Подела (туђег)

Подсећање на стране интервенције с циљем да се подрже отцепљења територија или да се изврше поделе туђих територија у корист нових група, може да изгледа монотон посао, изузев за жртве које су их преживеле (у многим случајевима, последице се протежу до наше неизвесне садашњости): отцепљење Судета и анексија Националистичкој Немачкој; отцепљење палестинске територије зарад оснивања Израелске Државе… Непрестана игра ватром често проузрокује конфликте који се неминовно дешавају у кућама других, а изван територија великих сила. У савременој историји, име Сједињених Држава сваки пут се јавља као асоцијација на проблеме које извози, који су увек изван њених граница.
Да не бисмо ишли далеко, погледајте на следећем примеру тај амерчки стил, неизмењен током неколико векова; то више-мање прикривено подржавање отцепљења једне територије с циљем да се после, као дуг за добијене „услуге“, искористе богатства те територије. Период: од 2. октобра 1835. до 21. априла 1836.; место: покрајина Тексас, део мексичке државе Коауила. Конфликт: Мексички Устав из 1835. проузроковао је „несагласност“ англосаксонских насељеника у Тексасу где је мексичко становништво било мањинско; после више оружаних сукоба у којима је срећа била окренута мексичкој војсци, рат се завршио неочекивано, битком код Сан Хасинта, где је био заробљен мексички председник Антонио Лопес де Санта Ана. 1845., после Првог Интервенцијског Рата, Сједињене Државе су анексирале Тексас својој теритиорији.
2008., после ни најмање прикривеног интригирања са албанским сепаратистима на Косову, Сједињене Државе понављају на Балкану исту стратегију развијену у Тексасу; резултат је проглашење независности Косова: српска покрајина Косово, проглашена је за независну Државу 17. фебруара 2008.; за чим је уследило паљење америчке амбасаде у Београду 21. фебруара (што је све само део једног од низа шизофреничарских информација којима САД поново дефинише, намешта и одређује оно што подразумева под речју „демократија“: тортура, waterboarding, губљење грађанских права, телефонске интервенције, мешање у унутрашње послове, унилатерарне објаве рата, забране другим земљама развоја нуклеарне енергије зарад мира…). Да ли су САД и УЕ мислиле да се неће ништа догодити после подстицања и прихватања отцепљења јужне српске покрајине?
За сада, једнострано проглашење суверенитета лажне државе Косово чија је већина становништва албанског порекла, званично су одбиле Русија, Кина, Шпанија и Румунија, док су Кипар, Бугарска и делом Словачка, такође изразили опозиционе ставове. Српски парламент усвојио је декларацију која захтева од иностране заједнице да се поништи проглашење независности Косова и поштовање Резолуције Бр. 1244 СБ ООН (после 17. фебруара 2008., са нарочитом заборавношћу која више не би требало никога да изненађује, Сједињене Државе су признале прозелитизам на Косову, како би се ометала начела поменуте резолуције).

Ситуација косовских Срба од 1999.

Подстицање националистичких осећања са религиозних позиција је нешто што је било прећутно дозвољено и одобрено од стране Сједињених Држава и НАТО-а на Косову. То је једна од најбољих стратегија за потхрањивање жеље за одвајањем једне земље. Тако је подстицање антисрпског осећања на Косову избило у директне акције против српског становништва и атентате против религиозних православних здања, која представљају осетљиви део немуслиманске и некатоличке културе у крају (да би се разумео домет тих чинова, довољно је замислити негодовање проузроковано рушењем Базилике Девице Марије Гуадалупе [главно католичко светиште у Америци које се налази у граду Мексику, у општини Густаво А. Мадеро, и које годишње посети двадесет милиона ходочасника – прим. прев.] од стране некатоличке ратничке групе, у неком замишљеном случају, у којем би општина Густаво А. Мадеро претендовала да прогласи своју аутономију у граду Мексику.)
Откако је алијанса НАТО (у чијем саставу су многе земље потписнице Хашке конвенције, 1954.), интервенисала на Косову, толерисане су претње и штете на рачун српског културног блага. Последице су још увек неизмерљиве: ни манастири ни цркве, које никада нису биле стратешке мете, нису имале потребну заштиту као духовна и културна блага. Такође се толерисало када су албански екстремисти, вођени Ослободилачком војском Косова, поред убистава, отмица и силовања српског становништва, пљачкали, палили и минирали православне цркве, манастире и друге црквене објекте.
За време преговора Срба и Албанаца у Бечу, пре 2007., Албанци су одбили да се суди онима који су били оптужени за злочине над косовским Србима; сличну судбину имале су и дискусије о повратку 230 хиљада српских избеглица са Косова, о обнављању срушених српских цркава, гробља, кућа и станова на Косову. Одговорни за злочине нису изведени пред суд ни ухапшени, као што је био случај са Милошевићем и неким српским и хрватским војним лицима.
Та привидна нејасноћа се појашњава ако се подсетимо првог Анастасија Сомосе у Никарагви: кад је Вудро Вилсон чуо коментар да је центроамерички председник кучкин син, амерички председник је одговорио: „Јесте, али он је наш кучкин син.“ Охрабрени том политичком „двоумицом“, и као да се ради о талибанима, албански манифестанти су узвикивали застрашујуће пароле током крвавих окупљања у Приштини 2007. године, алудирајући на остатак цркава, манастира и Срба: „Срушити, срушити!“: у време мултикултурализма проглашеног од стране Уједињене Европе, изгледа да се, због „нехајности“, потпомаже оснивање једне Државе чије претензије су упорно и чисто муслиманске.
Иностране мировне трупе, које данас управљају Косовом, мало шта имају заједничког са обновом мултиетничког друштва или са помирењем и решавањем конфликата: њихово деловање се састоји у пружању помоћи Сједињеним Државама у геостратегијским плановима контроле енергетског блага у овој области. Осим трговине женама, хероином и оружјем, област трпи застој економског и друштвеног развоја, а и међуетнички односи су се погоршали као никад пре; све то изгледа безначајно за америчку спољну политику, препотентну, милитаризовану и корпоративну, стручњака за извоз конфликата зарад распрострањивања својих интереса.