Радомир Батуран
ЗАШТО БЕОГРАД ПРЕЋУТКУЈЕ БЕОГРАДСКОГ ПИСЦА СВЕТОЗАРА ВЛАЈКОВИЋА?
Светозар Влајковић је српски књижевник који живи у Београду 70 година и часно носи епитет ”београдског писца”. До сада је написао десетак романа, неколико збирки приповедака и педесетак драма. И скоро сва његова дела написана су у Београду. Свет његових књига, њихове теме, атмосфере, простор и време, ликови су београдски; човек у његовим литерарним креацијама је београдски. Као мало који савремени српски писац својим стилом, садржином и формом, проблемима којим се бавио у својим књигама, настојао је да Београд добије свој духовни знак у српској књижевности, бар онолико колико га је добио Вишеград, у Андрићевој прози. A опет га је његов Београд, током пола века стварања, прећуткивао. Покушаћемо у овом осврту одгонетнути зашто.
Можда је проблем његов, или његовог Београда, што Влајковић никада није био дволичан, никада није дозволио да му мода надвлада уверења. Себе и свој стил никада није принуђавао ни на какве ”тенденције у новом кључу”, а био је изразито модеран и пре појаве београдских постмодерниста. У својим делима није лагао ни себе ни свoје читаоце, али није ни припадао ни једном систему ни покрету нити њиховим идеологијама и теоријама. Никада се није приклонио ниједној књижевној струји или клану завађених београдских писаца. Можда им се замерио својом равнодушношћу према њиховој борби за власт и уз власт.
О свему томе отворено је проговорио у бриљантној есејистичкој књизи Дон Жуан београдски у шуми чудноватој коју је објавила Просвета 2005. године. Ова књига писана је надахнутим стилом, са доброћудним хумором скоро у свим завршницама његових критичких мишљења о бројним књижевним проблема у Југославији, Србији и Београду његовог доба. У свим Влајковићевим запажањима у овој књизи, љубав за уметност и уметника није оставила места за мржњу. И такву књигу његов Београд је прећутао.
Хаос, путокази…
Полемику ове књиге не доживљавамо као личну ни субјективну, иако су стајалишта и углови гледања аутора и лични и субјективни. Успело је то Влајковићу што је проблемима приступао лежерно, а не волшебно; као човек који је све опростио; хуморно, а не праведнички ни осветнички; самоисмејавајући се, а не самоистичући се. Његова полемика са временом, људима и појавама, једна је од оних племенитих, самоосвешћујућих, потребних у сваком времену..
У закључку књиге Дон Жуан београдски у шуми чудноватој Влајковић ће записати:
”…Потребна је огромна храброст и велика снага да се подвргнемо процесу самоосвешћивања. И зато никоме ништа не замерам. Жао ми је једино читаоца, који се крећу у тој књижевној шуми чудноватој без икаквог путоказа, а многи су заслужили да им се ургентно помогне” (стр.243).
Тумарао је и стварао том шумом ”без икаквог путоказа” и Тоза Влајковић, борећи се креацијом против зла преко пола века. И, после свега, написао ову књигу есеја, у дијалогу и комедијању са лажним врачима те шуме чудновате. У тој шуми зла сви смо учесници и степеновано саучесници. Неко свесно и функционално, а неко несвесно и узалудно. Јалово је и наше замерање креаторима те шуме зла јер се они неће зауставити у њеном креирању, али је драгоцен и најмањи путоказ недужном читаоцу да га та шума не прогута. У свим књижарама потрошачка страст доминира, потпомогнута насмешеним, лепо молованим продавачицама књига, власница књижара, уредника издавачких кућа или пренаграђених писаца који просипају тренд, уваженост, обавештеност, ученост. Компјутерска каталогизација је идеална за све врсте манипулација. Само једним ”клик” бришу се читави корпуси књига жрецима шуме чудновате неподобних. Читалац и не слути да кроз њихова уста говори нека престижна владина или невладина организација, јавно или тајно друштво, нека богата фондација (сорошевска или сатанистичка, хришћанска или исламска, секташка или корпорацијска), манија (доларска, сексуална или наркоманска), идеологија (фашистичка, комунистичка, неоколонијалистичка или глобалистичка), империја (САД, УЕ, ВБ, УН, РФ, ИЗ…). У њиховим рукама је селекција и писаца и књига, и награда и казни, и пропаганде и прећуткивања… Издавачи више нису персонални, већ инперсоналне корпорације; књижаре више немају имена ни презимена књижара или издавача, већ су робне куће књига (Индиго, Чептер, Плато…). Оне формирају и читалачке клубове и наслове књига које ће се у њима читати и о њима расправљати; организују конференције за штампу и књижевне вечери ”својих писаца” (пардон: своје робе!) и књижевне награде ”својим писцима” (пардон: својим робовима!). Зато је књига Светозара Влајковића Дон Жуан београдски у шуми чудноватој драгоцен путоказ читаоцима.
Поетика, стил…
”…проговорити чисто и јасно, без украса. О себи и другима” (стр. 207). И то је реализовано у овој полемичкој књизи. Одржао је писац неопходну дистанцу између догађаја и доживљаја, бранио је свој доживљај од хаотичних догађања, насртљиваца, самохвалаца. Лични доживљај никада није мењао за колективистички. Није патио од планова и претеране нормативистике. Поручује писцима, који тврде да су постигли баш оно што су замислили, да иду у администрацију јер се ”тамо лакше излази на крај с плановима” (стр. 5). Био је свестан и доследан одговорности јавне личности, али није пристајао, ни у својим драмама ни у романима, да се исповеда. Давно је минуло време иза нас када су јавне личности биле дужне да се јавно исповедају. То је био захтев времена у коме су биле ретке јавне личности, а данас их је премного. Влајковић је уверен ”да су искреност и покајање предуслов за одржање, чак и за јачање људских односа”. За њега су искреност и покајање синоними за истину и личну одговорност, скромност и понизност – ”вештину гашења рана” (стр.122). Поетика ове књиге није поетика мемоара. ”Мемоари су”, каже Влајковић, ”најчешће неспоразуми писца са самим собом или са светом” (стр. 5) и они се не пишу за оне који долазе него за своје исписнике. Аутор одбија да ову књигу сврстамо у мемоаре или у ”кратку историју српске књижевности прошлог века, мада на то личи” (стр. 8). Он се само нада да ће књига Дон Жуан београдски у шуми чудноватој бацити ”извесну неопходну светлост на овај тренутак замућен општим хаосом” (стр. 8). Пропагандисти хаоса лансирали су и ”идеју да дело и писац немају нити треба да имају било какву везу” (стр. 8). Влајковић то даље и дубље проблематизује: ”Огољени техничари, пак, не спадају у област књижевне уметности. То што су код нас на цени управо такви, резултат је недостатка великих талената, али не мање и спречавање талената да стигну на јавну сцену” (стр. 42). Ово је најбоља дијагноза регресије књижевности у нашој цивилизацији и књижевне талентоване младости коју сам до сада прочитао. Сви огољени техничари у српској књижевности вапе за Западом јер је тамо техника одавно заменила и живот и уметност. Као деградирани новинар, известилац са суђења криминалцима, Влајковић је добро знао да је ”њихов вапај за Западом била чежња за ропством, знао сам то непогрешиво. Ниједан злочинац чијем сам суђењу присуствовао није своја дела починио због Титове диктатуре.Али тада већ стигле су вести о масовним злочинима проистеклих из дикттатуре западних демократија” (стр. 59). У демократији Запада и Истока све је важније од доброг стиха и добре прозе.
Светозар Влајковић
НЕДУЖНИ ВОДОИНСТАЛАТЕР
(Прича)
Уметница ми се пожалила да јој се круг пријатеља нагло смањује. Доста јој је тих крадљиваца времена. Завршено је са вуцарањем по концертима, књижевим вечерима, по задимљеним кафанама. Тамо се жвалави, лупета, тамо се уметници међусобно лажу.
– Тако је било увек и свуда, рекао сам. Прочитај есеј оног пољског писца о песницима, да видиш како у тој области ствари стоје.
– На кога мислиш?
– Не могу тренутно да се сетим тог имена.
– Да није Гомбрович?
– Гомбрович, да.
– Читала сам.
– Е па то ти је то.
Са Гомбровича смо се вратили њеној теми.
– Није лако бити сам. Али и то је боље него дангубити са људима,
Је л’ тако?
Посматрао сам је. Било ми је жао. Тако нејака, изгубљена, жељна пажње и људског присуства, а тако далеко од свега тога. Сложио сам се да је паметније остати код куће него глуварити којекуда. Позвао сам се на Блеза Паскала, Карла Јориса Уисманса и на себе.
– Кад би човек био у стању да седи у својој соби, у свету би било знатно мање невоља – цитирао сам Паскала по сећању.
– Од свих путовања, најбоље је оно на које одлазимо не излазећи из собе – цитирао сам Уисманса по сећању.
– Током читаве своје младости желео сам да одем у Европу, а кад сам тамо стигао, отишао сам у кафану, зар то нисам могао и овде да учиним, него да се млатарам по возовима? – цитирао сам себе.
У њеном случају опредељење за осаму личило је на кисело грожђе. Савест ми је наложила да јој то кажем. Људи са којима се дружила смучили су јој се.
– Можда је и њима доста тебе, рекао сам.
– Јеееел?! – изненадила се.
– Претпоставка.
– Зашто бих ја некоме сметала! Мирна сам, не тражим ништа, не
намећем се.
– У реду, не тражиш ништа, а да ли дајеш нешто?
Прешла је преко мог питања. Поставила је своје.
– Можда ми завиде на таленту? – рекла је.
– Не верујем да је то. Свако од њих себе сматра највећим. Не, то сигурно није разлог.
– Шта би могло да буде?
Пожелео сам опет да је упитам да ли она нешто даје од себе људима и шта, али одустао сам. Одвише је проницљива да би ме после тога оставила на миру. Тражила би да кажем шта она то не даје људима. После тога бисмо се упетљали у мерења која никад не доводе до истине.
Оклевао сам. Нашао сам се између пријатељства и искрености. Помислио сам на неке паметне људе, упитао се шта би они учинили. На пример Роланд Ленг. Рони би јој сигурно рекао шта мисли. Е па добро Рони, хвала ти. И ја ћу јој рећи, али поступно.
– Осим што се виђате у граду, ти одлазиш код њих кући, је л’ тако?
– Одлазим.
– Да ли их некад позовеш код тебе?
– Па…не позивам их.
– И?
– Шта и?
– Зашто очекујеш да те позивају, ако ти њих не позиваш?
– Мислила сам да они воле кад им дођем.
– Али воле и да одлазе у посете.
– Нисам о томе размишљала.
– А ти размисли.
Нањушила је опасност. Видело се по томе што је посегла за мојим цигаретама иако је имала пуну кутију својих, јевтиних и, наравно, смдрљивих.
Наставио сам истрагу.
– Одлазиш код људи, је л’ тако? Тако је. И, однесеш ли им понешто кад одеш у посету?
– Не однесем. Шта да им однесем?
– Приметила си да људи једни другима, пажње ради, донесу неки цвет, књигу, бомбоњеру..
– То су малограђанске навике, рекла је песникиња. Фуј, цвеће и бомбоњере! Ја нисам малогађанка. Док сам примала у посету, стан ми је био пун бомбоњера и увелог цвећа. Јела сам те бомбоне пет година пошто сам престала да позивам људе. Убајатиле су се. Покварила сам стомак!
– Онда им однеси флашу ракије, уплаћени листић лотоа, диск са њиховом омиљеном музиком и слично.
– Откуд знам шта је коме омиљена музика, једно кажу, друго мисле, увек постоји могућност да погрешим.
У оваквим случајевима убеђивање је узалудно. Уметницу су моји савети тргли таман као да је улетео ноћни лептирић кроз прозор. Љутнуо сам се. Наравно, пријатно јој је да одлази у посете, и то кад њој одговара, да тамо утуцка време, поједе неки колачић, попије винце, понекад остане на обилној вечери, пуши у туђем стану те своје смрдљиве цигарете, затим врати се у свој проветрени стан, задовољна што је прошла без издатака и још спава у проветреном стану. У судопери нема прљавих судова, не гледа туђе отиске кармина на шољицама за кафу, умазане чаше и тањире. А то што њен кармин увек остане на мојим шољицама? Баш њу брига. Можда тај кармин сматра поклоном, будући да ми никад ништа не донесе, а навраћа једном недељно, сад већ и без позива. Колико пута сам поцрвенео због ње кад истовремено стигне код мене кад и други људи који донесу вино, колутове сира, чак и цвеће. Уметница то, наравно, не примети. Неће да примети, је л’ тако Рони?
Осим труда око гостију треба урачунати и цену послужења. Чак и најскромније послужење кошта. Ту смо! Од свега Уметницу би највише погодили издаци. Знао сам једну бабу која је урачунавала у издатке и одвртање славине на чесми из које ће наточити воду за госта. Сваки одвртањ и завртањ скрајуће рок трајања чесме. Да, да, и то се урачунава.
Уметница никад, ама баш никад ништа не донесе. Ни цвет са туђе ограде. Не би преживела губитак да је којим случајем неко принуди да однесе у посету боцу „Јамесона“. Убеђена је да су њене лепе речи надокнада за све оно што прима од других. Рони, Рони, баш ми помажеш.
Па ипак, чудно је да тако поступа с обзиром да је изразито интелигентна и образована. Већ само образовање могло је да јој помогне у откривању лика шкртице. Шкртица обневиди од шкртости, њена интелигенција посрне. Простом рачуницом могла би да дође до закључка да сви издаци заједно током, узмимо десет година, дружења са људима не износе више од хиљадарке. Зар сви пријатељи заједно не вреде толико? И глупаци би брзо срачунали шта је корист, шта је штета.
Сетозар Влајковић
ПУСТИЊА У ПРАШУМИ
(Одломак из необјављене прозе)
“И погледавши их наоколо с гневом,
тужан због окорелости њиховога срца…”
Мк.3,5
Кад сам почињао да пишем, пре скоро пола века, нисам знао шта је поетика. Нисам знао, уосталом, ни зашто пишем. Постојала је само снажна потреба. Данас знам да је поетика теоријски појам.
Писци не полазе од поетике, барем то не чине велики писци. Они пишу, и то што се нагомила зове се дело. Ако њихово дело утиче на друге писце, такви преузимају извесне обрисе оригинала и пишу своје ствари. Плаћени тумачи свега тога – критичари, професори књижевности, све чешће новинари и менаџери издавачких кућа – смисле оквире, у њих утрпају и оригинале и фалсификате. Такви рамови зову се поетике.
Понекад писци проговоре о настанку својих дела, сасвим ретко усуде се да их тумаче. То најчешће чине у интервјуима, ако се за њих неко заинтересује. Кад је ограђен ћутањем, а има доказе да је читан, писац може да прибегне некој врсти исповести, из дуга и поштовања према својој публици. Такав је мој случај.
Кад данас размишљам о том видљивом а још више невидљивом путу који сам пролазио, знам да се поред потребе за писањем све време током мог рада уплитала некаква преграда, која ме је ометала да искажем оно што сам желео и на одговарајући начин. Ту преграду сам осећао много пре писања. Она је напросто била ту, одвајала ме од других, од света.
Та преграда, успостављена још у раној младости, неосетно се тањила. У почетку била ми је штит и узданица, склониште и лек. Неприхватање света, онаквим какав ми је често изгледао, развијало је моју храброст да остварим нешто неупоредиво боље и целовитије: свој свет.
Основ том свету требало је да буде љубав. И била је. Али која љубав, каква љубав? О томе нисам размишљао. Само сам волео или настојао да волим.
Данас знам да сам љубав понајвише и олако повезивао са породицом, женама и пријатељима. Нисам уочио да је таква љубав у извесној мери прикривена себичност. Само сам наслућивао да постоји једна неупоредиво шира и узвишена љубав. Данас, Богу хвала, знам шта је истинска висина и шта је неопходна ширина у Љубави.
Осим најдубље потребе да дајем и примам љубав, често се догађало да се претерано везујем за објекте својих љубави, самим тим за спољни свет из којих су стизали, исти онај свет који нисам могао да схватим, према коме сам имао отпоре, од којег сам био одељен без сопствене воље и који, самим тим, нисам успевао да прихватим. Неминовно је било да у дугом периоду лутам и питам се шта се то догађа, шта ми се догађа и зашто.
Та преграда настала је без мог учешћа. Најпре се испољавала као опна око моје свести. Редовно бих је уочавао у школи. Наставници су ме прозивали, испитивали моје знање, једва сам некако добио задовољавајућу оцену, и тек онда сетио бих се шта сам све изоставио да кажем. Опна ме кочила да се испољим, та опна која је истовремено спречавала да у мене уђе непотребно знање, погрешна упутства о исправном животу, све то наметање циљева којима треба тежити.
Дуго сам бдео над књигама, мало тога бих запамтио. Учење под присилом утиснуло је у моје памћење податке које су тражили наставници, али у датом тренутку прорадила је опна. Да, био сам заштићен од продора спољног света, опна била је мој заштитник, али ја то нисам знао, само сам је на неки чудан начин осећао.
Слично се дешавало кад би навалили улични мангупи са својим малоумним досеткама. Збунио бих се, вртео се беспомоћан, док су се они церекали. Тек после, удаљен од њих, у неком ћошку, моја досетљивост би прорадила. Касно сам палио.
Како се отрести те опне, оспособити се?, питао сам се. Није ми пало на памет да се управо захваљујући њој нисам испразнио попут многих мојих другова, нарочито одликаша који су се касније, у зрелом добу, одликовали понајвише – осредњошћу. Нису имали опну, из њих је све исцурило током неколико година пубертета, постали су љуштуре и такви су остали. Кад сретнем неког од њих, најчешће пребирају по давним успоменама. Као да им се ништа вредно касније није десило. И није, очигледно. Као да су били живи тих неколико година у пубертету, после су имитирали живот. Обављали су све што се од њих очекивало, све што им је задато. Мало је њих без доктората, већина су експерти у овој или оној области, директори великих компанија, неки несретници су били и на власти а после, трајно унесрећени, нико и ништа.
Био сам друкчији, а желео сам да будем као већина, да будем део заједнице, људске заједнице. Није ми се дало. Патио сам због нечега што је требало да ми буде ослонац.
Било је још патњи, али ја нисам знао да је живот у целини, свачији живот, испуњен и патњом и да је због тога толико узбудљиво живети. Људима који не пате, преостаје још само да буду успешни грађани. Никад нисам успео да схватим како они подносе ту несрећу.
Мојој осетљивости допринели су, можда, ударци из најранијег детињства. Не толико ударци по мом телу, које нисам ни бројао, већ они други ударци који остављају дубоке трагове, шибање душе.
Споро сам се опорављао од пометености које су ти ударци изазвали у мени. Каснио сам у свему, мерећи се са другима. Био сам наведен да одбацим њихов свет.
Кад сам почео да пишем као да се отворио пролаз кроз који ћу стићи до неког себе и до неког мање ружног света. Постајао сам у сопственим очима јунак својих измишљених романа, прича и драма.
Писац је човек који гради свој сопствени лик помоћу писања. Бар је то био мој случај. Повезаност писца и речи омогућује и писцу и делу да израстају, одређују се. На једној страни писац као личност, на другој књижевна творевина. Тек ако су дело и писац саобразни, добијамо целовиту личност и целовито дело. Та саобразност могућа је само ако је писац искрен, добронамеран, осетљив и предан писању, којим жели да помогне људима у целини, нипошто зарад неке добити.
Такве су биле побуде свих мојих омиљених писаца, од Џемса Берија и Антоана Сент Египерија до Мартена Пажа, који је недавно изашао из анонимности, на своје огромно чуђење.
Укидање разлике између дела и писца на онај начин који читаоцу пружа извесност да писац говори истину, једно је од достигнућа којима сам тежио. Али како то да постигнем, с обзиром да је између мене и света и даље постојала преграда? Нисам знао како, али све је водило ка томе.
После различитих искустава, понајвише са женама, после губитка две породице и много пријатеља, био сам принуђен да се тргнем. Свет који сам одбијао приближио се, ушао у мој интимни свет, постао мој нови свет без мога знања. И даље сам неговао жеље и наде, машта ме није напуштала, али све је то постало млако, понекад комично. Жена ме вара на неком свом службеном путу са неким грозоморним типом док у том тренутку пишем, у нашем стану, о некој недодирљивој, вечитој жени. Или ми се пријатељи подсмевају што сам забринут за будућност човечанства, а онда заједно одемо у неки бар и изнапијамо се. Тек тада ми се смеју, док се тетурамо, враћајући се кући.
Требало је да напишем десетак књига и безброј драма да бих се некако оспособио да своју љубав према истини испољим без задршке. Нисам знао колико ће то бити тешко, али нисам се ни најмање колебао.
Серију искуствено утемељених романа започео сам раних осамдесетих година (прошлог века!) у тренутку кад је нашу књижевну сцену захватило бујање корова. Коров је преплавио сцену, заптио је својим отровним испарењима. Било је ту и високог растиња, обавијеног лијанама по којима су скакутали мајмуни, клизили рептили, птице без крила подметала су јаја у туђа гнезда. Права прашума, али нипошто надахнута животом попут оне ботаничке. Ту сунце није стизало. Осим понекад, због неколицине усамљеника, да их подсети где се налазе.
У њој су џикљале лажне вредности. У ботаничким прашумама има места за све. Зна се ко је ко и коме је где место. У овој нашој прашуми све је било наопако. Мајмуни су себе проласили царевима. Сваки мајмун је био цар. Слонови су се завукли у испражњене мишје рупе. Мишеви су похитали да скупљају мрвице са трпеза мајмуна.Успут су писали књижевне критике. Мрави су постали лептири, птице скакавци. Једино су сове остајале на својим местима, вукле су конце из помрчине шупљих стабала. Те шпиље носе значајна имена попут академија, института, катедри, удружења, фондација, о некима се јавно говори да су тајне.
Сав тај привид важности и бујања, продорном оку се указује као пустиња у прашуми. Сагледао сам све то, био сам део тога. Трчао сам свој маратон у тој и таквој прашуми која је уистину била пустиња. Још га трчим.
Али, идимо редом, од књиге до књиге, које сам у споменутом периоду писао и објављивао…