Пекарски шегрт
У рану зору, зору, зору,
док сви спавају,
ураним и насамо разматрам
дане, године, прошло и будуће.
Сетим се заборављених – где су сада они?

Где су сада они о које смо се огрешили,
чини нам се,
више ненамерно него зларадице, највише из лењости,
мислећи да ће за све бити времена и прилике.

Где су они који су се огрешили о нас –
више намерно него случајно?
Мисле ли икад о томе,
или су нас заборавили
као што смо ми заборавили њих?

Где су они који нам нису вратили књиге
које памтимо и волимо више него да их имамо?

Како је сад тим нашим књигама –
У њиховим полицама, где их замишљам?
Чезну ли за нама и нашим сузама –
Сузе падају на хартију као на земљу...
И кад нису капале, сузе су остајале у тој хартији –
да их препозна неко други.

Сузе су као песме.

Да ли они људи воле наше књиге –
да ли нас се сете и замисле, кад их угледају?

Књиге личе на људе чије су –
неке су због тога боље, неке горе,
брзо остаре, или никад не остаре.
Неке се више не могу читати, постану туђе,
а неке су лепе као Горски вијенац.

Где су сада они којима нешто нисмо дали,
а имали смо!
Да смо им дали, већ бисмо их заборавили.
Сад им дајемо и оно што немамо.

Оно што им нисмо дали сада је код њих.
Оно што смо дали сад је код нас...

Где су они што им нисмо дали читуљу?
Још нису мртви,
још им нешто дугујемо.

Сетимо их се сваке годишњице –
морамо и ми живети док њима не дамо читуљу.

Где су сад они о којима нисмо испричали причу,
а прича о њима боља је од многих прича
које смо радо причали и испричали?

Најбоља прича чува се за боље дане и боље читаоце,
клони се нас, али нас не напушта.
Појавиће се кад је њој најпотребније,
па и кад не буде нас.

Зато ваља рано ранити,
као пекарски шегрт –
поспремити, рашчистити,
сетити се, сећати се...

Причати, брате.

Мајка мога ока

Сећам се,
и видим као кроз маглу:
детињство – далеко је до школе.

Најсветлије је на почетку живота – после је све тамније.

Било ме заболело око – више пута ми је причала мајка –
не сећам се бола, али се сећам погледа оних које не видим –
оца и мајке и тетака и доктора.
Све се узнемирило и узбунило:
облози од камилице и капи из апотеке нису помогли.

Тада рече неко:
Пријеки лијек за око је
кад жена која доји дијете
намузе свога млијека у болесно око.

Неко верује неко не верује,
али неко помену Десанку, жену Дука Беговића,
апотекара у нашем Колашину –
она доји млађег сина.
Одоше да је доведу.

Нисам је видео, али је замишљам
како ми у око улази топла блага кап
мајчиног млека.
Сису њену нисам видео, али је и сад осећам –
зрачи као сунце изнад планинског града
и мога лица...

Намузла ми је млека у око,
није га жалила,
облила ми и образ белим мајчинским обиљем.
Заспао сам и пробудио се здрав.

Отад гледам, до данас –
шездесет година –
лица, градове, планине, облаке,
а више од свега књиге, старе и новије,
и светове који у њима постоје –
речи којих има више него пахуљица изнад зимске Сињавине,
које више осећа душа и чује ум,
али без вида не постоје.

Кад сам био ђак,
по овој Десанки замишљао сам Десанку Максимовић.
Доцније сам по Десанки Максимовић
замишљао Десанку Дукову.

Рано је оболела – пала на колица,
али је и тада брижно спремала синове за школу.
Пре пола столећа
њен син Зоран Беговић и ја били смо најбољи другови,
у истој школској клупи;
њен Мико, млађи син, и мој млађи брат
били су најбољи другови.

Кад год бих дошао код Зорана,
да заједно пођемо у школу,
она би ми се обрадовала –
осмехнула се и помиловала ме погледом.
Доцније сам схватио: били смо велики род:
задојила је моје око својим млеком –
отхранила ми вид –
гледао сам и за њу и за себе – рано је променила светом.

Хвалила ме и миловала лепим речима –
био сам јој као неко чедо –
није шала дати мајчино млеко,
и примити га.

И сад га примам.
Гледам друкчије и нежније,
гледам кроз млечну маглу детињства,
и видим златасту слику Десанке Дукове:
испраћа у школу своје синове
и моје очи.