Драган Јовановић Данилов
Древни учитељи
Увек изнова враћају се у наше дане
древни учитељи, шкрти у речима,
понешто уморни од тешког посла кога су,
ваља признати, обавили.
Обдарени даровима достојним богова,
у сумрак пролазе агором, или шетају обалом,
далеко од расипне разоноде светине
и бучних пијанки из смрадних крчми.
Древни наши учитељи, стари пророци, сведоци
будућности, живели смо у добу неразговетнијем
од снова; сада у вашим неизговореним речима
тражимо одјек.
Јер, све постаје видљиво кад се сагледа
из исхода самог: неће нас нигде бити без вас,
древни наши учитељи. А опет, пропашћемо
ако не разрушимо ваша сјајна краљевства.
Срце
Ми смо срца која Бог ствара
у својој елоквентној тишини.
Напаћена и понизна срца.
Срца лишена земаљске љубави.
Нечујна срца и срца звездана.
Камена срца и срца која горе
јер је у њих управо ударио гром.
Срце је дивни, неисцрпни музеј.
Оно може бити и пусто острво.
Читава једна библијска поворка
иза срчаних залистака се скрива.
Жена која те воли котрља твоје
срце до скривеног љубавног кута
одакле се испловљава ван света.
У трудници која носи близанце дамарају
три срца. Жабац што седи на обали баре
као Буда, има срце. Слепи мачићи
налик на лепљиве пупољке спавају
у прозору крај саксије с мушкатлом –
и они имају срце. И зечић у снегу.
И гавран на ледини. И миш има
срчану склопку. Што си у даљини
тражио, ту, у близини, си пронашао.
Срце је орган вида; спиља која све одјеке
прима у себе да тамо дуго трају.
У срцу крај с почетком затвара круг.
И у мртвачком сандуку бићеш са својим
срцем, угашеним попут звезде.
Јер, срце у свему препознаје себе.
Жито класа, жена доји своје дете,
а твоје срце ти каже: недеља је, ноћ.
Буди са мном. Не излази одавде.
Слепи прозор
И разговор се наставља као да није
ни прекидан.
Моји се крилати снови сплићу високо
у гнезду над понором.
Све ређе пишем и објављујем песме.
Не огрћем више пустош собом.
Путопис ми није важнији од пута.
Море на мапи и сама мапа – нису једно.
Више нисам слеп као јунак
окруњен победничким венцем.
Девојчуре здраве као јегуље,
што у сумрак вијају градом у зениту
својих моћи, о, небеса, нису никаква утеха.
Осећам у себи ноћ и у њој не видим
звезде; свет је постао сличан отвору
кроз који тамничар завирује у ћелију.
Постао сам луд од жаљења за непознатима.
У теби, пустињо, мерим време, и учим
да се чувам твог савршенства.
Видео сам све, а пропустио најважније.
Најбоље ће тек доћи као удаљена тутњава
невремена.
Шта нама, праху, може бити ускраћено?
Ноћ уплакане библиотеке
Не остаје ништа друго до кајања због онога
што сам написао. Сазревам споро са облицима
подареним стварима и доносим плодове у касну
јесен. Светац сам онолико колико то не желим
да будем. Бејах жица виолончела. Летео сам
као вилин коњиц изнад светлуцаве воде.
Привијао сам се уз књиге песника, као уз скут
мајчин. Нема тог бића у коме нисам био.
И хладни океан је моја библиотека и крчма
на лошем гласу, где севне оштрица ножа.
Од зечића што ноћу претрчи испред фарова
аутомобила и изгуби се у шуми као неугашена
жеља – и од њега сам учио; и од рибе што
засветлуца окрећући се у брзацима на бок.
И од твог гласа, налик на пламен свеће.
Не заборављам баште, влажне и рашчупане од
ветра. Јутра богата пустоши, кад се из неке
тамне шкртости стане ширити свет у коме нико
нигде не стиже. Граница између нас је невидљива.
У извесном смислу и непријатељи моји мени су
драги и ја се за њих молим не бих ли одржао ову
напорну равнотежу. Не постоји рам који може
уоквирити ово платно. Тамо где пребива немир
детета и где светлуца оно неизговорено, тамо је,
могуће, моја библиотека. Тек неисказана радост
има прсте у којима се искушавају крила. Ти, који
све ствари чиниш могућим, као неко мало псето
узми ме у наручје! Огреј ме у овим данима
окованим ледом и учини да свака моја реч буде
једино могућа.
Писмо једног старца Сузани,
или студенткиње књижевности
излазе из зграде филолошког
факултета у Београду
Око мене појавиле су се и неке друге очи.
Прелепе студенткиње књижевности,
будући тумачи библијске суштине поезије,
излазе из зграде Филолошког факултета,
као да су пошле на плес, носећи на лицима
сјај Атлантиде.
Очито, превише оштра, пренаглашена слика.
Доскоро, седеле су у библиотеци нагнуте над
великим књигама светске књижевности,
а сада, ево их, излазе напоље да би довеле
у питање све наше истине за које смо веровали
да смо их тако супериорно открили;
да би, на ивици панике, нарушиле ред у граду
и пробудиле наду, али не у мени.
Оне су ту, разливене у улице града,
као младе пастрмке у језеро,
величанствене и привлачне, а можда и окрутне,
да би ме подсетиле на оно што ми никада више
неће припадати.
Непостојане као високе сеобе облака,
прелепе студенткиње књижевности нису више
девојке које памтим као немирне утваре;
кроз њихов смех и радосну цику, моја епопеја
одустајања постаје сазнање.
У овом свету истрошених вредности, оне,
свакако, проширују поље смисла, и не знајући.
Сада су се већ изгубиле из видокруга, али
ја знам да снажне, младе кости што држе њихова
тела, још увек пребивају ту, у мојим грудима,
сачињеним од утешних речи – камења баченог
у бунар иза облака.
Чувар бележнице
И ова ће бележница једном постати архив
пешчаних дина, дневник умножених хлебова.
И ово тело напуштен рудник настањен
ноћним птицама, нечујним и тамним као вода.
Овај мали, округли град биће без мене
и клупа у парку где сам као дечак читао Рембоа.
Твој длан лагашан као врапчић, мириси
што лудују у крошњи јоргована –
све ће то остати без мене, једном.
Моја дубока соба и антикварница у којој
сам данима прекопавао по старим књигама.
И ова лампа под којом сам читао као монах,
некој ће другој души осветљавати странице књиге.
Као сова у својој дупљи, продавац ће и даље
чамити у киоску где сам куповао новине.
Пензионери ће слагати домине испред
содаџијске радње, из голубарника ће се
дизати летачи, а ја ћу наставити
да куцам у срцима мојих кћери, ходаћу
светом њиховим савршеним телима и гледати
велике градове њиховим видом,
под будним оком неког уплаканог сведока.
У плачу, душа, гошћа у стихији, претвара се
у лествице што воде ка небу.
У овом пустом пределу, зора је већ тако
стара; гаврани доле на ледини испод мог
прозора то знају – они су јак, црн народ
који још није потрошио своју повест.
Вратио сам се из праха, богатији за
још једну одисеју одустајања.
Касарна је празна, а неки глас врши прозивку.


Коментари