ПУСТИЊА У ПРАШУМИ

(Одломак из необјављене прозе)

“И погледавши их наоколо с гневом,
тужан због окорелости њиховога срца…”
Мк.3,5

Кад сам почињао да пишем, пре скоро пола века, нисам знао шта је поетика. Нисам знао, уосталом, ни зашто пишем. Постојала је само снажна потреба. Данас знам да је поетика теоријски појам.
Писци не полазе од поетике, барем то не чине велики писци. Они пишу, и то што се нагомила зове се дело. Ако њихово дело утиче на друге писце, такви преузимају извесне обрисе оригинала и пишу своје ствари. Плаћени тумачи свега тога - критичари, професори књижевности, све чешће новинари и менаџери издавачких кућа - смисле оквире, у њих утрпају и оригинале и фалсификате. Такви рамови зову се поетике.
Понекад писци проговоре о настанку својих дела, сасвим ретко усуде се да их тумаче. То најчешће чине у интервјуима, ако се за њих неко заинтересује. Кад је ограђен ћутањем, а има доказе да је читан, писац може да прибегне некој врсти исповести, из дуга и поштовања према својој публици. Такав је мој случај.
Кад данас размишљам о том видљивом а још више невидљивом путу који сам пролазио, знам да се поред потребе за писањем све време током мог рада уплитала некаква преграда, која ме је ометала да искажем оно што сам желео и на одговарајући начин. Ту преграду сам осећао много пре писања. Она је напросто била ту, одвајала ме од других, од света.
Та преграда, успостављена још у раној младости, неосетно се тањила. У почетку била ми је штит и узданица, склониште и лек. Неприхватање света, онаквим какав ми је често изгледао, развијало је моју храброст да остварим нешто неупоредиво боље и целовитије: свој свет.
Основ том свету требало је да буде љубав. И била је. Али која љубав, каква љубав? О томе нисам размишљао. Само сам волео или настојао да волим.
Данас знам да сам љубав понајвише и олако повезивао са породицом, женама и пријатељима. Нисам уочио да је таква љубав у извесној мери прикривена себичност. Само сам наслућивао да постоји једна неупоредиво шира и узвишена љубав. Данас, Богу хвала, знам шта је истинска висина и шта је неопходна ширина у Љубави.
Осим најдубље потребе да дајем и примам љубав, често се догађало да се претерано везујем за објекте својих љубави, самим тим за спољни свет из којих су стизали, исти онај свет који нисам могао да схватим, према коме сам имао отпоре, од којег сам био одељен без сопствене воље и који, самим тим, нисам успевао да прихватим. Неминовно је било да у дугом периоду лутам и питам се шта се то догађа, шта ми се догађа и зашто.
Та преграда настала је без мог учешћа. Најпре се испољавала као опна око моје свести. Редовно бих је уочавао у школи. Наставници су ме прозивали, испитивали моје знање, једва сам некако добио задовољавајућу оцену, и тек онда сетио бих се шта сам све изоставио да кажем. Опна ме кочила да се испољим, та опна која је истовремено спречавала да у мене уђе непотребно знање, погрешна упутства о исправном животу, све то наметање циљева којима треба тежити.
Дуго сам бдео над књигама, мало тога бих запамтио. Учење под присилом утиснуло је у моје памћење податке које су тражили наставници, али у датом тренутку прорадила је опна. Да, био сам заштићен од продора спољног света, опна била је мој заштитник, али ја то нисам знао, само сам је на неки чудан начин осећао.
Слично се дешавало кад би навалили улични мангупи са својим малоумним досеткама. Збунио бих се, вртео се беспомоћан, док су се они церекали. Тек после, удаљен од њих, у неком ћошку, моја досетљивост би прорадила. Касно сам палио.
Како се отрести те опне, оспособити се?, питао сам се. Није ми пало на памет да се управо захваљујући њој нисам испразнио попут многих мојих другова, нарочито одликаша који су се касније, у зрелом добу, одликовали понајвише - осредњошћу. Нису имали опну, из њих је све исцурило током неколико година пубертета, постали су љуштуре и такви су остали. Кад сретнем неког од њих, најчешће пребирају по давним успоменама. Као да им се ништа вредно касније није десило. И није, очигледно. Као да су били живи тих неколико година у пубертету, после су имитирали живот. Обављали су све што се од њих очекивало, све што им је задато. Мало је њих без доктората, већина су експерти у овој или оној области, директори великих компанија, неки несретници су били и на власти а после, трајно унесрећени, нико и ништа.
Био сам друкчији, а желео сам да будем као већина, да будем део заједнице, људске заједнице. Није ми се дало. Патио сам због нечега што је требало да ми буде ослонац.
Било је још патњи, али ја нисам знао да је живот у целини, свачији живот, испуњен и патњом и да је због тога толико узбудљиво живети. Људима који не пате, преостаје још само да буду успешни грађани. Никад нисам успео да схватим како они подносе ту несрећу.
Мојој осетљивости допринели су, можда, ударци из најранијег детињства. Не толико ударци по мом телу, које нисам ни бројао, већ они други ударци који остављају дубоке трагове, шибање душе.
Споро сам се опорављао од пометености које су ти ударци изазвали у мени. Каснио сам у свему, мерећи се са другима. Био сам наведен да одбацим њихов свет.
Кад сам почео да пишем као да се отворио пролаз кроз који ћу стићи до неког себе и до неког мање ружног света. Постајао сам у сопственим очима јунак својих измишљених романа, прича и драма.
Писац је човек који гради свој сопствени лик помоћу писања. Бар је то био мој случај. Повезаност писца и речи омогућује и писцу и делу да израстају, одређују се. На једној страни писац као личност, на другој књижевна творевина. Тек ако су дело и писац саобразни, добијамо целовиту личност и целовито дело. Та саобразност могућа је само ако је писац искрен, добронамеран, осетљив и предан писању, којим жели да помогне људима у целини, нипошто зарад неке добити.
Такве су биле побуде свих мојих омиљених писаца, од Џемса Берија и Антоана Сент Египерија до Мартена Пажа, који је недавно изашао из анонимности, на своје огромно чуђење.
Укидање разлике између дела и писца на онај начин који читаоцу пружа извесност да писац говори истину, једно је од достигнућа којима сам тежио. Али како то да постигнем, с обзиром да је између мене и света и даље постојала преграда? Нисам знао како, али све је водило ка томе.
После различитих искустава, понајвише са женама, после губитка две породице и много пријатеља, био сам принуђен да се тргнем. Свет који сам одбијао приближио се, ушао у мој интимни свет, постао мој нови свет без мога знања. И даље сам неговао жеље и наде, машта ме није напуштала, али све је то постало млако, понекад комично. Жена ме вара на неком свом службеном путу са неким грозоморним типом док у том тренутку пишем, у нашем стану, о некој недодирљивој, вечитој жени. Или ми се пријатељи подсмевају што сам забринут за будућност човечанства, а онда заједно одемо у неки бар и изнапијамо се. Тек тада ми се смеју, док се тетурамо, враћајући се кући.
Требало је да напишем десетак књига и безброј драма да бих се некако оспособио да своју љубав према истини испољим без задршке. Нисам знао колико ће то бити тешко, али нисам се ни најмање колебао.
Серију искуствено утемељених романа започео сам раних осамдесетих година (прошлог века!) у тренутку кад је нашу књижевну сцену захватило бујање корова. Коров је преплавио сцену, заптио је својим отровним испарењима. Било је ту и високог растиња, обавијеног лијанама по којима су скакутали мајмуни, клизили рептили, птице без крила подметала су јаја у туђа гнезда. Права прашума, али нипошто надахнута животом попут оне ботаничке. Ту сунце није стизало. Осим понекад, због неколицине усамљеника, да их подсети где се налазе.
У њој су џикљале лажне вредности. У ботаничким прашумама има места за све. Зна се ко је ко и коме је где место. У овој нашој прашуми све је било наопако. Мајмуни су себе проласили царевима. Сваки мајмун је био цар. Слонови су се завукли у испражњене мишје рупе. Мишеви су похитали да скупљају мрвице са трпеза мајмуна.Успут су писали књижевне критике. Мрави су постали лептири, птице скакавци. Једино су сове остајале на својим местима, вукле су конце из помрчине шупљих стабала. Те шпиље носе значајна имена попут академија, института, катедри, удружења, фондација, о некима се јавно говори да су тајне.
Сав тај привид важности и бујања, продорном оку се указује као пустиња у прашуми. Сагледао сам све то, био сам део тога. Трчао сам свој маратон у тој и таквој прашуми која је уистину била пустиња. Још га трчим.
Али, идимо редом, од књиге до књиге, које сам у споменутом периоду писао и објављивао…