Драган Хамовић
ЗНАНА НЕЗНАН
(Белешка о Новици Тадићу)
Пратилац поезије Новице Тадића, док чита пет кругова петнаесте књиге овога аутора, под својственим насловом Незнан, затиче све оно што је у овој поезији од раније читао. Али му то неће досадити. Јер, Тадић је песник који прибегава унутарњим а не спољним померањима и преображајима. Споља је, дакле, реч о поезији шкртој на речима, и реч је о свету који је (како у песми стоји) само тамно промицање.
У поетици Новице Тадића одавно се запажа прелазак са наглашено гротескне сликовности, на суздржанију, подземну сугестивност. Готово да нема српског песника данас који ће сигурнијим а сведенијим потезима, кроз истанчане и срезане призоре, активирати убедљивији и драматичнији песнички смисао.
У неколико речи, колики је квантитативни просек Тадићеве песме, згусле се силе немерљиве. И на то читалац мора реаговати. И нема песника којем је библијска реч више у подлози, лексичкој, синтаксичкој, и уопште изражајној. То је реч која је у савремени језик уведена посредством кондензованог језика завичајног простора који Тадић дели са славним преводиоцем Новога завета, Вуком Караџићем (Стара Херцеговина). А то испрва не примећујемо у урбаним сликама Тадићевих песама, док не загребемо тик испод површине тога говора.
Једном је Тадићева поезија упоређена са старим српским записима, осталих иза знаних и незнаних писара, на маргинама рукописних књига. То су највише искази о невољама, тегобама писања и живота. Две-три речи, не више. Тако и Тадић. Човек је кучак. Шта је све стало у ову узгредну дефиницију. Новица Тадић је, парадоксално, песник с местимичним а изразитим продорима хришћанског искуства. А таквих је продора све више, што се више нијансира, продубљује израз ове поезије. Наспрам ретких и светлих молитвених акцената, особена црта кроз коју се поменуто искуство пројављује јесте самоунижење песничког субјекта. Узмимо само песму под насловом „Подршка“: you are a bad writer // ништа друго / данас пре подне / нисам ни очекивао // само ту мрву / само тај убод / довољан // да се не надмем / и полетим / у небо / које је страшно / које је пуно // крила и облака.
Поетика Новице Тадића заснива се на многим, ефектним обртима. Један је од њих суштински: тама сведочи светлост света, страшно исијава лепоту. Нису то честа, али су зато драгоцена, искупљујућа места овог песничког света. Песник Новица Тадић, у својој доследности и ауторском поштењу, и даље придобија читалачке поклонике и пријатеље. А има их довољно.
Новица Тадић
НАКИТ
У подземном пролазу
застадох поред човека
који је ту стајао и продавао
украдени накит.
Продавао је
и није знао шта продаје.
Говорио је
и није знао шта говори.
Гледао је у мене
и није знао у кога гледа.
Да сам га било шта упитао,
понудио би ми тај накит
који му је висио
са испружене руке, као грозд.
САЗРЕЛО НЕШТО
Сазрело нешто
ни за црва дом
ни за човека плод
расло на
грани
коју не препознајем
у врту
на крају пута
под тамним
прозорима
ПОДРШКА
Из белог света
дуж зидова
стиже мени подршка
кратка порука
you are bad writer
ништа друго
данас пре подне
нисам ни очекивао
само ту мрву
само тај убод
довољан
да се надмем
и полетим
у небо
које је страшно
које је пуно
крила и облака
НИШТА НИЈЕ ПРЕЋУТАНО
Ништа није прећутано.
Све је већ речено
и изгубљено.
Радмила Лазић
САМОХРАНА
Собом храним се.
Будем гладна,
Будем сита.
Дешифрујем рукопис сна –
Ничије стадо.
На мом га извору појим.
На сопственом језику
Кољем.
РОДИТЕЉКА
Првенче
Испљуснух у лавор.
Друго,
Хирурзи удавише
У бубрежњаку болничком.
Свако следеће на хартију –
Да ми одатле секутићима
Гризу мајчинске прсте,
Нагризају маћехинско срце.
LA VISITE
Легнем,
Загрлим себе.
Сама себи и мати и кћи,
Сама себи муза.
Бубашваба
Што под месечевим снопом
Прелази собу,
Надам се, к мени иде
У посету.
ТАЈНИ ВЕЗ
У моју си се
Паукову мрежу уплела –
Најрођенија,
Музице моја, обневидела.
Хукни ми у душу,
Да се залепрша,
Као девет велова
Из Хиљаду и једне ноћи.
Друкчију ћу песму певати.
Одаћу ти тајну ситног веза.
Можда ланце скинути са ногу.
Зоран Костић
ЈЕЗИК
Оздо на горе земља шапће
и можда једном озго кап ће
милошћу божјом да наполни
до безданице свијет болни,
ако се најзад на Небеси
створу укаже знак присуства,
па његов вапај Иже Јеси
са крста стигне до Исуса.
Без молитве би земља свисла,
а на молитви да не леже
и Небеса би давно пала:
људски језик је суштост смисла,
за небо – оса равнотеже,
за земљу – к Богу вертикала.
МОЛИТВА
Гдје нам се ријеч год угаси,
не бјесмо ко смо, него Власи,
Влаји, Каури, Црногорци
и мада једни – истозборци,
из језичности заједничке
разли се језик на језичке
махните лаве која, врела,
наш говор пржи до пепела
из кога, истом, квржи згура
коров-говора и култура
између којих к небу дими
памћење згуре, а с њим и ми –
Срби, Каури, Влаји, Власи…
Од језичака језик спаси,
све у матицу врати, Вишњи,
оснажи лави ток средишњи
да би словеса опет текла
од нас до Тебе – поријекла.
ЈЕЗИКРВЉЕ
Таром камење, Пивом дрвље,
Дрином, Неретвом, Савом – главе,
кроз ово уско језикрвље
досад се барем три Мораве
крви разбратске разгранаше
према три сливља ка три мора,
а све из једног врела, нашег –
истог жубора и ромора,
из мрзословља језикрвних
(у власти других), из јаруге
Јужних Словена вјечно кивних
макар на једног од три творца
према којима једни друге
и пишу небом крвљу коца.
СЛУХ “ДАНКА У КРВИ”
Сви – Мехмед, Меша, Кустурица –
из превјере се, чиста лица,
вратише еху оног тока
кога (висећи коњу с бока)
и напустише њини преци,
опростивши се, на ријеци,
нијемим криком из сепета,
од мајке, оца, свог свијета:
од отете се дјеце крста
силом стварала нова врста
чија ће крвца, ум и чула
испод бедема Истамбула,
послије смрти, да оживе
као отрова пуне гљиве
по тлу на ком им живот поче.
И би избрисан печат Творчев
већини, али негдје оста,
па врати роду луком моста,
записом, пјесмом, живом сликом,
дјелом сазданим оним криком
Оца и Сина и Светог Духа –
од хука Дрине јачег слуха,
од пет вјекова заборава,
од Истамбула и свих страва.
Злата Коцић
О, ДИВО ДИВНОЕ!
1.
Слепе су данас наше очи
за чуда дивние – вајка се перо
на уском новинском обрубу.
А перодржаља дрхтава, перла кишна,
куд нестаде, у трену дотуривши
окрајак видног поља, у коме записи
печате се муњом и дугом?
Чиме сведочење своје да испишу
који иза просева страшног
слику чудесну назреше ?
Лазарица у прњама – прстом на води?
Божјак – штапом на песку?
2.
Који мапу днева рашчитаваш, док обале
круне се, пошастима купача подлокане,
изједане похлепом и мрзошћу –
како да верујеш ритама легенде:
словима расутим, искренутим,
штрбим, свргнутим у глиб?
Док прст којим границу пратиш – трули,
предњонепчани испадају,
задњонепчани сурвавају се натраг
у тубу која их истиснути не може?
3.
О, неизмеран је твој лични прилог
осипању – обешчуђењу.
Што хабао си испод одела –
чиме да докупиш, и где?
Уме ли да расте, да се узрадује
под кожом закрпљеном уметак?
А да кликтао си над микроскопом,
над чудесом ганглије, гена, плазме –
зар напрсла би чаша звана тело:
светиљка, сад већ непрозирна? Храм –
имао је да каже учитељ, устима,
али изриче оком, тек на одласку.
4.
Ученик крај одра да ли рида?
Или пева као и пре –
грлом пререзаним, Лазаревим.
Није ли пред сликом усекованија резбар
у рабош нетрулежни ушаптао завет
о нераскиду главе и тела?
(Иза најбриткије одрубљеног заглавља
прича о спајању раздвојеног изнедриће
из реза – узвик самозацељења.)
Но рез је рез: тамним трагом
сечиво прислањају на сопствени врат
бегунци – из раја, из матерње арије –
Главу, којој су уди, не познавши.
Главу која друм изгона посувратила је,
занавек склупчав га у тачку нулту:
Смертију смерт поправ.
5.
Који отпоздрав нема на поздрав радосни –
вољно му да оћути. Али пева, чародеј
самозвани, пева душегубну: сам
увежбава ускрснуће?
Који ваистину воскресе –
удостојиће сапутништвом?
(Стопе ако исправи, вијуге гмаза – трулне
пречаге – замени на лествама?)
Који отпоздравише – дубу, свицу –
сламу сунчеву простиру: стазу пучином?
Умножава се у рукама разгледница с пучине,
с којом покушаваш да изађеш на трг:
збило се, збило, збило.
6.
Снивај-спавај, који мниш да чудо
нису само лестве над лазаретом, нишнуте,
минуле у неуловљеном трену.
(Тучане при дну; за ускорак најмањи
птичју достигни лакоћу.)
Који ликујеш: чудо је – славуј, сву ноћ,
склад јутарњи шумски, бокор и бобице
сочне, и јелење око.
Спокој, покој.
7.
Који бдиш. Који усрдно клечао си
пред шестовековним Лазаром.
Који посинак си Одевене у сунце –
биберче, заоденуто зрацима.
Не обневиде, уђе у радост раваничку:
глава је ту, и миомиришу жиле
вратне, пререзане привремено, и гипке
постају мошти, да преоденеш им одору
царску, сем хаље доње, која светли.
Усред тмине, под покровом да откријеш
загубнима знак пострадања и повратка.
Обретеније главе да спеваш изнова
као обретеније душе.
Андреј Базилевски
КАД УСТРЕБА
изгубићеш
навикавај се на ту мисао
већ данас
изгубићеш
чак и ако овај пут победиш
биће тако
као да ниси ни покушао
биће тако
иако нећеш у то да верујеш
већ те нема
с ове стране огледала
ти си само сен оног који ће доћи
спремај се на то
да ће у кући коју ти градиш
живети други
предај им без борбе
ту лицидерску кућицу
јер теби остају:
кућица од картона
кућа од дима
и кућа од лименки
МУЗИКА КОЈЕ НЕМА
када свира музика
излишне су речи
када свира музика
слушамо је срцем
откидамо се од стабљика
попут главица мака
и улећемо
незнано где
тамо
где смо некада били
у оно време када је
први пут
престала да свира
музика
да та музика
није престала да свира –
не бисмо чули
ову!
УПОЗОРЕЊЕ ЧЕЛНИЦИМА
2.
Овде је сеоце умрло моје,
где ми се није дало да се родим …
Зеница бунара још сија у води
мрачним сјајем, склиским, попут змије.
Ноћ прождире дан и дроби жртве,
изненадни мир наноси снег чисти,
време нас дели на живе и мртве.
Ништа страшно.
Сви смо скоро исти.
Дођи, прозирни дрводељо, склопи
за ме ковчег од смоластог бора.
Млечним путем поћи ћемо боси.
све се једном прочистити мора.
СТАРА ИВА У СЕЛУ СВЕТО
Прозрачна пећина старе иве,
шупљикави свод од прућа и ветрова.
Кроз њега продире костур наших снова
и мукли вапаји бола живе
над прашином која светлуца.
Склапа се весели сплет пун сунца:
гостинска соба лебди топла, сува,
разбијени дворац сраста лагано.
У корену – бездани зденац сан чува,
у гранама – комадић наде одавно.
Та колевка шкрипуће равномерно,
у котарици света – ниси сам.
Успаваће нас, подићи смерно
и однети увис – кући, знам …
Ова ива – није тек тако
исцепкана клада што до земље сеже:
листови се смеју, као звезде, лако,
изданци као године беже.
Просејано сунце, са врха света,
кроз поре нечијег живог портрета.
(Превела с руског Мирјана Булатовић)
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Др Андреј Борисович Базилевски (1957), песник и преводилац са пољског и српског језика, ради у Институту за светску књижевност Руске академије наука у Москви. Српску поезију почео је да преводи у току бомбардовања Србије 1999. Превео је двадесетак књига из пољске књижевноси и 75 српских песника. Објавио је збирке поезије Како оно беше (1985), Нестварно време и На крају зиме. Приредио је Антологију српског песништва XX века, у три тома, преко 3000 страна (2008). Највећи број песама превео је сам, а остале су превели руски преводилаца, бесплатно као и он.
Оливера Доклестић
НА ОСТРВУ ВАВЕДЕЊА
На острву Ваведења Пресвете
Док се цакли сјајни мјесец
Пред Арзом, с обрисом ротонде Мамуле
Вечерас је служба
Мало кандило
Једна икона
У каменој ниши
Импровизованог олтара
Налоњ
Десетак танких воштаница
Треперавог сјаја
Свјетлост пада
На мали камени простор
И трагове фрески по зиду
Назире се увала Миришта
Бјелина шљунка између
Арзе и бескрајне воде
Сребрно море
Хучи
И пјеном круни оштро стјење
Говори се о књизи
Луштица је свуда око нас,
У камену, мору и шипражју
Говорници блиједи
Проговорили ликови с фрески
Заустављена је историја
Ударају вали
У ваздуху мирише југо
Спуштамо главе
Што год се изговори
– овдје је свето,
нема светогрђа,
под небеским плаштом
бдију чувари мира
сјенке прошлости
у сваком камену се крију
ПИСАТИ О ПЈЕСНИКОВИМ ПЈЕСМАМА
Писати о пјесниковим пјесмама
Исто као ухватити птицу у лету
Одразиш се, скочиш и ухватиш
Или не ухватиш
тренутак узлета
Горе, кад је на небу,
ко зна који је све вјетрови носе
вјетрови душе
она броди потпуно слободна,
опуштена
свијет јој је под ногама
Пјесма је птица душе
И сваки пјесник има своју струју неба
Сваки има свој облак који га заклања
Сваки има своју луку у коју слијеће
Једно је небо
Али је хиљаду струја
Милијарду је пјесничких летова
Трилиони су могућих надахнућа
Писати о пјесниковим пјесмама
Исто је као ухватити птицу у лету