Jавни протест против академског националног самопонижења

Као члан Филозофског друштва и његов бивши председник (1997–2000) овим путем прилажем свој најоштрији протест због учешћа нашег удружења у акцији довођења осведочених непријатеља ове државе и нашег народа на конференцију „Асиметрични ратови, међународни односи и теорија праведног рата”, одржаној 19. јуна 2010, на Филозофском факултету у Београду.
На страну зачуђујуће суженог избора учесника – 14 иностраних, без иједног домаћег референта (!) – насупрот тако сложеној интердисциплинарној теми. Зашто група иностраних учењака заседа у Београду о трошку наше државе? Да је ограничен само на то, протест би се тицао научне струке и нашег слуганског односа „према свету”. Реч је, међутим, о нечему много важнијем од једне пуко филозофске расправе.
Прави разлози за протест садржани су у томе што је:
1) организатор позвао неке од учесника који у озбиљној земљи ни у ком случају не би доживели гостопримство на највишем, академском нивоу;
2) што ће један од њих бити награђен почасним докторатом, а што ће остати као беспримеран догађај, нарочито ако се мотри према лауреатовим заслугама за исти.
Реч је, прво, о Мајклу Волцеру (Универзитет Принстон, СAД) – који контекстуално гледано није значајан као аутор цитираних књига, него као интелектуалац који се ентузијастички залагао за бомбардовање Србије. Помињем га као првог, зато што ће му бити посвећен први део речене конференције.
Други је Дејвид Лубен (Универзитет Џорџтаун, СAД) – који је идеолошки острашћено, са евидентно антисрпским политичким мотивима, нападао први зборник радова с ИЛЕКСА, објављен у САД (вид. The Philosophical Review, Vol. 111 (October 2002), No. 4, pp. 620-24).
Трећи је Игор Приморац – бивши професор Филозофског факултета у Београду, касније осведочен борац против „српског нацизма” и „српских геноцида”, такође заговорник бомбардовања током деведесетих година. Овај се није уздржавао да и бивше београдске колеге назива „нацистима” (неки га сада весело дочекују, као организатори овог „симпосиона”.)
Позивати у госте људе спремне да вам 1999. саспу бомбе, а деценију касније да вам се смешкају у лице док их китите почастима, представља запањујући случај самопонижавања и мазохизма, на који би морали да реагују сви који још имају националног достојанства и самопоштовања. Ко хоће, то може да ради приватно, али је недопустиво у име било које националне институције (Филозофског факултета, одакле долази организација, Министарства науке, које је обезбедило финансирање тог вида „међународне сарадње” и Београдског универзитета, који свему обезбеђује најсвечанији тон).
Као бивши председник Филозофског друштва Србије, националне установе која је до сада увек водила рачуна о интелектуалној части и националном достојанству, протестујем и у име чланова који држе до самопоштовања и достојанства, ограђујем се од овог чина, рачунајући да би таквим људима у озбиљној држави, ако би их неко и позвао, гостопримство сигурно било ускраћено.
Учешће једног дела Филозофског факултета у овој акцији показује: ако никог не чуди што дотична „слободоумна” институција у више наврата није била у стању да искаже трунку патриотизма (на пример у случају отимања Косова и Метохије као и многим другим, пре и после тога), ипак изненађује чињеница, да није у стању да се причува од учешћа у приватним акцијама нарушавања националног самопоштовања и достојанства домаће науке.
Скандалозно је да је професор Мајкл Волцер у среду 16. јуна у 11 сати свечано окићен почасним докторатом Београдског универзитета! Зна ли управа „славног” Универзитета шта је учинила и кога је у овом случају наградила? Има ли Ректорат одељење за информације које обезбеђује увид у то ко уопште заслужује да га ректор дочека? Или можда сви укључени у овај скандал сматрају да су оптужбе и захтеви харвардског професора за „хуманитарним” бомбардовањем били оправдани до те мере да заслужује поменуту почаст? Хоћемо ли чути образложење?
Изнад свега је скандалозно то што овај беспримерни догађај није изазвао никакве реакције наше научне, културне, па и политичке средине. Ваљда је тако нешто природно, откако је наша држава угостила г. Бајдена, такође заговорника бомбардовања Србије. Пошто сматрам да је одбрана националног достојанства дужност, а не тек повремен хир споредан у односу на промоцију личне каријере, својим протестом се супротстављам том саучесничком ћутању и пракси мазохистичког додворавања „извиканим именима” из белог света.