ЗAБЛУДЕЛА АКАДЕМИЈА

Jедан српски публициста недавно је навео шаљиву али луцидну мисао неког познатог Словенца, који је, наводно, ре¬ао: «Ми (Словен¬ци) имамо 500 људи који вреде, и сви су (они) на својим правим местима. А Србија (их) има 5.000, али нико није на свом месту.»
Ова изjава није нигде потврђена, али она је врло погодан повод да себи поставимо нека питања. Јер наше важне послове су неподношљиво често водили људи достојни чуђења. Питам се, исто тако, зна ли и ова Академија, Српска академија наука и уметности, да ли се налази на месту где треба да буде или пак негде блуди, неспособна да се за сопствени положај определи и немоћна да се снађе у својој судбини? Нажалост, на ово питање могу да дам само лични одговор и да кажем да се она налази на погрешном месту и да није способна то себи да призна. Она, узимајући у обзир премоћну већину својег чланства, и не зна тачно где је њено право место и сматра да је најбоље да где се нашла ту и остане.
Пуштајући Србију да и даље пропада, онако како је пропадала кроз читав XX век, Српска академија наука и уметности непрекидно седи на удобном нокширу југословенства, бринући једино бригу сопствених некреативих надлежних наука. Боравећи у једној земљи коју својевремено, у научном погледу, не и у политичком, можда јесте креирала али која је у међувремену нестала с лица земље, она нема храбрости себи и свом народу да призна да је промашила нити довољно маште да наслути где се налази излаз из тог промашаја. Она, заправо, нема снаге да своме народу каже спасоносну реч. А та једноставна спасоносна реч, од које све мора почети, гласи: Југославија је пропала, окренимо се Србији.
Да ли Српска академија наука и уметности уопште види народ Србије као свој народ?
Не, морам да одговорим, она свој народ види пре свега негде изван Србије. Према Србији она се понаша као да је разменила за десетак или за неколико десетина својих чланова потеклих из других крајева, који понекад имају крупне личне вредности, али који ипак не могу да буду замена целој једној земљи. Ако једина наша поуздана земља пропадне, а она се зове Србија, у шта смо се свих ових векова мо¬гли уверити – нећемо наћи уточиште ни у којој другој. То нарочи¬о нећемо моћи ми, који смо, по невољи, Срби из Србије.
(Други ће, обезбедивши се још једном отаџбином, можда и моћи; али они, ипак, немају права да нас, Србијанце, у име својих изван Србије и у име себе самих, лишавају једине отаџбине коју на овој планети имамо. Наши сународници који живе из¬ван Србије морају сами да сносе ризике свог живота, а никако да захтевају да их у свему покрива Србија.То, опет, не значи да Србија не треба ни да им пружа помоћ, што се увек мора радити, нарав¬о, у духу прихваћених добрих међуна¬родних обичаја.)
Андрић је много пута говорио о важности дела у људском животу. «Сав је човек једно са својим делом», каже он у Знаковима поред пута. Срећом, чланови ове куће имају и дела изван двеју друштвених теорија, иначе би нам се баш зло писало.
Какво дело у људском животу наших лексикографа представља Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности? Оно представља техничку егзекуцију једне научне теорије старе готово два века, која је у међувремену јако изанђала. Промене и новине које су у тој теорији нужне нашој лингвистици, која се налази на равни примењене науке, у креативном смислу нису доступне.
Деветог септембра 2004. године, пре него што су се сви чланови вратили с летовања, одржана је седница Одељења језика и књижевности на којој је расправљано о стању рада на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика наше Академије. То је у ствари био наставак једног разговора вођеног 25. априла те године у Председништву Академије. Главну реч на обема седницама водио је академик Предраг Палавестра и закључке обеју седница начинио је академик Предраг Палавестра. Од 26 чланова Одељења језика и књижевности седници септембра 2004. године присуствовало је 8 чланова. Одсуствовало је, дакле, осамнаесторо њих, међу њима не само болесни него и они који би на овај рад могли гледати критички. Академик Палавестра је прогласио да такав скуп има довољан број присутних за једну крупну научну одлуку.
На тај начин Одељење је већ други пут ових година закључило да се наш језик зове српскохрватски, онако како га у пропалој Југославији више нико не зове, што код нас изазива збуњеност, а код других бес и јарост. Српска језичка наука, тако, и не покушава да се у насталом положају снађе и да се окрене к себи него за компромис југословенске језичке љубави нуди у отпис, што је њој нормално, 56 одсто староштокавског становништва Србије, којим с индигнацијом одбија да се уопште бави. А толико броји, малтене, читаво становништво Хрватске, односно има их чак 5 и по пута више него што има становника привилегисана Црна Гора, чије губљење српска лингвистика не би могла да преболи. Пре ће, заједно с народом Србије, умрети него да се лиши неупоредиве «изворнице језика» Црне Горе. Овакву језичку политику, у којој једна култура одбацује већи део сопственог народа зарад љубави неких других, који према њој изражавају једино мржњу и шовинизам, може да створи само интелектуална особина коју се, из поштовања према лицу ове установе, не усуђујем да назовем правим именом. Она је грађена током пола века навијачке владавине динараца у српској лингвистици под капом Београдског универзитета и Српске академије наука и уметности. И ја никако не бих желео да се за њу једног дана окриве научници као што су Михаило Стевановић, Драго Ћупић и Слободан Реметић, који су све до недавно заузимали челна места у нашем Институту за српски језик. Не бих желео да стекну лош глас ни академици Павле Ивић, који је, за разлику од других, повремено показивао жељу да разуме шта ова политика за културу такозваног југа Србије може да значи, али је такве јеретичке мисли затим одлучном руком терао од себе као муве, Милка Ивић, Предраг Палавестра и, ново лице на овом терену, Никша Стипчевић, који су свих ових година, као прави витезови једног мртвог статуса кво, у име Академије закључивали да је ово што се у Речнику накарадно ради најбоље што се може замислити. Њих ће убудуће, бојим се, хвалити само они који су на тлу пропале Југославије измишљали хрватски, бошњачки и црногорски језик, на чију корист и радост је Речник ове Академије, која се помало залудно зове српска, до¬сад стваран, а не и они у Србији, поготову несрећници у депресираном староштокавском подручју. Јер исто мегаломанско лудило и примитивна мономанија били су на сцени и приликом разбијања и комадања заједничког језика и приликом настојања да се из српског језика изгура староштокавска Србија. Без овог другог оно прво можда не би ни успело.
Кобајаги у име свих Срба, Српска академија препоручује Србији да живи изван себе, против себе и без себе. Али она то не може. Ако мора, Србија може без икога са стране, с тешком муком може и без својих, али без себе саме не може никако.
О тим питањима подробније сам говорио на једном културном скупу 8. децембра 2004. године у Лесковцу, што сам затим, под насловом «Колонијална Србија», објавио у београдском «Нину» 16. и 23. децембра исте године. И ја данас пред вама ово и не понављам са великом надом да ћете ме како ваља разумети и да ћете предузети што је потребно да се стање почне мењати, јер ће овај посао, вероватно, и даље бити препуштен онима који су га овако покварили, него да предупредим нашу обожавану ситуацију која се зове: Ми бисмо нешто урадли, само да нам је неко рекао.
Јесте, рекао је.
(Реч на Годишњој скупштини Српске академије наука и уметности 2. јуна 2005. године)