, следствено ауторовим афинитетима, скренула у неку од поменутих крајности. Обрен Јовић у роману Тајна пустињског пергамента своје приповедачке али и уметничке преокупације, претаче у комплексну структуру романа, која успева да надиђе, у српској књижевности веома присутне, интелектуалне тираде, патетичне линије и егзистенцијално-идеолошке трауме. Своје основне, поетичке и драматрушке функције овај роман задржава на динамичком нивоу програмираности структуре, узајамној зависности и сложености свих компонената и у дубини запажања.
Обрен Јовић користи све карактеристичне поступке и поетичке датости фундиране у ткиву (пост)модерне књижевности, које са јасним мисаоним линијама комбинује у елементаризацији слојевитог и комплексног прозног текста. Али управо ту се и крије занатска еквилибристика овог писца; он искуства и датости модерне књижевности употребљава тек као предлошке на којима се занива читава драматуршка поставка радње. Мотиве двојника, мултипликовања књижевног лика – “нагомилавање псеудонима”, путовање кроз време, магијске артефакте пронађеног пергамента са иконом Јована Претече, искупљење кроз дело… типичне за модерну књижевност, Јовић креативно иживљава већ на првим страницама ове књиге, градећи основу за стварање света романа испочетка.
Зограф – сликар Стеван у јудејској пустињи у временима давним креће за својим још неименованим и нејасним послањем носећи сликарски прибор и пергамент, који на себе поприма обличја и призоре сликаревих снова. Стеваново путовање кроз јудејску пустињу је вечна метафора путовања “долином сенки”, између живота и смрти. Појаве које среће на том путу, приказе и причине, само учвршћују његов дух ослобађајући га од дилема и сумње и утврђујући га у вери и врлини. “Смрт може бити страшна, а живјети недостојно горе је и од најпонизнијег умирања”, рећи ће мистериозни старац да би нешто касније наставио; “Ако бисмо праштањем зло заборавили онда ни једно сећање не би било достојно истине (…)”.
Ретроспекцијски слојеви књиге мотивисани су асоцијацијама протагонисте, његовом психолошки уверљивом потребом да из нове перспективе сагледа сва она догађања која су првобитно била ослобођена чвршћих каузалности. Послање Стеваново кроз време, све до савременог Београда и разних светских дестинација, до Хаваја и Хонолулуа обележено је са неколико доминантних мотива, на којима Јовић гради читаву драматургију романа; иконом на пергаменту Јована Претече, коју тајанствени лопов покушава да прода по свету, временским подударностима у којима Стеван открива мултипликовање свог лика кроз време (сличност са последњим краљевићем од Кувајта – Нивас Бин Ахмед кир Караулан), тајанственим крстом уз помоћ кога прати кретање иконе, најдоминатнији мотив је, свакако, сликарски позив који бојама и кистом отвара капије времена и духа.
Иако основна линија приповедања следи линеарну и искуствену заснованост подударну са животним дубиозама главног јунака, неколико временских планова са повременим ретроспекцијама прожетим кармичким греховима претходних живота додатно усложњавају читаву причу. “Преотимање реалности” почиње да поприма поприличне размере са такође немалим последицама по околину, што најављује криминалистички или трилер заплет, који је код Јовића нешто више од просте жанровске датости. Он проширује и обогаћује, неочекиваним обртима, тајним знањима и мистичним артефактима, нарацију и слојевитост романа, који услед тога измиче могућим жанровским нормирањима. Почетни заплет баштини мистична наслеђа романа, савремено доба у роману преплиће се са скицама друштвене и уметничке критике Србије на размеђи векова да би у Стевановим хавајским данима заплет, уз помоћ свих приповедачких линија обједињених атмосфером љубави и чудних пријатељстава, кулминирао у врхунски трилер значајне динамике и филмског заплета. Иза сваког лика се крије неко други, разлика између суштине и појавности је основна драматуршка линија са којом се Јовић поиграва отварајући на неочекиваним местима нове и несвакидашње драматрушке перспективе које од Хаваја – земаљског раја, стварају поприште чудне борбе која осим разрешења мистерије има и другу конотацију; свако постаје оно што јесте, сви ће се, у књижевном и стварносном крешенду, огледнути у онтолошком огледалу идентитета.
Иако веома јасан и у највећој мери концизан у својим симболичким и метафоричким поентирањима, Обрен Јовић не развија литерарно затворену форму са доминатним главним током радње. Он пушта метафору да “плива” између писца и читаоца, покушавајући да оживи оно што је већ на неки начин овековечено, дарујући му крајње субјективистички предзнак. Несумњиво да је Тајна пустињског пергамента роман о граничним ситуацијама у којима трагична условљеност тиња иза наоко класичне теме романа и чека тренутак деструктивног испољавања. Угроженост и деструкција човекове личности и моралне недоумице, деловања атавизма у човеку представљају садржинске и значењске окоснице овог романа.
Тајна пустијског пергамента је Амаркорд; прича о људима који су изгубили своје идентитете и време и као казну за то добили су учешће у простору; у Јудеји, на Балкану, Хавајима… Вероватно због тога и сви мултипликовани Стеванови ликови путују кроз простор док роман поприма на себе карактеристике времена дешавања. У теорији књижевности је познат термин: “Карневалско време” и везује се за Бахтиново тумачење временских специфичности и планова који се смењују под стицајем чудних околности. Околности овог романа надилазе време и простор. Обрен Јовић зна да се суштинска карактеристика романа не налази само у књижевности већ у пољу из кога је израсла и времену у коме смо изгубили аутентичну егзистенцију нагомилавајући на себе синониме за немоћ и ниске инстинкте. Човек је изгубио старовременски лик и, не стичући нововременски, на себе је узео образину времена које му се понудило као неминовност. Између “неминовности”, визија и Истине протиче читава ова књига.