Азбучник појмова о књижевном раду Гаврила Стефановића Венцловића

Азбучник

Венцловићев књижевни рад, који је преписивачки, прерађивачки, редакторски, резултирао је обимним делом у рукописној заоставштини из које су нам позната, и узета у обзир, два извода. Обе редакције његовог стваралаштва, она Гаврила Витковића и она Милорада Павића, доносе одломке или фрагменте из овог обимног дела и обе су самим тим својеврсна тумачења. Код Павића је та намера израженија, јер његов избор на основу жанровског критеријума представља илустрацију теза изнетих у монографији о истом писцу.

Посредан прилаз и разноврсност Венцловићевог беседничког рада резултирао је формом азбучника у проучавању које не претендује на свеобухватност, већ од многих аспеката Венцловићевог заиста богатог и обимног рада, под засебним одредницама, обрађује само оне које су се чиниле пресудним за одређивање основних карактеристика и вредности овог ствараоца. Неки веома битни елементи његовог књижевног рада, као, рецимо, поетско или поезија, драмско, проблем утврђивања оригиналности у односу на поетику старе књижевности, остали су недовољно обрађени. На основу релативно малог броја изабраних текстова дат је приказ Венцловићевог рада у оквирима друштвено-историјских и књижевних прилика тог времена, његова биографија, основне одлике и жанровска структура целокупног дела. На основу анализе једне беседе и житија уочени су основни моменти у његовом стваралаштву, са нагласком на оном сегменту рада који је обележен непосредним проповедниковим апострофама пастви у реалистичким фрагментима критике српског друштва средином 18. века. У општим цртама су описани његов рационалистички програм реформи, који се огледа у просветитељским тенденцијама и језичкој реформи коју је у свом делу спровео, затим језички израз овог писца и утицај барокних елемената у књижевном стварању, као и Венцловићева поетика, која се препознаје пре свега у једној изузетној сликовитости. Критеријум избора ових појмова је заправо истовремено и једно тумачење, које се заједно са Венцловићевим делом може пресликати у њему омиљену метафору винограда:

 „Ако би сав виноград обрат био, повраћајући се често у њега, опет свакад нађе се у њему посла. Пак или где нађе се заборављени гроздић, цео ли необрат чокот, зрна ли многа опала. Виноградар со тим се после већма заслади него ли док је јоште и пун био необрат виноград. Тако је и свето писмо: колико се више чати, то више се човек о њему увавешћује и ново учење находи што је испрва сакривено остајало. И то напред излази. И виноград кад се једампут обере, ил се њива пожње, то већ на њему ништа кроме лоза и лист остаје, или стрњиште на њиви; ако где који клас узбуде. Ама њива и виноград духовни, писмо свето, није тако напразно; што се више обира, то више се находи побирка. Многи пре нас јесу исказивали ове приповести, а доста их ће и после нас говорити. Ама, тога се не може наћи, ко би право, све до краја исцрпао, такво је то небројено благо што у божаставном писму лежи. Ка неке недознане наспорне златне руде, те колико дубље копају, толико више кипе напоље струје разумне, јерно то је извор текући никад неишчрпан него што је пре изостало, и то меште српа, с беседом да обирамо. “ ¹

 Барокно

 У беседничким апострофама Гаврила Стефановића Венцловића приметан је утицај руско-украјинске барокне омилитике. Најзначајније обележје његовог рада, настало под утицајем барокне књижевности, у коме он одступа од традиционалне визнатијске поетике и поетике старе српске књижевности и којим се наговештава улазак у једно ново доба и рађање нове књижевности, јесте снажан продор народног језика у књижевно стварање. Упоредо са тим, као последица, или као оно што му претходи, јавља се другачији метод пропаганде вере, профанизација и популаризација литературе, присан однос са паством, просвећивање путем проповеди, развијено полемичко беседништво у књижевностима које се зближавају и преко сличног положаја на граници религија и народа.

Барокни стил, као први западноевропски уметнички правац који је оставио трага у нашој књижевности, код Венцловића се највећим делом јавља у језичком изразу реалистичких фрагмената његових беседа, у пренаглашености, реторичности, раскошности његовог језика. Ако Венцловићевим сликама треба налепити барокну етикету, онда се то не може учинити без резерве. Такав је случај, рецимо, код поређења Христа са различитим врстама драгог камења, поређења које личи на згодно и срећно пронађен пример барокног кончета, а које има дубље утемељење у традицији, на већ успостављеној семантичкој вези. По богатству и бројности слика, по њиховој разуђености, развијености, продубљености, многострукости симболичких значења, по томе како изгледа да Венцловић свему може пронаћи поређење и аналогију, чини се да његове песничке слике имају одлике исконструисаног, рационалног и бизарног барокног кончета. Али, ретко кад се може осетити како он тражи поређење поступком коме је можда најсличнија алегорија са двоколицом:

„Деде справи себи у памети двоколице, те упрегни да је вуку правду своју и дику ти, и грех твој са склоњивањем худим – и видећеш грешну двоколицу да претиче сву правицу; не од своје снаге него од брзе јачине друга ти ниско гледања свога укора, а ону пак натраг остављајући, једва се вукући не зарад слабиње правде, него ли изарад тешка на коли товара, грдиње, дмења и величања свога ти. “ ²

Венцловићева поређења су дубоко укорењена у традицији, што се види по варирању или понављању сличних метафора и топоса, тако да нека слика, која може личити на кончето, заправо је само развијена, проширена, модификована аналогија из те ризнице и залихе.

По утицајима у тематици Венцловић је у неким фрагментима у потпуности човек свога времена, тако да обрађује мотиве са наглашеним барокним обележјима. Таква су места, рецимо, они клетвени текстови, који су обележје барокне омилитике, у којима опомиње и застрашује старозаветним, али и барокним Богом казне, гнева, ужаса и освете у визијама које су блиске онима из Откровења Јовановог. У беседи о рајском дрвету, одмах након тумачења основне поруке, имамо одељак:

 „И пак с великом прећњом кара и сатира с болешћу рани и цвели, гладом, мором, ветром жеже, водом топи, градове толике и селишта у бездну испроваљива, непријатељске војске напушта, сечом, харањем, пленом запушта земљу, и опет се на милост повраћа с пожаобом својом ослобођивањем од ропства, слану и мазну своју руку пружајући, те над својим душмани владу у надбијање дава, изнова пак хара, многе страхоте и чуда за нишан с неба, да ће харање бити, по напре указива, е да би се људи од зла заустегли, докле није пукао одзгор ни пао који хушум на њих. После пак туче и бије, градом, тучом, треском, мунитвом пали, ватромдом размета и топи домове и поља, род и жита смлата и развија, љуте змије осојнице и арждахе и сваку љуту зверад на људе и на марву напушта клати их. “ ³

Такав Бог гнева не прави разлике, према свима је једнак, разоран и немилосрдан, повезан са смрћу, једном од Венцловићевих честих тема:

„И улезе међу нас смрт ка међ овце кад уђе неки зао и љут курјак. Никога се не бојећи нити кога почитује; општо свим једнако та се чаша налива и даје се. И један зли час је опак, мач божји којино се ни одкога не уструча ни ушундиће се: цара се не боји а ни кога мучитеља, патријарха ни владике не почитује, старце не штеди, дечицу и младеж не познаје, удовице ни сироте не жали, лепоте и красоте личне не милује, блага и камења драга за искуп не гледа. Све једнако мори како што косац траву коси и ништа не пробира. “ ⁴

Описима који су груби, натуралистички („Ја човек, тко је и што ли је браћо? Ево не лежи ли овде ка и остала трула кладина, јоште смрдљива, и нашто је више кроме црвљу за изед? “)⁵ Венцловић жели да изобличи таштину и контрасте једног времена:

„У што сте се убраздили с ваших великодизања хубавих домова и скупа одела? Нашто то после излази? Да не изостајете у гробови нерастворени ка црни пањеви. То ли ви је Христовим се трагом држати и своје ближње спажати к себи. Ти нацифрат како олтар, а твој друг и другиња стојећи поредо или супроћ тебе го, бос, одрпан, снебивајући се и стискајући у себи. Та лепо је то сабрато у цркви друштво, братство и сестринство. “⁶

Истовремено, он подсећа на трошност, пропадљивост и пролазност свега овоземаљског у мотиву који се у барокној уметности конкретизовао у познатом топосу кола среће:

„Зашто у Бога ни познанства ни распознанства нејма тко је тко: сиромах, бољарин ли, снизак, висок ли, ружан, хубав ли. Он један снижа људе и виси, богати и сиромаши, високоумне царе стрмо собара, а богаље из буњишта вади, те на царске столице посађа. “⁷

Разраду овог мотива, потпуно у духу западноевропског барока, имамо у поређењима живота са сном сиромаха или ђачким позориштем, односно у бројним поетским варијацијама исте теме. Тако је тематика одређеног дела Венцловићевог књижевног рада, поред утицаја модела беседа и утицаја на идејном плану и на плану израза, још један од елемената по коме се он, условно, може сврстати у категорију барокних писаца.

 

Беседе

 

Онај део књижевног рада Г. С. Венцловића који је писан на народном језику обухвата обимне зборнике беседа, јер је беседа или слово основни жанровски облик његовог стваралаштва, а беседништво у форми црквене проповеди основни план на коме се као духовник испољавао. Тематски везане за хришћанске празнике, беседе су довољно растегљив оквир у који Венцловић уноси све остале жанрове, најразличитије садржаје, критичке и реалистичке рефлексије о свом времену.

Како изгледају у изворном облику, како и од којих елемената он гради беседу на подлози традиционалне поетике византијске и старе српске књижевности преводећи, прерађујући и посрбљујући увођењем елемената народне усмене традиције и језика, и какви су утицаји барокне омилитике – може се најбоље уочити у изводу из Венцловићевог дела који је дао Гаврило Витковић. На том релативно малом узорку могу се препознати неки важнији типови и модели беседа, као и главне одлике његовог књижевног рада. Витковић не мења форму у којој је Венцловић записао своје беседе, али у једном већем избору доноси само фрагменте проповеди на Божић 1739. и 1743. године. У њима се може видети како Венцловић компилира, синтетише и слободно повезује разнолику грађу. Користећи као повод велики хришћански празник, он говори Давидове псалме, парафразира Свето писмо и тумачи алегорију постанка света и рајског дрвета, изводи етимологију имена Словени, показује умеће своје рефлексије и критичка запажања у апострофама публици. У Витковићевој редакцији у изворном облику видимо и беседничко слово у дијалошкој форми о удворењу Арханђела Гаврила девици Марији, које је Венцловић говорио на Благовести 1740. године. Другом приликом, у мањем изводу, приказао је како изгледају житија владике Максима и свете Петке у Венцловићевој обради.

Витковић је штампао три одломка, који су, могли бисмо рећи, јединствене беседе поводом слављења празника Свете Петке. Први од њих представља житије светитељке и већ у уводној реченици имамо наглашене неке моменте:

„Света преподобна Параскева, што се називље Петка, она је родом својим Србкиња, с села названог Епиватија, от града Каликратије, кћи православног рода, богобојазлива“.⁸

Сва у карактеризацији, са истицањем мотива родољубља, православља и хришћанског идеала, преко двоструког именовања у виду амбивалентности званичног црквеног и народског имена - што проистиче из Венцловићевог реформаторског програма профанизације и популаризације старе литературе – ова реченица поседује извесну ритмичност и мелодичност, које су на другим местима развијеније и наглашеније до нивоа ритмичке прозе, особене за посебан вид Венцловићевог језичког израза. житију затим следи уопштено приповедање о пореклу, васпитању, узорном животу у духу хришћанских врлина, одласку у пустињу, подвижништву и аскези, перипетијама око преноса моштију, незаобилазним чудесима.

Након десетак листова у истом зборнику следи слово у част светице, у коме је тежиште пренесено само на један догађај – подвижништво у пустињи, а приказивање се концентрише на унутрашњи, духовни живот јунака. Паралелно са тиме, мења се и метод књижевног обликовања, као и сам језички израз.. Супростављен беди и пропасти овоземаљског света у апокалиптичној визији светог јеванђелисте Марка, у дуалистичком погледу на свет наслеђеном из византијске филозофије, одлазак светице у пустињу само је симболична конкретизација духовног и моралног усавршавања. На цитат јеванђелисте Марка се надовезује тематски сродна паралела из Откровења светог Јована Богослова, потврђујући две ствари. Прво,

постојање паралела, цитата и реминисценција из Библије, као и других дела традиције књижевности којој припада, који су у основи поетике старе књижевности, па и Венцловића самог. Друго, заинтересованост за визије из Откровења, уочљиву и у поетским фрагментима који су њихова парафраза.

Паралела са мотивом жене која бежи у пустињу на њој приготовљено место на 1260 дана има двоструку функцију проширивања спектра значења и тумачења алегоријске поуке. Имајући у виду пред ким говори, јер су његове беседе првенствено намењене простој и необразованој пастви, Венцловић проширује алегорију експлицитним: „

Ону је жену терала змија, а преподобну ову је терала паклена змија греха блуднога пола. “ ⁹

Овде, као и у примеру када за славу коју је светитељка стекла подвижништвом у пустињи каже да је била невенутим венцем награђена, имамо поступак који из непосредности и живописности језичког израза иде у сликовитост чулног типа имагинације. Венцловић на многим местима, слично овом овде, конкретизује неки апстрактан појам чудесном лакоћом. Даљим спровођењем паралеле у својој интерпретацији („Оној су жени дата била од великог орла два крила, да од змије лети у пустињу на оно своје место, где би прехрањена била донеко време. А преподобна ова девојка имала је на себи два крила, веру и добро поуздање к Богу. “) ¹⁰ , потврђује битну одлику слова да поетским изразом, ритмизираном прозом, успостављањем аналогија, разноврсним цитатима, коришћењем богате ризнице симбола, метафора и слика из традиције са циљем рељефнијег, потпунијег и сликовитијег приказивања живота светитељке у пустињи; потврђује заправо поетску разраду једног јединог мотива.

Повратком на појмовно, на основу поруке слова потенциран аналогијом по сличности са Христовим боравком у пустињи као моделом и узором духовног напора очишћења од материјално-телесног, путеног и чулног духовним уздизањем („Ходећи уским вратима и тесним путем којино следи до раја, а по евангелској сведоџби доиста и врло мало се находи ти људи, којино тесно и прискрбно от своје воље зактевају се живити. Лише у садањи доби, и сами иноци који су се приватили тога тесна пута, не зактевасју ш њиме ходити, него ли већма воле у довлетлуку се башити. А за светске људе не знам шта ни изговарати.“)¹¹, успоставља сада поређење по контрасту са савременошћу, да би исказао личне рефлексије и своју критику друштва, прекор, поуку. Дигресија, у којој је приметна стваралачка слобода у структури и композицији беседе, једна је од многих у Венцловићевом делу. Неке од њих су у Павићевој редакцији сакупљене у посебном поглављу беседничких апострофа шајкашима, где он у директном обраћању слушаоцима поучава, моралише.

Нови вид сликовитости у беседи постиже се материјализацијом духовног простора, конкретизацијом унутрашње реалности кроз мотив прихватања на стан свој душевни Христа, са значењем победе божанског начела кроз самопрегор и духовни подвиг. Овим се наговештава наредни поступак двоструких пејзажа у поетском фрагменту, којим се сликање стања душе транспонује кроз паралелу са догађајима у природи, а основни стилски квалитети беседе - ритмичност и сликовитост - испољавају у најконцентрованијем облику. Овакав поетички поступак и став су индикативни, јер упућују на многе фрагменте ритмизиране поетске прозе у Венцловићевом делу, као и на битну одлику стила великог броја беседа.

Читалац даље следи низ слободно асоцијативно повезаних поређења и слика који представљају поетску разраду теме. Индикативне су аналогије са Евом, нашом бабом (како је народски назива) и целим архетипским комплексом змије, раја и првобитног греха, као и мотив Христове веренице, наглашеније обликован у католичкој традицији у лику Свете Терезе Авилске. Једини елеменат структуралне кохерентности дела је мотив подвижништва, док су поетски израз, ритмичност, сликовитост, тематско богатство у функцији рељефности и поуке.

Слово је богата ризница разноврсних и разноликих реминисценција из традиције, цитата Библије, поређења, метафора, симбола уз наговештену употребу народног језика у изразу и лексици, као и уметање реалистичких фрагмената у проповед. У једној грубој формулацији може се сматрати изоморфним у односу на целокупно Венцловићево дело, које је на сличан начин, само на ширем плану грађе, синтеза разноврсних елемената, слободно структуираних у удруженом настојању да изнесу поуку и сврху беседе.

Трећи одељак беседе је кратко слово светитељки из Трубе књиге Лазара Барановича, у коме се уопштено, у грубим цртама и без улажења у детаље, понавља познато у некој врсти резимеа, са наглашавањем мотива у виђењу једног беседника савремене школе омилитике какав је Баранович. Подвлачи се бекство у пустињу, одустајање од телесног распаљивања, блудног посла пожелности, и наглашава мотив Христове веренице:

„И света је Петка ваистину тога се клонећи и своје тело не мужкој страни, него ли господу богу га приготови и нацифра. “ ¹²

Непосредно обраћање слушаоцима, присан и близак однос са паством, карактеристичан за Венцловићеве реалистичке фрагменте у критици друштва, апострофом слушатељу православни, на крају беседе наглашен је у школски изведеној поуци:

„Како је ова преподобна Петка здржала у пустињи мучање, тако и ви љубавници ( у значењу: пријатељи) на садањем слушању мало се задржите у мучању и овоме гласу усрдно надклоните ваше ухо, добри послушници. “¹³

Ако је први фрагмент, житије светитељке, окренут претежно наративном, прозном изразу, а у другом доминира поетски, сликовити стил, у трећем делу запажа се највећи утицај живог народног језика и усмереност беседника на модел разговорне, усмене речи. Доминантан и пресудан утицај живог народног говора у лексици и спреговима речи (господу богу приготови и нацифра, кудно светски хрсузи ноћом не прикучују се потајно, пожелнога телеснога распаљивања, раждизања похотног на блуд, хвајдисало, увеџбати...)у фрагментима са експлицитном критиком друштва испољио се у највећој мери.

Тако се поставља питање колико је Венцловићев реформаторски програм, пре свега у језику, профанизација старе књижевности, као и критичке рефлексије о савременицима и савремености, одређен пресудно утицајем руско-украјинске омилитике. Тиме се једнако отвара и шире питање о међусобним утицајима два модела књижевног стварања, две епохе чак, рекли бисмо, које су се у његовом делу тако плодоносно укрстиле.

Биографија и образовање

 

Гаврило Витковић каже да под скромним називом јеромонаха не треба замислити калуђера испосника који даноноћном молитвом, постом и шибањем тражи да задобије мученички венац и славу небеску. Другачијим постом се бавио Вeнцловић и другачији, не мање вредан, венац задобио. Његов живот и биографија значајни су и познати само у оном периоду који је обележен његовим проповедничким и беседничким радом. Напор да своју полуписмену паству просвети, пружајући јој образовање са предикаонице у својој школи, и његов мукотрпан рад над књигом обележавају му цео живот, а тај напор сврстава га у ред оних културних и јавних радника који су у различитим епохама и са различитим успехом радили на културном и духовном уздизању српског народа.

Претпоставља се да је рођен око 1680. године и да је за време Велике сеобе дошао у Сент-Андреју као ученик калуђера који су из манастира Раче на Дрини пребегли и Угарску. У записима се његово име први пут појављује 1711. Школује се до 1717. године, када завршава бар две књиге преписивачких радова, два зборника на српскословенском језику. Од наредне године постаје путујући проповедник и духовник у српским општинама горњег Подунавља, а његов редакторски и преписивачки рад можемо пратити све 1747. године, тако да се претпоставља да је око 1750. године, након последњих вести о књижевном раду, и умро.

Као капелан и проповедник служио је наизменично у Коморану и Ђуру, где је међу српским шајкашима стекао беседничку славу, радећи на књигама српскословенске редакције. Истовремено, 40-их година 18. века почиње да записује своје проповеди на чистом народном језику и тада настаје највећи број беседничких апострофа пастви са реалистичким фрагментима из живота српског друштва оног времена. Венцловић, већ стар, исцрпљен, уморан од живота, посвећује се књижевном раду у потпуности, а неке интимне рефлексије показују колико је био саживљен са својом паством, живећи у беди, у тешким и мучним условима. Добро их познајући, делио је судбину својих шајкаша у њиховим напорима за освајањем једног цивилизованог живота. Истовремено, бекством и повлачењем у усамљеност открива жељу за самачким, испосничким животом и потврђује универзалну егзистенцијалну ситуацију и дилему писца у тешким и немирним временима. Око 1746. се вратио у Сент Андреју као обшти духовник, по узору на свог учитеља Кипријана Рачанина, што му је била давнашња жеља.

Венцловић је образовање добио у школи Кипријана Рачанина при Храму Светог Луке у Сент Андреји, где се учило живописање, илустровање, илуминисање и преписивање црквених књига. У том храму су калуђери пребегли из Србије основали духовно и културно средиште у новој средини и новом времену. Сликарска школа и преписивачка радионица је омогућила младом Ванцловићу да се посвети, по угледу на свог учитеља, преписивању и превођењу књига, али и њиховом илустровању. Наследивши од Кипријана наклоност ка поезији једнако као и сликарству, поноси се својом двоструком спремом. Он, међутим, није могао, као украјински православни беседници у језуитским школама, стечено знање, књижевну вештину и беседнички занат вратити на корист млађим нараштајима свог народа. Ни он сам нема другог образовања осим школе Рачана, већ се самоук развија и васпитава на различитој лектири, делима византијског беседништва и барокне омилитике. Његова интересовања су разноврсна, па осим интереса за националну културну баштину, службе и житија посвећене српским свецима, као и интереса за српску историју, он проучава античку књижевност, митологију, грчку теолошку књижевност, византијско беседништво, поезију, историјске списе и легенде.

Венцловић такође чита и дела црквених отаца Западне цркве и њему савремене руске, украјинске и пољске књижевности. Таква обимна лектира Венцловићу представља изворе метафора, слика, аналогија, цитата, реминисценција које је користио у раду, преводећи их и прерађујући у својим беседама. Познавање грчког, латинског, руског, украјинског, као и интерес за обичаје и народну традицију, потврђују свестраност интересовања и ерудицију, која се одразила у богатом беседничком делу.

 

 

Дело

 

У презимену јеромонаха Гаврила препознајемо амбивалентност и двоструку природу његовог књижевног рада. Посрбљавање грчке речи у презимену ( stefanos = венац) симболише симбиозу и преплитање утицаја традиционалне и барокне књижевности, мешање старог црквеног и савременог народног језика у Венцловићевом делу.

Тако се његов књижевни рад може грубо поделити на две области по критеријуму језика, правописа и намене. У прву групу спадају зборници богослужбеног карактера за практичну црквену употребу, који су без већег значаја за књижевност и који су писани старим уставним писмом, а у другу групу зборници беседа на народном језику, писани брзописом и поједностављеном азбуком. Сам темпо и нови услови живота наметнули су промену која се огледа у прилагођавању новим приликама, као и потребама пропаганде вере и просвећивања. Венцловић се у одређеном тренутку свог књижевног рада уздиже изнад пуког подражавања узора и преписивања, осећајући потребу демократизације старе књижевности. Може се претпоставити да он постепено у зборницима на народном језику слободније обрађује грађу из извода, да преводећи компилира и прилагођава материјал из извора у зависности од сврхе и намене проповеди. Све чешће умеће оригиналне елементе, реалистичке фрагменте из живота и асоцијативно компонује беседе. Прилагођавање књижевног стварања потребама једног новог доба и модела културе под утицајем барокне литературе еволуирало је уједно са све већим степеном оригиналности у односу на стару књижевну традицију.

Од око 20 000 страна Венцловићеве рукописне заоставштине скоро половина је написана народним језиком. То су зборници беседа које је почео да пише 1732. године и припадају жанру црквених проповеди говорених у дане хришћанских празника, за које су најчешће и тематски везани. Све остале форме обједињене су жанром беседе у функцији проповеди, тако да наративна проза и текстови поетског и драмског карактера спадају у беседништво само формално. Разноврсност и богатство Венцловићевог дела огледа се у тематици широког распона, јер у његовим беседама има анегдотског материјала, библијских легенди, апокрифа, списа из грчке, византијске, српске историје, хебрејских, персијских повести, источњачких прича и легенди, житија, текстова из Физиолога, затим роман преводне књижевности Ваарлам и Јоасаф, као и друге различите грађе коју је асимиловао.

Најзначајнији део Венцловићевог опуса јесте беседничка проза којом је био окренут захтевима и потребама свог проповедничког позива. У том погледу на његово дело пресудан су утицај извршили беседници Источне цркве и барокне омилитике, тако да дела тих писаца чине већину извода које је преписивао, прерађивао и посрбљавао у свом раду. Венцловићеве беседе имају прототипове у делима Јована Златоустог, који му је био омиљен и близак по социјалној тематици и од кога је превео чувени зборник беседа Маргарит (бисер), затим Григорија Богослова, Василија Великог, моралног беседника Јефрема Сирина, Метафраста и других, који потврђују зналачки избор из традиције. Дух барокног проповедништва је у Венцловићеве беседе продро преко дела Гаљатовског и Лазара Барановича, од којих преводи Кључ и зборнике беседа Мач духовни. Венцловић је превео и централно дело католичке реакције у пропаганди вере, Историју цркве од Цесара Баронија. Утицај савремених писаца у делу резултирао је и полемичким текстовима, као и програмом просвете, реформе језика у циљу одбране вере и очувања православне традиције.

У намери да је остави у баштини и традицји свог народа, Венцловић је готово читаву једну књижевност популарисао, преводећи је на народни језик. Оставио је за собом обимно, разноврсно, богато дело без унутрашњег јединства, обједињено формом беседе и дидактичком функцијом. То је један корпус текстова, избор из традиције, посебна редакција старе књижевности по критеријуму личног интересовања и одређена потребама чувања свести о националном идентитету у претећем окружењу и времену, као и потребама одбране православне вере и просвете. Те спољашње детерминанте не умањују Венцловићев значај као последњег писца српске редакције, нити вредности његовог дела, које можемо окарактерисати једино као амбивалентно и компилаторско.

То дело је производ посебног прелазног периода у коме је настало и, као засебна књижевност писана богатим и живим народним језиком, сведочанство је културног и књижевног напора, али није пресудније утицало на даље токове српске књижевности. Такво једно фрагментарно и богато дело, ризница знања и искустава различитих култура, открива писца који је свестран у хуманистичком значењу тог појма, једног општег духовника, који је иконописац, илуминатор, преписивач, беседник, проповедник, па и песник и драмски писац.

Венцловићева права оригиналност није у теквим етикетама, нити у одређивању колико као барокни писац у оквирима старе традиције прерађује, већ је Венцловићев јединствен положај у српској књижевности одређен његовом идејом широко схваћене културне и језичке реформе, у покушају да успостави и одржи континуитет књижевне традиције у промењеним приликама новог доба и новог простора, у напору да са 9 000 рукописних страна на чистом, живом и богатом народном језику остави у културно наслеђе свом роду читаву једну преведену књижевност.

 

 

Жанр

 

У средишту жанровског система Венцловићевог дела налази се беседа или слово, односно, зборник беседа као синтетичка енциклопедијска форма која инкорпорира остале жанрове. Беседе у ужем смислу, апострофе публици, проповеди или хомилије, поученија, како их Венцловић назива, слова у дијалошком облику, похвале, житија и записи, повести, приче, молитве, химне, различите врсте црквене богослужбене поезије, роман преводне књижевности – све су то форме које се могу срести у његовим зборницима мешовитог садржаја. Тако се у једном прелазном периоду Венцловићу природно наметнуо, или га је сам свесно одабрао, популарни барокни жанр беседе, довољно флексибилан и растегљив да интегрише жанровски систем старе српске књижевности, а опет својим нефикционалним карактером способан да се укључи у духовна струјања новог доба, у једну нову литературу у којој је дидактичко-просветитељски модел основи облик књижевног стварања. Тиме се традиција старе књижевности, чија се поетика умногоме и пресудно ослањала на дух античке и византијске реторике и где се песник сматрао сродним беседнику, симболично завршава проповедима говорника изузетног дара.

Традиционална комплементарност поетског и реторског потврђује тезу да беседништво не искључује песничку фикцију, као ни дијалошки облик, већ их само инструментализује у служби поуке. Осим покушаја поезије у везаном стиху, у духу барокне версификације, Венцловић се није осмелио да пресудније мења систем жанрова на коме се књижевно васпитавао преписујући обимне црквене и богослужбене зборнике. У зборницима у којима прерађује изводе и који имају квалитет популаризације увођењем народног језика, Венцловић најчешће већ самим насловима дефинише њихову жанровску припадност:

Поученија и слова различна и пролози нарочитим светим и праздником, Пентикости триода поеученија в синаксари, Беседе светих отаца, Житија слова и поуке, Слова изабрана...

Ово су само неки од назива зборника, којима се, осим одређивања рецепције једног књижевног дела, дефинише и њихова припадност одређеном моделу културе.

У том контексту треба посматрати и питање у којој форми треба презентовати Венцловићево обимно дело, не би ли и данас било актуелно, односно да ли савремена редакција његовог књижевног рада може подразумевати мењање и прилагођавање жанровског система уметничким формама на које је навикнут савремени читалац.

 

 

Житија

 

Осим житија Свете Петке, Венцловић је саставио и житије владике Максима које се од првог разликује и идејно-тематски и начином обраде. Док је поука првог житија превасходно моралног карактера, универзално хришћанска, у житију Максима претеже историјски моменат и специфичније национално осећање. У складу са тим је и начин књижевне транспозиције грађе, јер уместо поетског, реторичког израза доминира приповедање о објективним догађајима уз утицај народне традиције у језику и усменог предања у историографској грађи.

Житије почиње сажетим родословом, установљавањем порекла, где Венцловић у корист континуитета српске државности занемарује објективне историјске чињенице, тако да је Максим „От колена благочастивога Симеона Немање, у христјанству првога краља србскога. “ ¹⁴

Кратак историјски увод има функцију да слушаоца поучи српској прошлости, да у њему пробуди интересовање за славније дане српске историје и да подстакне националну самосвест, достојанство и родољубива осећања. Тиме се исказује и једна сасвим световна, профана, просветитељска функција текста који је првенствено, по жанру, религијско-поучног карактера.

Причајући затим судбине последњих Бранковића, што је у духу српског историјског интересовања епохе, јер је њихов култ прилично развијен код Срба у Угарској, Венцловић истиче њихову славу и богатство, док слика Турака, као мрских непријатеља, безбожника, оличења зла, у детаљима подсећа на ону из народне традиције. Историјски потврђена епизода о боравку синова деспота Ђурђа, Гргура и Стефана, у Цариграду код султана Амурата, допуњена описима мегдана, стрељања и јуначких окретања, обилује мотивима и елементима истоветним онима из епске народне традиције. Међутим, интересантно је на који начин Венцловић мотивише њихово ослепљивање. У том тренутку он прелази у дијалошку форму, наводећи речи све турске господе: „

О цару честити, ако ти пустиш от себе здраву и читаву дома отити ову момчад то знај, да ће они нама до после досадити и хоће воевати на нас, могу нас помало и из овог царства протерати, а ако их сада наказиш и у чему саката и оставиш да нису собом вољни, у тому моћи ћемо ми њину земљу сву достати и очевину им освојити себи. “ ¹⁵

Битан моменат је подвучен и прецизиран дијалошком формом, а то је друга врста поступка коју Венцловић примењује када жели да нешто живље, сликовитије, рељефније и продубљеније прикаже.

Истовремено, ова (на неки начин) хипербола, фантастична из објективне историјске перспективе, пример је наглашене патриотске, родољубиве мотивације целокупног житија, па као таква на овом месту има уметничко и приповедачко оправдање. Венцловић рационализује поједина места, пренаглашава их да би свакоме постала очигледна, истовремено подстичући осећања националног поноса, части и достојанства. Он, доследно, у реченици „

Како и би то, те и досад сву србску земљу Турци држе“ ¹⁶, у једном коментару приповедача, експлицира поуку, откривајући своје побуде за интересовање око судбине последњих Бранковића. Чини се да из перспективе његовог времена косовски мит није историјски, а ни у свести српског народа, дефинисан као пресудни и коначни тренутак пропасти српске државе, односно да Срби тог времена траже утеху у преосталој мањој господи, покушавајући тако да одрже континуитет државности. У питању је психолошки комплекс опредмећен у историјско-авантуристичкој епизоди грофа Ђорђа Бранковића. Осим овога, значајан је тај стално присутан, жив интерес за традицију и историју српског рода, за очување националног интегритета и идентитета кроз култове српских светитеља, интерес који Венцловић на све начине подстиче код својих слушалаца. Он је имао жељу да напише и житија Светог Саве и Симеона Немање, што потврђује бригу о преломним тренуцима историје српске самосталности.

После дужег увода, приповедање у житију се концентрише на самог Максима. Истичу се његове физичке и духовне врлине, заљубљеност у књигу и науку, па су духовност, побожност и хришћанске врлине приказане у епизоди са ћерком аустријског цара: „

И сама царева кћи гледајући га онако лепа узврда се желећи за њим, и рађаше о тому не би ли се како смесила ш њиме, све се шалећи додеваше му се, а једанпут тек обезочи се, врло се нацифра, те на само дође пред њега, рече му – та згледните ме коме сам ја прилична. На то одрече он њојзи – де врле лепоте, девојачка безобразна струка, подобна си ономе што но је Адама извео ииз раја. Со тим је засрами, те се већ отби од њега. “ ¹⁷

Венцловић опет користи дијалошку форму ради живљег и рељефнијег приказивања догађаја који му се чине пресудним. Приметан је утицај живог народног говора и израза који разбијају монотонију сувопарног приповедања, као и јасна поента на крају епизоде.

Након приповедања о преласку код угарског краља, четовању и војевању са Турцима, јуначком држању на бранику, што је морало бити веома актуелно и блиско шајкашкој пастви, понавља се епизода са женом, само другог имена и угарског порекла, која, не желећи да промени папишку веру пре удаје за Максима, постаје индиректан узрок, а директан повод његовог замонашења и одласка у манастир. На први поглед можда банална или недостојна мотивација, али у пренесеном значењу које Венцловићу у великом броју случајева није страно, може се узети као симболично представљање укљештености и немоћи између муслимана и католика, односно истицање идеје православне вере као врло битне, чак пресудне, за осећање припадности тадашњем српском роду.

У том тренутку почиње да се гаси лоза и српско деспотство да пропада, а приповедање о Максиму, његовим лутањима, наставља се индикативним улажењем у појединости: „

Инди шта да чини преподобни Максим, стајати више неима где, спремивши своје што имаде и узе мошти свога оца му Стефана, и братине, и матер, а нигде их не остављаше, свуд их носаше са собом, диже се сеобом, те оде у Каравлашку к Радул бегу. “¹⁸. То као да полако прераста у симболично приповедање о несрећној судбини целог српског рода. Нижу се епизоде са делима Максима у којима се истичу његове хришћанске врлине, идеали мира, љубави, слоге, у контрасту са људском злобом и пакошћу. Немоћ да се нађе уточиште и нова сеоба приказана је необичном рељефношћу: „

Спреми се он потајно са багажиом, све своје у закривена таборска кола потовари, што год имаде и с свецима својим родбином у једно, диже се на пут. “¹⁹

Ова прецизност у детаљу, при неколико пута поновљеном мотиву сеобе, показује на који начин Венцловић у своје текстове уграђује реалистичке моменте из живота, свог искуства и непосредног опажања.

Напослетку, Максим се смирује налазећи уточиште у Крушедолу, где подиже манастир и где се представља Богу, у сцени која се потанко описује доласком два анђела да му узму душу, са поновљеном дијалошком формом у приказивању коју беседник често користи за продубљивање мотива.

Осим спољашњих повода слављења празника и неоспорне чињенице популарности култа последњих Бранковића у традицији и стваралаштву, постоје и други разлози због којих је Венцловић за једну од својих проповеди изабрао да ову тему обради и преведе на народни језик. Он жели да својим слушаоцима разјасни и предочи неке појаве из српске прошлости, па одатле напор за мотивацијом догађаја, сликовитост и јасне поруке. Сврха излагања није само религиозно-васпитна, већ и образовно-историјска, са акцентом на развијању и неговању родољубивих осећања и свести о националном идентитету, као и буђењу интереса са српску прошлост и традицију. Одступања од традиционалног обрасца житијног жанра, пренаглашавање неких момената, критеријум живописности и подробности у описивању неких догађаја, као и уметничка слобода која из тога произилази - налазе се у функцији дидактике.

 

 

Језик

 

Венцловић је последњи писац српске редакције црквенословенског језика, васпитаван на традицији старе књижевности у духу које је писао зборнике на српскословенском за црквену, литургијску употребу. Пресудан моменат у његовом раду, који је књижевно интересантан, јесте прелазак на употребу народног језика у књижевности, односно настанак зборника беседа у којима је преводио дела старе традиције, са корпусом текстова у коме је најприсутнији утицај живе усмене речи и говорног израза у писању.

Као писац је значајан утолико што одступа од старе традиције, покушавајући да успостави континуитет литературе и културе и да стару књижевност „у преводу на народни језик“ прилагоди потребама и захтевима новог доба. Сам каже да није више било време „минејски“ писати, тако да, уместо црквене уставне ћирилице, Венцловић пише брзописом и поједностављеним писмом и правописом. Његова профанизација литературе је и у исто време и реформа у писму, прилагођавање и упрошћавање азбуке, као и прелазак са високог, кићеног стила старе српске књижевности на ниски, профани. На неким местима на којима долази до мешања ова два стила ово може изгледати чак незграпно или нескладно.

У доба књижевног, културног и просветитељског Венцловићевог рада штампарија је вец била у употреби, тако да је његов покушај реформе остао без ширих одјека или утицаја на континуитет наше књижевности. Тиме се програм реформи, примењиван једино у његовим текстовима, може само условно тако назвати. Интересантно је да Вук, који добија широку подршку у делим савременика, не познајући Венцловићево дело, остварује слична решења у неким питањима реформе азбуке. То је била једна могућност и правац развојног пута наше књижевности, који се није наставио и продужио, као и исхитрен, превремен покушај да се језичко питање реши пре државног и националног. Остао је, међутим, језички документ о стању једне културне епохе и ризница језичког богатства овог периода наше књижевне прошлости.

Венцловић свакако познаје етимологију речи језик којом се она значењем додирује са појмом народ, па има изражену свест о потреби и значају језика у култури и остваривању идентитета српског народа. У том контексту је и његов интерес за историју, за традицију како старе књижевности, тако и усмене, па тиме и потреба за демократизацијом и употребом народног језика. Осим родољубиве, његова реформа има и религиозну мотивацију, и то под утицајем руско-украјинске барокне омилитике, која се огледа у одбрани православне вере увођењем народног језика у пропаганду црквене књижевности, њеном широком популаризацијом у рационално-просветитељском програму реформи.

Венцловић је унео прост језик и народни говор у црквено беседништво, користио је народне називе црквених празника, оставио у фрагментима готово потпун превод Библије на народни језик. Уносио је у своје беседе народна веровања, обичаје и умотворине, пословице, загонетке, говорне обрте, фразе, клетве, изреке и остале кратке народне умотворине из усмене традиције.

У реалистичким фрагментима критике друштва, беседничким апострофама, најприсутнији је утицај усмене речи у лексици и језичком изразу, тако да језик и стил беседа носе печат стварности у којој су настали, слику времена транспоновану једним изузетно живописним и богатим народним језиком. То је била основа и темељ за будуће стварање, које би одржао континуитет старе књижевности и истовремено омогућила еволуција на националној основи и народном језику, али је веза изгубљена, па је све кренуло из почетка тек када се формирала држава код Срба, са Вуком и језиком који је изражајно сиромашнији од онога којим је Венцловић записивао своје беседе.

 

Језички израз

 

Венцловићев беседнички стил није монолитна и кохерентна категорија, јер он у свом раду, у зависности од форме или тематике различитих беседа, користи другачији језички израз. Тако имамо посебан приповедачки, наративни стил, затим ритмичку прозу са одликама поетског стила који је изградио на основама библијског стила, као и реторички израз у коме је најприсутнији утицај говорног језика.

Такав реторички стил присутан је у реалистичким фрагментима беседничких апострофа и у њему се одражавају све основне карактеристике овог типа беседа: бујност, разноликост, рељефност.

У том изразу, за који је добру основу Венцловић могао пронаћи у стилу плетеније словес старе књижевности, присутнији је утицај барокних елемената, што се огледа у раскошном, у претерано нагомиланим значењима, у живописном начину изражавања.

У језичком изразу Венцловићевих беседа препознајемо пре свега обрте, фигуре и обрасце којима он изграђује своје проповеди. Један од основних поступака је антитетичко спајање и нагомилавање контрастних парова, којим Венцловић супроставља различите појаве или категорије: „

Господи и слугама, бољаром и сиромаши, худим и високим, племенородним и потљаким, сужњем и поглавитим.²⁰

Господари слуге ли, поглавице ил му сељаци, прости и књижевни, официри и војаци, бољари сиромаши ли, путници домоседеоци ли, једно старци и деца калаши, јогунасти и опори к науци. Од добра отпали, а на зло пристали, злоћуди и злосрди. У томе начину и жене и девојчад младо и старо. “²¹

Оваквим обрасцем, којим се повећава динамика израза и којим често каталогизира у антитезама занимања, класе, карактере, Венцловић изражава различите садржаје, а сложеније обликован израз по истом овом моделу односа и у говорној формули представља развијени синтаксички паралелизам:

 „Ако је на жени брате које шарање, намигивање, шакање ли које и злочести смех – пропердаши, обружи и лепо просветуј, те је доведи у поштење. Ако ли је језичница зла, накажи, укори, призапрети с дертом. Ако ли је пијаница и распикућа, учини од ње затвор и потају: поостави и сакривај што имаш трошак кад ниси дома; из туђих руку с хесапом и с меркањем пропитним издај. Ако ли је скитачица и не с временом трчкара по махали од куће до куће, зури ли узалуд по сокаци, те прегледа људе, гласоноша ли је – попривежи и замрси јој путеве хитлено. Ако ли се маже и сва се гизда, поносно ли ходи, пркоњи се, злом одговара, не слуша – с педепсијом прокињи, а не одсецај је са срца, ни одбијај од себе с немарењем, што чини да чини, с омрзнућем на њу; нит се разлучујм зашто то допосле јоште све на горе излази с бездерисања нехатна. “²²

Овакав поступак, присутан и у поетским фрагментима, подразумева и смисаони паралелизам и понављање, при чему се значење грана, проширује и богати. Тако је антитетско набрајње у беседничком изразу Венцловића обично повезано са поступком нагомилавања значења, понављања и појачавања. То је његово најфрекветније изражајно средство и појављује се на свим нивоима стилског израза: од нагомилавања синонима које иде у таутологију и плеоназам до целих пасуса који представљају варирање и разраду одређеног става. То се обично примећује на местима која беседник жели да истакне, која се одмах препознају по рељефности. Варијанте представљају следећи изрази:

„А икад може ли то бити да се жена под кога силом силимице наметне, докле човек око ње не пипољи. “ ²³;„

Ваше жене сабирањем се к цркви што одвише им може бити, толико се китењем цифрајући красе.²⁴, односно просто набрајање у богатој орнаментици речи: „

Одстајте се тих вражјих послова: чарања, бајања, среће и несреће, коби и назирања од чијег на путу сусрета, тога меркања и чини, хуђења, опадања, зла оговора и поговора, потварања се одбијајте. “²⁵

„Те каде где тамо међу женском се скупштином распариш, очи с умом заслепиш, с памећу доле спузнеш, с телом ти с разждизања се на туђе ка пихтије се раслабиш, те своји ти цело поштење под ноге згазиш – дођеш дома спуштен, невесео, гарезљив, ка враг напућен, стуштен и смрштен. Своји ти чељад костоломиш гризући.“ ²⁶

У једној реченици видимо понављање синтагми, акумулацију и набрајање синонима, чиме се појединим речима варира значење са функцијом допуњавања. Посебно детаљну лексичку анализу заслужије богатство синонима и фраза које беседник употребљава да би осветлио неки појам, а то се у изразу остварује слободним асоцијативним набрајањем, правим ватрометом конотативног значења.

Ово је најчешћа говорна формула у реалистичким фрагментима, основна карактеристика Венцловићевог идиома, као и конструктивни модел који испуњава посебним садржајима. На неким местима можемо пратити траг већ обликованог израза, говорне формуле, која се понавља у сличном или истом језичком облику. То су углавном апострофе на почетку беседе у којима набраја све оне којима се обраћа. Тако, рецимо, када спомиње господу он их ретко само просто именује, већ готово увек понавља целу формулу синонимског нагомилавања одредница.

У том набрајању и акумулацији значења некад се код говорника осети немоћ да све изрази, па појачавање израза иде у претераност и преувеличавање, уопштавање:

„Јоште смех и подсмех савише, куњање, дремеж, обзирање, подзирање, намигивање, а кога врага нејма.“ (када говори о „публици“ у цркви) ²⁷, или: „

...те не само од јела пости се ама и срдцем, очима, ушима , с рукама и с ногама и са свим ти чланци. “ (када говори о посту).

У фрагменту, о посту у накнадном тумачењу овакве формулације, открива се битна особеност његовог стваралаштва, јер језички израз и стил овог беседника показују са каквом лакоћом Венцловић у речима остварује слике и пренесена значења, конкретизујући апстрактне и духовне садржаје.

Тако се слава подвижништва Свете Петке награђује невенутим венцем, унутрашња стања се материјализују у појавама природе у поступку двоструког појзажа душе, или се за веру може рећи: „

Еда је то вера? И хришћански завичај, је ли? “ ²⁸

Сликовитост његовог израза уочава се у безбројним кованицама (костоломиш, митоузимаоци, бедоодносиоци, пооставиш, таласогрухање, двообразник...), које су живописне, и изражено поостварују првенствено у чулном и конкретном. У томе је и суштинска повезаност његове слике и језичког израза, обележје његовог чулног сензибилитета и типа имагинације, тако да анализа богатог и рељефног језичког израза није само анализа стила, већ свега онога по чему је Венцловић оригиналан као књижевник у нашој традицији. Жив и богат народни језик, способан да обликује и изрази бројне садржаје, сведочанство је особитог стила беседника који је по речитости јединствен у нашој литератури.

 

Критика друштва

 

У избору одломака Венцловићевог дела у редакцији Милорада Павића налазимо посебан корпус текстова, беседничке апострофе шајкашима, у којима је оријентација писца усмерена пре свега на реалистичко сагледавање и критику односа у друштву, са посредно датом изузетно рељефном и живописном сликом тог времена. Када говори о појавама из свакодневице, када у беседе транспонује своје животно искуство и непосредна запажања, када изобличава неке односе моралишући, код Венцловића се пре свега осећа близак и присан однос проповедника и пастве. То прилагођавање беседника потребама и могућностима схватања његових слушалаца огледа се у језичком изразу који је усмерен на жив народни говор и језик оних којима су проповеди и биле намењене.

Реалистичка слика времена природна је последица наглашене рефлексивности овог писца критичког духа, који промишља и анализира свет око себе и у себи, покушавајући да одговори на битна питања о животу, свету, Богу, религији, моралу и друштву свог времена.

У том погледу карактеристичан је овај одломак који сублимира један вид запажања и искуства беседника, а којим он жели да објасни и поткрепи мисао о неопходности просвећивања и поучавања, духовног и моралног васпитавања:

„А кому ли више и ваља учену бити како теби. Туштени старост и бригу имаш те доста пут ка несвестан ходиш – ја тко да ти буде у том разговор и потешивање ако не књижевно световање и наук, да си о свему хитлен, вешт, мудар и освестан, сам ти и твоја ти чељад једнако? ... Калуђери су подалеко од разбоја, толико их не сустиже бојне стреле да су рањави, а ти брате удиљ си на рату и на бранику стојиш, често се и раниш, више ти лека привијати ваља. Јерно, жена те дражи и на зло подбада, син и кћи те брижи, слуга, слушкиња, момак једи, враг наскаче, комшија немири, друг завиди, ортак невери и заноси, достапут и судац прети и глоби, штета, сиромаштво дерти, изгубљене плаши, помор на плач приводи, леп, богат живот на велико држање дме, злоборављење гризе. То к томе многа мућња и смућња, гарез, вада, преречивање, туга. Брига, слављење, тафра, дика, цифрасто ношење, у нос духање, пркоси, немирност, жеља светска и беда туштена свега те опколила. Стреле вражије су то туштене, а не знаш откуд те стрељају, те ако би како било воља ти погинути с душом, ако од писма ка томене узимаш добра штита ни заклона. И заради тога свакад се ваља сваком вам с писмом врло оружати и орлити се супроћ душевних душмана. Сазнај – рече – јер сред замки ходиш, по улица, по пазари, по бирцузу, где се много штошта зала пери... Ви и у цркву и на само страшно причештеније кад идете, пре и после са женами смијете се и шалите и за руке жељом стискујете похотљиво на образ им гледање, пак ништа је то, је ли? А камо вам танци и ш њима вртежи? Колико пут путем проходећи с погледа с мириса еда ти, лише обадвоје млада струка, не затрпети ли ти срдце и много доби остане ти на мисли? С једним погледом сиромаше, заробљен си остао. “ ²⁹

У ову слику, кроки стварности средине 18. века, цео живот Венцловићевог слушаоца у пар оштрих потеза је стао, задржан у бритком погледу и језику беседника, остварен у необично богатом изразу, садржан у проповедничком маниру који иде од прекора и поуке, преко разумевања и познавања свих невоља и искушења која тиште слушаоца, до благости и самилости коју према њему осећа. Овај одломак, у коме се такође осећа живо присуство публике и близак однос са паством, окосница је и језгро Венцловићеве критике друштва, јер се сви остали фрагменти могу посматрати као израз једног ширег и прецизнијег промишљања, као разрада на овакав начин задате теме.

Венцловићева запажања о друштвеним односима одликује пре свега наглашен осећај правдољубивости и у том погледу он је оштрорек и немилосрдан када изобличава појаве неправди и социјалног израбљивања. Говорећи о господарима, врховној господи, кнезовима, бировима, царевима, официрима, земљодршцима, бољарима, спахијама, поглаварима , он их непосредно прозива: „

А што да речемо за земљодршце, кнезове, спахије, војиштанске војводе, колико зла, досаде, што не чине! “³⁰

А шта све није рекао! Тражећи одговорност и бригу о народу, разумнију и мудру управу, он осуђује саможивост, самовољу, уздизање, таштину и сујету људску изражену у неједнакостима и неправдама које се чине. Истовремено, он захтева увек једну природну хуманост, племенитост и то је једно од општих места његових беседничких апострофа током свих година.

„Ја мним што то о себи да се имамо држати већи и виши, повиши један од другога, кад нас тако Бог не држи? Еда је који од нас од камена драга, од злата и сребра, бакра које ли друге такве поскупље ствари сатворен? Нисмо ли сви скупа, што год је на свету људства, од једне земље смоничне црне саздати? “ ³¹

„Ја ви, који сте садање у могућству поглавице, што ли сте и који сте рођењем и састворењем, бољи од осталих људи те се сасма високо собом дижете и нешто се на големо печите, заир ви нисте од жена рођени? Ил сте с драгог камена, са сребра ли, ил злата сатворени, а не од земље и бесмртни сте, бој се! “ ³²

Критикујући таштину, Венцловић сасвим у духу свог времена подсећа на пролазност и трошност свега овоземаљског, материјалног (

„Ни пак с пасмани оделом са златним и сребрним чипками опточени красити се. За коју је то потребу цифрање и гизда једном гњилу за црве допосле смрдљиву телу? “ ³³) помињући и претећи често у својим беседама гневом онога Бога који кажњава неправде и унижава силне. Насупрот томе, истиче Христов узор скромности, скрушености и идеал правичности и једнакости: „

Ништа тако не зехтева од нас првом господин Бог, како ту правицу. У сваком послу да је и о свему прави суд. У томе је свако добро, мирна земља, мирни војиштани и све људство, мирни господари, слуге, кућа и сва чељад. “ ³⁴

Овакво супростављање ставова, критика мана и истицање врлина карактеристично је и за остале појаве којима се бави. Ако је у једном универзалном смислу у општељудској заједници тражио толеранцију, разумевање, једнакост, хуманост и јеванђеоски морал, онда у конкретној националној средини свог времена грми против неслоге, истичући свој идеал родољубља који се огледа у братском осећању мира и љубави, у поштовању и неговању православне вере и традиције међу својим земљацима. Ту идеју транспонује сликом и поређењем:

„Баш смо тако налични некој војски да се на месечини ноћом на малу виделу бије не познајући се у смеси. Тако и ми с тога лакомства несита не разазнајемо ни злотвора ни добротвора, брата ни кога пријатеља свога. Ја ли то, ноћу кад се састану на мору бити се бојне галије, на голему ветру и таласу. Те стоји хука, бука, праска, јека, пљусак од весала и таласогрухања кораб о кораб, пушака пуцање и топова, вика војиштанска, вика думенџија, јаок и дерање рањаваца и топљеника падања у воду. Свако љуто недоумљивање: од буне ври у небу. Карлагања велика а јунаштву нема доби, нит се зна чији је мегдан ни разбојиште. Тако и ми друг од друга се изнурамо с неневидном буд низашто гризући се једовито и доле собарајући се опаким међусобним ношењем и с парницами. “ ³⁵

Критика је дата или изравно или је употпуњена поређењима из историје. „Та злоба, инат и пркос непромотравање од носа на даље много му мунитвом људске зглавке растреса, немири и обашка их раздваја. Браћу рођену раставља по себи, градове мете, села расеља, народе свађа, језике на кавге и бојеве узјарује, цареве подиже и немири земљу, и размирје чини друг на друга, злом врлаише, манастире запуштује, људе на своје попове с најахивањем подиже и попове на људе гарези. Родитељи на своју децу мрзе и деца на своје родитеље маме се...Закон под ноге се гази, добротворење загасе, помоћи неста, саможивство, себи угода и својавоља, бесрамство, укор и покор, зазор, пизма и лакомштина, свуд се је раскотило. Од христјана нехристјани учинисмо се. Са добра племена зло и опако племе постасмо, једни неваљали пробирци, сваки по себи у злу и у добру. Како со тим раздељивањем по себи прво и народ израиљски за укор и шегу поднашан бијаше, те једнога рода, племена и језика, двоји људи се учинише с прознавањем: ови ето Израиљи, а ови Јудеји. И особите своје краљевине учинише. Тамо сви једно Жидови, а обашка на инат раздељени међу се доста пут војујући бише се. Тако и ми, колицмина, с мала рад посла, разлика језика, подретла ли, и с нахије иначе прозване – делимо се, вадимо једни с другим и мрзимо ка на туђоверце. “ ³⁶

Тешка и мучна индивидуална судбина, тегобан и црн живот, казна су божија за грехе, за неморал међу онима који су изгубили страх од господа („

Зато ту и сваку каштигу Бог и напушта на нас, те за љуту невољу служимо туђином, свако зло теглећи а никакве нам хвајде из тога кухања, диринџења, ни плаће које не имајући ни овога ни онога живота нам. “³⁷) , једнако као и усуд целог српског рода:

„Ја пан, ти пан – и све господа и кнезови, јучерашња говедарчад и багани. Те со тога расуше се просипаше се кости наше код пакла гинући друг од друга да се ђаво хвали како туштени људски народ погубља с овога и с онога света, с наше међусобне ето злобе и јогунлука непокорна друг другу. А низашта другога расејасмо се на све стране и разлучисмо, преовладаше с нама Турци и Татари, и сваки разлики друговерни неправославни језици газе и сатиру под нозе. “ ³⁸

Насупрот овоме, Венцловић афирмише универзалне вредности братства и љубави у лепој и топло испричаној беседи о пријатељству, са сликовито изведеном поентом:

„А самац около струга! Нити сми где један на двојицу што хокати ил се растресати много над њима. Јако је двоструко сплетено уже. А троструко ко да и прекине “³⁹, показујући да није вешт и надахнут говорник само када критикује, већ да подједнако успешно беседи о лепим и узвишеним стварима, док благо поучава.

У таквој средини и при таквим околностима и условима живота Венцловић схвата и прихвата потребу и неопходност вере и побожности, поштовања хришћанског закона и јеванђеоске моралне заповести, једнако као и просвете, поучавања необразоване и културно заостале пастве. Схватајући да танка пресвлака црквеног учења, недовољно укорењена у свест његових слушалаца и површно схваћена, тешко може водити једном цивилизованом, културном и моралном друштву, Венцловић посебно инсистира на правој, дубокој и исконској побожности, а не оној формалној и ритуалној. Као и обично, поука је конкретизована у сликовитој минијатури:

„Зажегао си свећу у цркви – е, добро си то учинио; ал је дошао ти друг твој нејачи за тобом, коме си што злом нахудио; уздахнуо је до бога на те, у томе ти је твоја свећа утрнула. Дао си сиромашку хлеба, житца ли, ал си – бој се – похуђега занео, оштетио, њиву преорао, ливаду покосио, твоја ли је марва потрла и погазила; невештијем трговцу пут си пресекао, добротвора одговорио, хлеб си му преотео; за једно споречење, ја ли за мало дуга, сиромаха си у тамнциу затворио – у тому ти је сва твоја подужбина се развијала и отишла је у ветар. “ ⁴⁰

Идеју о потреби праве, дубоке вере допуњава и критика увреженог и окошталог схватања да су калуђери и духовници они који треба да се старају за спас душе верника, јер су као пастири плаћени да се за њих Богу моле, па таква схватања Венцловић критикује у прагматичном духу:

 „Они су наши пастири и њима је дужно за нас Богу се молити и старати им се за наше спасење. Зато се њима и исповедамо и дар им дајемо, пишемо милостиње и саландаре да нас помињу и грехове нам опраштају, ако ли они за нас не маре, ни одслужују што им се даје, они ће пред Богом за нас одговор давати. Ми свећемо нашу кривицу с наших леђа и они се је прихватају...А то: гости ме – частићу те, псуј ме – избићу те, отми ми – прећу те, бота за боту, погача за погачу! Ту нејма ништа, него јеванђеоско је слово: ко ти приуши, насмиј се, окрени му и друго ухо. Ко ти скине ћурдији, подај му и доламу. Ко год од тебе иште, ако имаш – подај; ко твоје заноси, не дирај га; што ли даш у зајам – не чекај враћања; ко те нуди казати му пут дуж њива – иди сашњим две; супрот зла не стај, клони се. Нитко не узима плаћу докле не заслужи и овде на земљи. А где ли је та новина постала и остала да један служи а други да бере плаћу? И хоће ли то који господар учинити и дати? “⁴¹

У фрагменту се види како Венцловић разликује старозаветни морал од јеванђеоског морала милосрђа, који он проповеда. Његова критика друштва, односно морала, управо је заснована на позицији хришћенског идеала на основу кога процењује, мери, промишља и карактерише појаве свога времена. У контексту тако изграђеног система вредности намеће се истицање просвете и култа књиге, образовања, при чему се као мото може узети следећа реченица: „

Богу се молити, слушати књижне песме и учити се о закону, дознањивати се ваља што Бог иште од нас, да не гинемо с душама у незнан. “ ⁴²

У свом маниру, Венцловић изобличава профану, испразну забаву првенствено јер му преузима паству:

„Мили моји, ето сваког учења помало вам износим напред, еда бисте побољали и с доброг се поживили, него зато врло ми је мучно што вас сасма мало долази и то који сте, ни стојите ту ни пак слушате, те нејма се коме наговорити...Кажите ми ко удиљ стоји код извора хладне воде, може ли жедан бити? Тако је и учење. Оно извире у светој цркви, а малоумни на празно пролазе жедни божје науке. Мрзе и не долазе к душевном источнику, већма се се потежу на шалу и маскару ходити на зурнице. “ ⁴³

Он надахнуто критикује такве потребе својих слушалаца, на једном месту и у полемичком тону, износећи супростављену аргументацију и у дијалошкој форми разрађујући тему:

„Махање рукама, вртење се собом и бахтање коњско с ногама, ружан и несвиђен држати завичај, са зурница коловођских ту донесен, курдизански и ченгијски посао. С туда су, са зурница и постали сваки злочести гласови и кавге, бојеви, инати, преречивања, мућња и граја народска, башење поносно, размахивање с рукама, копрчење и дмење, парба, укор, борења се и ношења, безобразне ћуди...Е, веле, с људима се мешајући живимо, иначе нам не може бити! Где се људство много састаје, онде је и о свачему договор. Не можемо ми код куће свеудиљ чамити... Од досаде ли, хуљења укорна, пизме и намћорства, наскакња са злом друг на друга – то , такво ли, по вашару зло перење хвајдише вам што, је ли? Ах, да рекнеш – ми у такве рђаве послове не пристајемо. Ја штарад узалуд зуриш? Шта ли прегледаш задуго по вашару, већ ако коцкаше, карћаше, свирње, танцовође и друге спрдње и маминовце... “⁴⁴

На сличан начин, у дијалошком облику, је и разговор трговца и проповедника у коме полемичким репликама Венцловић преноси поруку беседе. У таквом маниру препознаје се утицај полемичке барокне књижевности, али и суштинска повезаност беседничког и реторичког израза са драмском дикцијом и интонацијом. Не треба заборавити да је Венцловић пре свега говорник, да користи различите интонације у својим беседама и да ови фрагменти обилују реторским питањима, апострофама, иронијом. Како се у његовом делу, условно, све може функционализовати, овакав беседнички поступак служи успостављању присније везе са слушаоцима, приближавању две удаљене перспективе и тачке гледишта, макар и само у оквирима беседе. Такође, он је квалитет сам за себе, јер доприноси динамици, рељефности беседе, разбијању досадног, сувопарног приповедања и казивања. Исто тако, на нивоу језичког израза, слике и метафоре илуструју поуку или се из њих она извлачи, али ипак остају као неоспоран уметники квалитет проповеди.

Венцловић, као прави моралиста и проповедник, у реалистичким фрагментима критикује са становишта хришћанског морала, али и позиција рационалистичког и прагматичног става, бројне мане тадашњег друштва, празноверице, сујеверја, рђаве и застареле обичаје, примитивна схватања. Упућује посебне поуке припадницима различитих професија и говори о општим, актуелним темама.

Оно што издваја Венцловића као књижевника и уметника јесте богата ерудиција и залиха песничких слика и реторичких фраза, умеће да се, различитим поступцима у обликовању, свему битном да рељефност, конкретност на свим плановима - од бројних слика и поређења до живописног језичког израза у коме се већина реалистичких запажања о друштву тог времена и обликује. У том смислу бројни фрагменти су репрезентативни, сви би се могли цитирати, али међу најупечатљивије спадају они који сликају жену тог времена, што је, по обиму заступљености у беседама, супростављено свим осталим категоријама друштва тог времена.

Венцловић разликује посебну „натуру женских мисли“, даје посебне савете девојкама, удавачама, женама и бабама, критикује брачне односе, необично живо и сликовито приказује играчице, забављачице и блуднице. Од тих фрагмената може се саставити готово потпун тип и карактер жене његовог времена. Може се пратити како Венцловић - критичар, чувајући непроменљиву основу идеја и поука, допуњава из године у годину своју слику новим елементима који доприносе пластичности приказивања карактера, навика, понашања различитих слојева српског друштва.

Реалистички фрагменти су Венцловићева реакција на свакодневно искуство у једној слободној интерпретаацији и још увек недовољно стилизованој књижевној транспозицији, али ипак довољно упечатљиви да открију шта дотиче његову унутрашњу осетљивост. Они су, оптерећени транспарентношћу и дидактиком , били, по изузетном богатству језичког материјала, претпоставка и добар основ за књижевно стварање у духу модерне нововековне књижевности.

 

Оквири

 

Друштвено-историјске, културне и књижевне прилике у којима је Гаврило Стефановић Венцловић живео, пишући своје многобројне зборнике беседа, одређене су условима у којима се почетком 18. века налазио српски народ. Након губитка самосталности и државе, Срби лутају у бројним миграцијама по Балканском полуострву, да би се 1690. године, Великом сеобом, пресудно променили услови у којима се нашао један велики део народа. Под вођством патријарха и цркве, као јединог преосталог носиоца власти феудалне хијерархије, народ се сели у насеобине у северној Угарској, које истовремено постају нови центри књижевног и културног рада и духовно средиште националног, верског и политичког живота. Са променом средине започиње и процес преласка из традиција патријархалне балканске културе, старе српске књижевности и манастирске писмености, у европски цивилизовану грађанску културу, са јачањем грађанског сталежа као све значајнијег фактора политичког и духовног живота. У књижевности се напуштају стари канони и прихватају нови узори западноевропске књижевности световног типа и тада владајућег барокног стила у уметности. Тај процес почиње утицајем руско-украјинске барокне књиежвности и траје кроз цео 18. век све до потпуне превласти руске духовне сфере и губљења везе са традицијом старе књижевности у језику и култури Срба са тих простора. На почетку тог периода промена модела културе и књижевног стварања, на почетку рађања и стварања нове српске књижевности, налази се јеромонах Гаврило Стефановић Венцловић, беседник и проповедник из Сент Андреје.

Заједно са народом у Угарску се сели и велики број калуђера из манастира по Србији носећи са собом мошти светитеља, иконе, књиге, црквене реликвије. Брига о традицији наставља се у новим просторима неговањем црквене књижевности и писмености. Сент Андреја постаје главно средиште културног и књижевног живота и у њој се наставља неговање преписивачког и иконописачког рада и иницира обнова духовног и културног живота. Чувају се традиције старе књижевности, негују стари жанрови, црквена поезија, култови српских светитеља и преписују се књиге ради очувања свести о националном идентитету у новој средини, у којој Срби добијају привилегије верске природе и на основу којих се интегришу у заједницу. Тако је једним делом културни и књижевни рад усмерен на очување и неговање српске историје и традиције, као залоге да се неће изгубити национална и културна специфичност под притиском католичке цркве и укључивањем у оквире барокне културе. Обнавља се преписивачки рад, али, у новим условима и у служби много ширих потреба одбране православне вере, ширења просвете и стварања нове књижевности, он не може тако лако да задовољи све веће културне потребе српског народа. Венцловићево обимно рукописно дело покушај је и потврда једног изузетног напора да се задовоље културне, просветне и књижевне потребе Срба, али је у исто време и документ последњег процвата традиција старе српске књижевности.

Прошао је скоро читав век док Срби насељени у Угарској нису добили своју штампарију. Политика аустријских власти вођена је са циљем да се признате верске слободе и црквена самоуправа ограничавају онемогућавањем ширења књиге и просвете на српском језику, затим непрекидним унијаћењем, прогонима православних свештеника и укидањм грађанских права. У таквим условима јачају везе са словенским православним културама, пре свега црквене, политичке и културне везе са царском Русијом из које се доносе књиге као редак, скупоцен производ, а касније доводе и први учитељи.

Истовремено јача утицај руско-украјинске барокне књижевности, која развијеном богословском полемичком књижевношћу, црквеним беседништвом, пропагандом вере и ширењем просвете у широким народним слојевима жели да одбрани национални и верски идентитет истим методама и средствима којима се служила и агресивна католичка пропаганда.

На почетку тог периода коренитих промена, пре губљења ослонца у књижевности и језику, налази се Гаврило, свестан да се идентитет чува и традицијом и вером и језиком. Преводећи и прерађујући на народни језик стару књижевност, али и значајна дела барокне литературе, Венцловић оставља за собом дело у коме се укрштају две поетике, елементи старог и новог, црквеног и профаног, и у коме се препознаје покушај да се увођењем народног језика српској књижевности пружи могућност континуираног развоја из традиција старе књижевности у националну, самосталну и модерну литературу.

 

Поетика

 

Под овим појмом можемо подразумевати, условно назване, Венцловићеве поетичке беседничке ауторефлексије којима он промишља свој проповеднички позив, као и структуру и основне одлике његовог књижевног рада. На примеру Беседе светој Петки и Житија деспоту Максиму видели смо одређене поступке који одликују његов беседнички стил. То су: уметање реалистичких фрагмената, богатство слика и асоцијација, поетски и драмски елементи проповеди, близак однос са паством, особености језичког израза, алегоријски метод преношења поруке, као и наглашена дидактичност у функцији просвете. Поред потребе да поучи путем различитих садржаја, Венцловић је свестан потребе и захтева да буде занимљив својим слушаоцима, свестан да је подједнако битан начин излагања и преношења одређеног садржаја, па се тако труди да избегне досадно и сувопарно моралисање. Такву стваралачку свест потврђује индиректно и богата и раскошна сликовитости и живописност, остварена на свим плановима, од тема, садржаја, аналогија, па до језика и стила. Рељефност својих беседа Венцловић постиже или богатством слика и симбола или дијалошком формом. Све је то у функцији промишљања, појашњавања и расветљавања одређених битних места када он рационализује, мотивише, илуструје или поетски продубљује одређени став, тему или мотив.

Индикативан је пример благовештенске теме из Светог писма, која у читавом делу добија повлашћено место, формално истакнуто дијалошком формом.

Директни, експлицитни ставови, везано за беседничке апострофе и обраћања публици, потврђују проповедникову рефлексивност и доказују теоријску упознатост са проблемима беседништва и различитим аспектима проповедничког позива. Ови ставови се само условно могу назвати аутопоетичким, јер се његове рефлексије првенствено односе на проповедништво и он не промишља свој рад са становишта уметничке књижевне вредности. Пресудна је утилитарна функција беседа и он у првом реду брине о начину васпитавања и поучавања својих слушалаца, уз подједнаку пажњу успостављању и одржавању интимнијег, ближег додира са публиком у виду двоструке повратне спреге: проповедник – паства.

Венцловић пре свега има свест о различитом саставу својих слушалаца, о неједнаким могућностима схватања и разумевања, разноликости карактера, тако да свесно диференцира публику, према томе прилагођавајући беседе и дефинишући методу поуке:

 „Како су људи неједнаких ћуди, тако није ти једних речи преузимати са уговором свим једно слогом, ни ка вода брзати стрмином. Друга је беседа к жени и друга к мужу, обашка је световање бољаром и набашка к сиромаши, веселу и брижну; не једно је здрав и болестан, ђипан и килав, господари говедар, официри и хајдук, учен и неук, филозоф и тука, слободан и старшљив, жустар и плах, љутица и крота, отворан и туп, коловођа и слепчовођа, испрљач и падач, светилац уједно и спотичац. ⁴⁵

Има доброздржних и има чезљивих и полапаниих. Других опет нелагодних слабе натуре. Тако су ти човечанске душе многоћудљиве те с разликим вођењем воде се и лече. А каква је на коме болест оштра и пољута…Јерно овим ваља само свирала и прегуднице, а овим бич, ил му замашна тољага. Неким само узда, више ништа, а једним остен шилом обости, кроштоно једни су лењи ка биволи и не ласно подизати на добре послове. “ ⁴⁶

 „К свима ујдисато изборли пристало доносити ка закусивано залажањем смока, ваљало сказивање по реду. Јерно овим ваљаде за потребу млека и слатке варенике давати, просто и по светски учити их којино јоште детињску ћуд и памет проводе и слабомоштни су, жустри ли и преки, оштре и опорне речи не подносе, ка неки безуби окорела хлеба што не могу гристи. Да ако доноси ко на силу освем јакости једовитим у себи и тегобним, слаба разума, мучно је те, ка и зверад, провићи и усвојити их. “⁴⁷

Детаљно и сликовито износећи и промишљајући педагошки начин и меру, Венцловић на једном месту илуструје свој став, поредећи беседу са кишом:

 „...Нити је пак плаха киша за вишу хвајду него ли која ситно ромиња, друго ништа, теке сноси земљу и господара јој огрижи. Ама тиха кишица ако и није врло угледна, она накисне и умекша за орање земљу и лепо угледно из ње свашто клија и цвета те се дор боји. А еда може бити много и високо ландач до својевољна кроте мало и тихо беседљива помудрији ? И свирала пукла већма ли весели од Давидових гусала? “⁴⁸

Ова паралела, ако би се и могла применити на његов проповеднички рад, сигурно не би могла да се примени на његов беседнички манир. Венцловићев стил и језички израз, у коме се препознаје динамика разноврсних дикција, живописна сликовитост, дигресије и асоцијативност у поступку, далеко су од досадног, једноличног, мирног и успављујућег шума. Осим тога, богатство језичких обрта, говорних фраза, интонација, реторских апострофа и питања у функцији је уношења живости и занимљивости у беседе, тако да уместо суве поуке добијамо задовољење оба захтева Хорацијеве поетичке максиме. Потврду те свести, али и проповедника који обуздава ствараоца и књижевника, на срећу неуспешно, представља лепо уводно слово на Божић 1739. године:

 „А на што ми је за данас толико блебетати и преклапати чему но није време. Чудим се, како мо до сад између који вас није чим кроз тај многи говор на опехарију којим приговором укорним или подсмешним: који но то већма милује и жели слушати које разговорне речи о данашњем частном овом празднику, него ли што о чему разгонетку, да ми рекне – Но де што си разиграо тога ждребца на страну, ободи га и врни се натраг, пак о празднику нам исказујући лепо доконај, шта рад но смо ми овде дошли и сабрали се у овај божији храм. Ех, добра браћо, не буди вам за муку стојећи једне ноћи слушати о Богу рећи. Данас другог посла и тако не имамо, ни нам што ваља пословати. А на Божић не добро је ноћ преспавати, а беспослени разговор и смех већа је грехота...Оно је време врло кратко и ласно, ама што је о Богу и о души сасма се и један сахат на стајању продужи. За то и опростите, ако сам мало више што и надкрпио, није велика товара у томе. Со тим сам пробирао путању од куд сам био зашао, натраг ми се проврети. Слово ме туда проведе; и пак доведе к овом данашњем веселом данку у једно с вама благовати, и у љубови о Христову рождаству се радовати. Амин. “⁴⁹

 

Проповедник

 

Проповедник и његова паства. Слика је пуна детаља. У својим апострофама Венцловић зна да буде и благ и оштар, али свакако покушава да успостави један интиман однос са слушаоцима како би његова реч стигла до оних којима је намењена. У том погледу разумљиво је и његово приближавање пастви у језику и начину излагања.

Карактеристична су његова обраћања на рождество Христово, када је у уводним апострофама посебно благ, свечан, готово патетичан:

„Дана, браћо хришћани, сви весели будите о рождеству Христову, бог нам се је изнова на земљи родио. Мало и големо, сви верни народе и језици о томе се радујте.

Мила браћо христјани, лепо вас просим и молим, имао би нешто мало о богу с вама проговарати, да би вам у вољу било послушати и не бисте ми у беседи што зазрели.

Данашњега дна, христјани, чудно чудо потајно и страшно види се и нишан преречивању вилајетском се доводи високо, гласовито, недозано. “ ⁵⁰

Венцловић је ту душевнији него обично, поетски надахнут, он доживљава на посебан начин атмосферу највећег и најрадоснијег хришћанског празника, а тај осећај жели да подели са паством, иако је на другим местима оштро критиковао. Он има развијену свест о томе да ваља и треба поучавати благом, једнако као и оштром речју, па у оба вида његове беседе теже присном односу са публиком, а наведене апострофе, поред тога, откривају и истинску, дубоку побожност коју проповедник приликом празничне атмосфере жели да пренесе и подели са својим слушаоцима.

Његове представе и слике пастве живље су и потпуније када грми са проповедаонице, када је готово неправедан у критици, ипак тражећи и у таквом контексту и тону посредну везу преко заједничког порекла:

„Ако је који брат међу вама блудник, штоно ми велимо курваш, ил му каматар, митоузимач ли, глобар, или досађивац, пјаница ли, и преотимач туђем добру, телбиз, продајник, убојица, отпадник и двообразник, лажљив, грд, злобад, злоћудан – с таквим , велим вам, не мешати се уједно, ни јести, ни пити ш њиме. А ми мало и сви што нисмо те форме. И од кога знамо се клонити и устручати, кад смо сви једно – браћа Дрињани, шапатници, подмигачи, оговорници, непокорни, на зло брзи и на добро троми... “⁵¹

Венцловић је посебно оштар када тражи мир, пристојност и поштовање свечане атмосфере свог проповедничког места:

„Ал у цркви све тек граја и буна, метеж и смућња се чини. Ништа ни мало не фали од механе: маскара, смех, говор, шала, укор, покор. У цркви се то стаје ка у некој бањи, на тргу ли коме, и осталих зурница, сви што исто призјавају. Та није света црква пазариште, ни пелихванска шамата. “ ⁵²

„Тобоже дошли смо у божији свети храм на богомољство, састали се да с Богом пробеседимо, појати му и чатити...А ми, међер, на велику пакост себи ту се сходимо, те као у крчма се овде снаходимо, а не иначе. Све ово слушање изоставимо на страну, пак или тко дремље, јали занесе се куд памећу, те и сам не зна где је. “⁵³

Из потпуно практичних разлога Венцловић вели: „Може и то који говорити да не зна што се чати у цркви. Зановеташ собом, а не стојиш мирно слушати с разумом, а да како би се могао о ком чатању довити што је? “⁵⁴, потврђујући да своју проповедаоницу доживљава не само као место службе Богу, већ и службе народу, да у цркви осим божијег храма види и школу, а у себи препознаје учитеља који прозива своје немирне ђачиће:

„Да кад нејмате кад дома што прочатавати, то бар недељом и свецем мало забавите се у цркви и послушајте мучећи вам, што се овде приповеда, што ли се казује, колико год о Светом писму дознаје се. Ако ли који не може мировати ни помучати, боље брате, сестро ли, ишетај се напоље да другим, који би слушали, не чиниш квара.. “.⁵⁵

У неким тренуцима из тих директних апострофа избије и по који лични тон, употпуњавајући слику и расветљавајући личне ставове и дилеме. Веза проповедника и пастве поједноставила би се и редуковала ако би се посматрала само кроз објектив тих апострофа публици у току беседничког часа, док проповедник настоји да потврди своје заједништво са шајкашима.

Када Венлцловић каже „То је ето мога снебивања брига и не могу зла очима гледати што се пери и свака се неправда сплеће“ ⁵⁶, прповедник се не преставља само као човек дужности, већ као неко ко блискост, саосећање, сапатништво са народом дубље и интимније осећа, дели га са њим, једнако као што је то чинио у случају празничне радости Божића.

Осим потпуне преданости и посвећености свом позиву, коју је потврдио биографском епизодом, кад заради исповедања два хајдука умало није доспео тамнице и руку језуитима, Венцловић је развио и продубио свест о свом беседничком и проповедничком раду. Преузимајући храбро на себе увек незахвалну дужност да у (по српски народ) изузетно тешком времену, моралише и подучава, проповедник у једном фрагменту обзнањује свест и схватање о етици своје професије:

 „Ово ми је к изборли господарем, кметовом врховној господи кнезовом бировом и царевим официром слатко потешивање, уједно и потрпко наказивање. С овим ја, убоги ваш пастир, уређујем целу паству ми, којој но радујући се у мирноме здрављу честиту уједно с добром се радовати, и сас брижљивима тужити, мога је пастирства извољени адет. А не да снижам господства ни власти укарам великоможности. Толико дужан сам Свето писмо сказивати малим и великим једнако кано свима општи пастир. “ ⁵⁷

Готово се извињавајући, проповедник оправдава своју оштру критику друштва, где сваки слој побуђује посебну проповед упућену зависно од занимања, класе, карактера, чак и пола, а уједно свима онима које зна често да наброји, именује и прозове: „

Једнако се то исказује стару и младу, како грађанину, варошаном ли, тако и сељанину, бољаром, кметовом, официром и војаком, малим и великим, копачем и орачем, господарем и слугами, трговцем и занатлијами, лежаком и тежаком, мушкој и женској фели. “ ⁵⁸

Разноликост његових слушалаца, природно, одразила се на разноврсност тематике, различите поступке и начине излагања, богату сликовитост и метафорику, језички израз и лексику блиску народном говору, јер је све те елементе морао прилагодити потребама, могућностима схватања и различитим нивоима знања и образовања своје публике.

Колико је био успешан у томе можда најбоље говори запис о слави проповедниковој која је ишла пред њим у местима на Дунаву где је долазио на службу.

 

Просвета

 

Венцловићев проповеднички и књижевни рад најдиркетније је усмерен ка поуци и просвети, јер је обележен наглашеним дидактичким моментом. У том погледу он је реформатор, јер преводи и прерађује на народни језик текстове старе књижевности, профанизује стару традицију, али и „посрбљује“ литературу барокног времена, на поуку и корист простих људи, сељана некњижевних, чинећи је тако приступачном необразованом пуку. Такав просветитељски програм има своју подлогу у рационалном ставу да за обичан народ треба писати на народном језику и да улазак у ново доба подразумева културно образовање и просвећивање народа. Том мишљењу непосредно је претходило расуђивање о потребама српског друштва тог времена, па је истовремено мотивисано наглашеним родољубивим осећањем које, између осталог, подразумева угроженост православне вере у туђој, непријатељској и културно дефинисаној средини.

На почетку модерног српског просвећивања наилазимо на став једног проповедника, за који је карактеристичан одломак беседе на Божић 1739. године. Венцловић препричава Свето писмо на начин који је прилагођен публици, па говорећи легенду о стварању света, божијим делима, првом човеку и параболу о рају, на једном месту каже:

„Бијаше у том рају једна воћка именом разум сазнање. Нити је ово дрво само по себи за коју човеку пакост онде посађено било, ил му пизме рад одречено појести се. У то да не допуштају на вољу злочестници своме језику на Бога укорне речи им ландати, змији наликујући, јерно с временом и глогиње су за јело и свашто је добро за прихватање, а без времена ни лебац не ваља, зашто то се може припетити несрећа да и од залогаја свога може се угушити човек и смрт му се прилучити. А тај је сад поглед био, са шта је Адам под смрт осуђен остао.

Ето како и нас копа у срцу да ома свашто чујемо и видимо и свашто проматрамо, што нам није за наш посао гледати, да душе своје опет с одговором злочестим грешимо. И до сад је међу вама то отречено дрво разумно, до кога се нам не ваља дотицати, а и није баш сваком забрањено, кроме малоумним и неуким. Али што ми зовемо шупаљ, звркан, несвестан, вртоглав нек се ни за близа к њему не прикуча проста људина, никој шмркљан, зукван, а камо и целе памети, изучен у писму, хитлен и многозналица, такав дотицати се ваља и не жустро и лакомо, нагло ли, с опипом и тихо. Еда ли је за децу млеко сисајући, вино и опора људска храна, знамо да није. А што много у незнан да вам за то разумско дрво рајско загонетам, које но је сваком у мозгу му посађено. Просто да вам за њега искажем. Дрвета су разлике мисли, разумско једно, наш је створитељ. О њему се у мисли не забављај, от куд је постало, кто и што ли је. Гледај себе, што ли си ти , како ли живиш и о другој ствари промишљај како стоји, од шта ли је постало. Задоста то је то. Нит се умљем у дубине машај, да се не утопиш, а висина се и не машај. “ ⁵⁹

Први значајан моменат који уочавамо је рефлексивност у виду промишљања и тумачења Светог писма кроз критички осврт на питање првобитног греха. Видимо да Венцловић инсистира на догми и исправности учења, да он, уколико мисли на просвету и поуку, размишља пре свега о црквеном учењу и васпитавању у духу библијске истине. У многим ставовима разбацаним по реалистичким фрагментима види се како је оштро против предрасуда, празноверица, лаичког филозофирања, мудровања.

У правцу тог мишљења је и критика застарелих и штетних обичаја, сујеверних обреда, враџбина, празноверица, као и свих врста знања која се не уклапају у задате оквире погледа на свет. За такво схватње илустративан је следећи одломак:

„Многи имају адет изговарати: Брате, кому је добро овога света и тамо ће му добро бити. Кому је овде зло, тамо још нагоре иде. Богат овде и тамо, а сиромах овде и тамо, мука овде и мука тамо. Из добра у добро, иза зла у горе зло допасти та то би била човеку два поштења, кому пак две муке, штоно ни по правици не може двоструко бити, него једно: тамо или овде и добро и зло. Да ви то освем писма мудрујете и о себи из своје вам главе беседите, многи од вас, те такве неваљале свуда беседе разносити по пијарци и по трговинама у своме добијању што сте их покупили и достали од играчица на свирњи по механа и по зурница? “⁶⁰

Венцловић оштро одваја народску, просту мудрост од правог учења и васпитавања у хришћанском духу. Поука је у истини Светог писма, али средства њеног преношења, средства пропагирања вере прилагођавају се онима којима је намењена, приближавају кругу њиховог искуства, мудрости казаној просто и народски, сликовито, кроз поређење, на народном језику, некад у пословици или изреци. Отуда у Венцловићевом делу налазимо целу збирку пословица, загонетки, народних умотворина и богатство утицаја усмене књижевности. Исто тако, сликовитост и метафорика опредмећене су поређењима из сфере чулног и материјалног, у оном кругу искуства који је најближи његовој неписменој пастви.

Функционализација слике у корист поуке врши се по двоструком принципу. Слика или служи да илуструје одређену поуку, као што је случај у одељку о одговарајућој храни духовној, или се из саме слике извлачи одређена поука, што цео одељак и представља. Тумачењем алегорије беседник показује каква се порука налази иза буквалног значења текста, односно каква је мисао опредмећена параболом о рајском дрвету разума.

Спомињући радозналост, природну човекову потребу за знањем, Венцловић посредно упућује на читав свој преписивачки и беседнички подухват, који је усмерен на то да задовољи и пробуди интересовање своје пастве, па отуда богатство различитих области људског сазнања и искуства, различитих традиција и култура у његовом књижевном делу. У том контексту могу се разумети и безбројни, чести савети о неопходности читања књига. Развијен култ књиге, покушај да се простом пуку усади навика дружења са књигом, мотивисан је двоструком користи, моралном и образовном, која из тога произилази: „И само исто на књиге згледање заустеже човека од греха. Ако и на путу у ком заборавку дрзнемо штогод неваљало учинити, вративши се дома гледнемо на књиге, тако се осудимо и у себи се стресемо те се устручамо више затратати у онакве злокобице. “⁶¹

На основу таквог рационалистичког морала, схватања да се једино путем учења, сазнавања и развијања свести може разлучити добро од зла, Венцловић истиче потребу за школом и просветом у културно запуштеном народу: „

Како се сами нисмо измала божију путу учили, тако и сад деце више на учењу нејма ни мушко ни женско, него ли по сокаци се бију и псују, као оци што су им чинили. “⁶²

Поука на крају одељка има као циљ да успостави границу људских моћи и жеље за сазнањем, одређену неприкосновеношћу религијске истине о Богу, свету и човеку. Простом и неуком забрањено је прекорачивати, он треба да се задовољи одговорима и законима Светог писма. За Венцловића црква је бесплатна школа, а његови просветитељски назори одређени су подједнако практичним моментом и религијском мишљу. Из просвете, учења, култа књиге са Библијом као парадигмом, треба извући моралну поуку. На једном месту беседник разграничава обичног слушаоца од оног књижевнијег и помудријег, а у упозорењу о начину читања литературе папишке брани тим напоменама истинитост православног учења.

У време када се рађала савремена научна мисао, а на почетку српског века просвећивања, јавља се Венцловић коме такав, да га назовемо, световни тип просвете још није довољно близак. Он профанизује, демократизује стару књижевност, држи проповеди и целу једну књижевност преводи на народни језик у циљу поучавања необразоване пастве, али се просветитељске тенденције његовог дела огледају првенствено у реформи језика, на формалном плану, док су елементи просвете у садржини обележени религиозно-моралним и родољубивим ставом.

Венцловићева профанизација старе књижевности и језичка реформа више су у служби развијања моралног осећања код слушалаца, одбране вере, народа и језика од утицаја католицизма, неговања свести о националном идентитету, традицији, прошлости, него у служби просвете у модерном значењу те речи.

 

Рационализам и рефлексивност

 

Ако желимо да у општим цртама опишемо Венцловићев поглед на свет и духовни склоп овог проповедника из прве половине 18. века, морамо имати на уму две ствари. Прво, да је васпитаван у духу и традицији византијско-хришћанске теолошке мисли и, друго, да је био човек свог времена са осећајем за наглашене супротности епохе.

Из грчко-хришћанске традиције наследио је облик антиномичног мишљења, као и разумевање божанског као врховног добра и моралног принципа, пре него схватање и проучавање бога у суштини његове трансцеденције. У Венцловићевом начину мишљења постоји систем антиномија од којих је централна она која човека, као неку врсту подељеног микрокосмоса, посматра као биће које поседује божанску натуру, природу, небо, светлост и разум – дрво сазнања, али и онај део бића у коме влада незнање, пакао, мрак и зло. Овај други пол је сликовито изразио синтагмом црни биво у срцу која представља и наслов Павићеве редакције Венцловићевог беседничког рада.

Дуализам се код Венцловића препознаје и у опозицијама узвишено, свето, духовно, морално – профано, материјално, телесно, чулно. Истовремено, Венцловић преузима и традиционални инструмент византијске филозофско-теолошке мисли користећи алегорију као беседнички и проповеднички метод у разуђеној сликовитости и метафоричности свог дела. Таква схватања се манифестују и у његовој тежњи за препознавањем двостурког вида ствари којим се разлучује појавно и феноменално од дубљег, суштинског, као и у наглашавању пренесеног, скривеног значења од оног буквалног што се најчешће види у тумачењима Светог писма и приликом објашњавања извесних алегорија.

У конкретном промишљању појавне свакодневице препознајемо утицај антитетског осећања света, карактеристичног за дух барокног времена и његове наглашене супротности, изражене песимизмом, опсесијом смрти, идејом о пролазности и пропадљивости овоземаљског, чему је супростављен раскошан сјај, материјално богатство и величанствене кићености барокног стила уметности и живота.

Почетком 18.века, који је у духовном смислу просветитељски, а у уметничком барокни, Венцловић уздиже култ разума уз помоћ рационализма који није западњачког, логичког типа, нити је заокружено мишљење које почива на вери у моћ сазнања путем чулног искуства, у моћ спознаје Бога разумом. Ту беседник полази од основа оне мисли која га чини више човеком традиције него својим савремеником, јер под рационализмом он подразумева и прихвата један шири систем односа. У односу на традиционалну мисао културног круга коме припада, Венцловићев поглед на свет је у одређеним моментима, мада не увек, тежња ка редукцији, покрет за рационализацију искуства како би се прилагодио тренутним условима околине, просторне и временске. Беседник рационализује искуство литературе рационализацијом фантастике или тумачењима алегоријског значења, али и искуство животно, прихватајући морална схватања која имплицирају потребу за образовањем, школовањем и просвећивањем.

Венцловић нема веру у апсолутну моћ разума, јер је човек вере и побожности, али се осећају наговештаји тежњи ка другачијем схватању трансцеденталног, јер након попуштања стега вере и након дизања устава и брана здраворазумског неминовно остаје талог и муљ скепсе, песимизма са којим се човек мора суочити. У конкретним приликама свог времена беседник не може а да се на упита о разореном моралу друштвених односа, нити да не опомиње божијим гневом и казном у виду страшног суда. Његова критичност и рефлексивност не односе се само на друштво тог времена, већ обухватају и друге различите појаве, све до веома присутне самосвести о беседничком, проповедничком и књижевном раду.

Венцловић запажа и промишља своје животно искуство. Он веома добро запажа, што водимо у највећој мери путем слика, поређења из конкретног искуства, да би затим дубље промишљао, показујући жељу и могућност за истинским, суштинским разумевањем ствари, појава и односа. Реалистички фрагменти његових беседа заправо су велика рефлексија, синтетизована посредна жива слика једног времена, због које, упоредо са појавом рационалне идеје о потреби писања народним језиком, Венцловић и јесте оригиналан писац у односу на стару традицију српске књижевности и први весник, прва бразда једног новог доба.

 

Сликовитост

 

Венцловићево двоструко образовање, сликарска и књижевна спрема, можда се најбоље препознаје у поређењима, сликама и фигуративности беседа и проповеди. Живописност беседничких апострофа подстицана је сликарским наклоностима, па у неким тренуцима он личи на сликара и када се речима служи. Познавање иконописачких техника, илуминаторске вештине и богата декоративност фигуративних елемаената којима илуструје рукописе, одразили су се посредно и на књижевно стварање.

У Житију свете Петке Венцловић на једном месту каже: „

...јерно небо без Бога је као прстен бег драгог камена. “⁶³

У слову на Рождество Христово, које је Витковић штампао у свом избору, наилазимо на развијено и разгранато поређење Христа са различитим врстама драгог камења и њиховим карактеристикама, неколико алегоријских прича у којима су самфир, аметист, бели аспис симболи и атрибути божанског. У Павићевој редакцији налазимо исте одломке беседе, које он у својој монографији о Венцловићу наводи као пример једног од најтипичнијих поступака његове кончетистичке школе.

Поређење је индикативно, јер сасвим случајно открива битну карактеристику Венцловићеве сликовитости. Негде успостављена веза и аналогија у слици на другом се месту развија, проширује у алегорију или осамостаљује као симбол, што може у појединим случајевима личити на кончето, радикалну слику и бизарно, необичлно поређење типично за барокни књижевни израз, али то најчешће није. Његова сликовитост почива на темељима традиционалне средњевековне поетике топоса и општих места, има корене у ризници метафора и симбола старе књижевности којима он даје у новом контексту другачију спрегу значења, или их осамостаљује и развија по критеријуму који је понекад близак барокном укусу тог времена. Тако наслеђеном систему поређења из традиције додаје оне слике које захаљујући дару запажања и карактеризације потичу из непосредног животног искуства. При томе се примећује наглашена тенденција да апстрактне појмове и моралне поуке конкретизује, учини пластичним, рељефним, сликовитим у виду двостурког приближавања слушаоцима испод проповедаонице. То су искуства из литературе, пре свега Светог писма, а затим, искуство непосредног животног окружења. Тиме слушаоци бивају увучени у један свет који је делимично њихов, а делимично, путем поука беседничком вештином неприметно и индиректно сугерисаних, свет и морал за који Венцловић сматра да би требало да постане њихов завичај.

Сликовитост овог беседничког модела препознаје се у богатим и разгранатим аналогијама које се јављају у неколико видова и облика.

Прво, реминисценцијама, цитатима из литерарне традиције, параболама из Библије чиме појачва конотативне потенцијале беседа. Када говори о неморалу друштвених односа, изобличавајући мане и набрајајући грехове, као увод користи реченицу:

„А еда и сад нејма Каинове браће доста и доста и међу мними хрићани? “ ⁶⁴

Када пореди судбину српског рода, критикујући неслогу, успоставља аналогију са Жидовима, а када говори о играчицама –

„Жена играчица сотонска је невеста, проћи ће онако као и кћи Иродијадина, штоно је кроз њу Свети Јоан Крститељ погинуо.. “.⁶⁵

На оним кључним местима које жели посебно да опише, нагласи и објасни наилазимо на згуснуту употребу цитата и мноштво метафора, симбола, слика. То су она места на којима тумачи алегоријску слику или мотив из Библије, као што је случај са рајским дрветом разума, или кад самостално конкретизује апстракцију у чулној слици, као, рецимо, када говори о човековој разумној души:

„Ласно она свуда излеће и прелеће, куд год хоће проходи. Небесне висине и подземљане дубине ода на крај света до на крај, нигде преграде никоје себи нејма ни забране које. Душевна су крила наше мисли. Ето, видите каква је то Бог сасма лака крила дао нашој души. И не само крилату што ју је учинио, ама и окату, да може врло надалеко видети. Њене су очи наш разум. “⁶⁶

Када се задржи на неком детаљу, Венцловић иде у нагомилавање асоцијација и паралелизама. Ретко када су то само украси ван контекста и импликација питања којима се бави, њима беседник углавном разрађује, по свим реторичким узусима, тему и промишља појаву, даје рељефност мислима или поукама конкретном и чулном сликом. Одломак који се бави критиком поста илустративан је по начину Венцловићевог дубљег промишљања и разумевања појава, али и по начину конкретизовања поуке:

 „У сукобици ти красну жену нацифрасту се не мотри; промини је, те не само од јела пости се ама и срдцем, очима, с језиком, ушима, с рукама и с ногаама и са свим ти чланци. Није то прави пост само мрса не јести: ама задржи руке своје од грабљења и бијења, ноге од трке на зурнице, шале и шамате, очи од гледања красна и маскарљива, од прогледа људскога, јерно очима је храна поглед, а ушима слушање. Одвраћај уши своје од песни и свирње, псовних и шаљивих беседа, понајвише од лажљих и шугавих за свађу и туђ укор придоносних речи. И своја уста пази од псовки, оговора, хуђења, зла приговора, опадања и ковлајисања. Нашто ли је пристао таки пост, не јести меса и риба, ни маслено што, а наједати и гристи људско месо? “ ⁶⁷

Поређења из реалног живота и свакодневног искуства најчешћа су у беседничким апострофама шајкашима. Венцловић зна да почне неку проповед сликом, као када говори о поремећеним односима, злоби, инату у српском друштву тог времена:

„Та и добар коњ ваља да је љут и жустар да хитро потрчи, сустигне а и утече, на бранику опстоји и зна се свуда окретати; ако фиштао ако немирно се вртио и ногом копао – по тому се зове да је добар коњ. Али пак само себи низашто му је врлиња, ако за времена није разлико свачему учен и с уздом наказат да је под човеком и кротак, а не бедујаст и дивљи зазирац и плах. Та злоба, инат и пркос непромотривање од носа... “⁶⁸

Од исте је врсте и поређење односа у друштву са војском која се на месечини бије, а коју Венцловић развија доследно у богату и живу слику путем паралелизма. По том обрасцу развијеног двоструког паралелизма, семантичког и синтаксичког, као у поступку сликања душевних унутрашњих стања објективним догађајима из реалности, са каткад редукованим једним чланом, изграђене су најупечатљивије слике Венцловићевог књижевног дела. Одломци са пресликаним оваквим моделом односа и значења, представљају најсложенији вид метафорике Венцловићевих беседа. Једнако они преузети из традиције, као и они оригинални, ови описи уметнички су најснажнија места Гаврилових беседа:

„У вечер – рече- доходи господ каде тко умире у велику старост своју. А у по ноћи, каде по века свога преживи. А кад петли почну честати пред зору да поју, то је оно наше смртно доби, кад већ у целој својој памети и у савршеном свом узрасту умре. Јере кад већ цео и узрастао момак почне се сам о себи животарити и својом снагом стане себи свој хлеб тражити, онда почне по својој се памети живити и све му у напредак иде и свачему. Онда у њему његова памет кликти каконо петао кад виче – глас му свуда иде, и буди га иза сна незнања, пак у то доби умре – то му је доходење к њему господина бога кад петли поју многопут.

А зором рано, то је детињи живот. “ ⁶⁹

Нововековна српска књижевност је зором рано, у освит чак, или можда и пре самог свог настанка, имала једног изузетног књижевника, просветитеља, беседника , проповедника и уметника који амбивалентну природу свог стваралаштва илуструје конкретном сликом у презимену: посрбљен облик грчке речи stefanos (венац), доказ је и симбол неколиких преплетених младица Венцловићевог дела. Традиција и модерна барокна књижевност, српскословенски и народни језик, аналогија и опет аналогија, то су константе неупоредивог књижевног и културног напора у историји наше духовности.

Што је најважније, глас Гаврила беседника допире и до нас, нашег времена, нашег поднебља и стварности, јер бројни лукови моста параболе дотичу и повезују две обале удаљених епоха плаштом питања којим су огрнута оба века. Морал и друштвени односи, потреба просвете и очување језика, традиције, вере, национални идентитет и људско достојанство – то су константе једне аналогије у двосмерно семантизованој реци савремености.

 

 

Литература

 

 

1.	Гаврил Стефановић Венцловић, Црни биво у срцу; избор, предговор и редакција Милорад Павић, Просвета, Београд, 1996. године
2.	Гаврило Витковић, О књижевном раду јеромонаха Г.С.Венцловића, Гласник српског ученог друштва, 1872.година, књига 34, страна 151-177.
3.	Гаврило Витковић, Српски историјски и књижевни споменици, Гласник српског ученог друштва, 1887. год, књига 67, страна 369-450.
4.	Љубомир Стојановић, Каталог рукописа и старих штампаних књига, Српска академија наука, Београд, 1901. године, стр.42-55,155-171
5.	Милорад Павић, Гаврил Стефановић Венцловић, СКЗ, Београд, 1972. године
6.	Јован Деретић, Мистификације око Венцловића и старе поезије, Књижевна историја, година IV , 1972. године, број 16, страна 705-722
7.	Јован Деретић, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983.године
8.	Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд, 1914. године
9.	Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњевековних књижевних појмова, Нолит, Београд, 1990. године