04.
Драган Лакићевић

Породични албум

Пекарски шегрт
У рану зору, зору, зору,
док сви спавају,
ураним и насамо разматрам
дане, године, прошло и будуће.
Сетим се заборављених – где су сада они?

Где су сада они о које смо се огрешили,
чини нам се,
више ненамерно него зларадице, највише из лењости,
мислећи да ће за све бити времена и прилике.

Где су они који су се огрешили о нас –
више намерно него случајно?
Мисле ли икад о томе,
или су нас заборавили
као што смо ми заборавили њих?

Где су они који нам нису вратили књиге
које памтимо и волимо више него да их имамо?

Како је сад тим нашим књигама –
У њиховим полицама, где их замишљам?
Чезну ли за нама и нашим сузама –
Сузе падају на хартију као на земљу...
И кад нису капале, сузе су остајале у тој хартији –
да их препозна неко други.

Сузе су као песме.

Да ли они људи воле наше књиге –
да ли нас се сете и замисле, кад их угледају?

Књиге личе на људе чије су –
неке су због тога боље, неке горе,
брзо остаре, или никад не остаре.
Неке се више не могу читати, постану туђе,
а неке су лепе као Горски вијенац.

Где су сада они којима нешто нисмо дали,
а имали смо!
Да смо им дали, већ бисмо их заборавили.
Сад им дајемо и оно што немамо.

Оно што им нисмо дали сада је код њих.
Оно што смо дали сад је код нас...

Где су они што им нисмо дали читуљу?
Још нису мртви,
још им нешто дугујемо.

Сетимо их се сваке годишњице –
морамо и ми живети док њима не дамо читуљу.

Где су сад они о којима нисмо испричали причу,
а прича о њима боља је од многих прича
које смо радо причали и испричали?

Најбоља прича чува се за боље дане и боље читаоце,
клони се нас, али нас не напушта.
Појавиће се кад је њој најпотребније,
па и кад не буде нас.

Зато ваља рано ранити,
као пекарски шегрт –
поспремити, рашчистити,
сетити се, сећати се...

Причати, брате.

Мајка мога ока

Сећам се,
и видим као кроз маглу:
детињство – далеко је до школе.

Најсветлије је на почетку живота – после је све тамније.

Било ме заболело око – више пута ми је причала мајка –
не сећам се бола, али се сећам погледа оних које не видим –
оца и мајке и тетака и доктора.
Све се узнемирило и узбунило:
облози од камилице и капи из апотеке нису помогли.

Тада рече неко:
Пријеки лијек за око је
кад жена која доји дијете
намузе свога млијека у болесно око.

Неко верује неко не верује,
али неко помену Десанку, жену Дука Беговића,
апотекара у нашем Колашину –
она доји млађег сина.
Одоше да је доведу.

Нисам је видео, али је замишљам
како ми у око улази топла блага кап
мајчиног млека.
Сису њену нисам видео, али је и сад осећам –
зрачи као сунце изнад планинског града
и мога лица...

Намузла ми је млека у око,
није га жалила,
облила ми и образ белим мајчинским обиљем.
Заспао сам и пробудио се здрав.

Отад гледам, до данас –
шездесет година –
лица, градове, планине, облаке,
а више од свега књиге, старе и новије,
и светове који у њима постоје –
речи којих има више него пахуљица изнад зимске Сињавине,
које више осећа душа и чује ум,
али без вида не постоје.

Кад сам био ђак,
по овој Десанки замишљао сам Десанку Максимовић.
Доцније сам по Десанки Максимовић
замишљао Десанку Дукову.

Рано је оболела – пала на колица,
али је и тада брижно спремала синове за школу.
Пре пола столећа
њен син Зоран Беговић и ја били смо најбољи другови,
у истој школској клупи;
њен Мико, млађи син, и мој млађи брат
били су најбољи другови.

Кад год бих дошао код Зорана,
да заједно пођемо у школу,
она би ми се обрадовала –
осмехнула се и помиловала ме погледом.
Доцније сам схватио: били смо велики род:
задојила је моје око својим млеком –
отхранила ми вид –
гледао сам и за њу и за себе – рано је променила светом.

Хвалила ме и миловала лепим речима –
био сам јој као неко чедо –
није шала дати мајчино млеко,
и примити га.

И сад га примам.
Гледам друкчије и нежније,
гледам кроз млечну маглу детињства,
и видим златасту слику Десанке Дукове:
испраћа у школу своје синове
и моје очи.

Слични текстови


Душанка Милутиновић Станисављевић
На крају мог времена

Јелена Шаула
Светлост бела

Антоније Батуран
Потоп

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021