Као још мали у засраној хали
На љетњој жези и чудачкој спрези
Сна и бивших сјећања
Уз рафале и смрад дима
Рађах се страдах и још ме има
У ритму ковова и рески уздах откоса
Моје ми ливаде љепоту своју губиле
Мене су дружбенице моје љубиле
И из чучећег става ме дизале
На крила времена
Изнад побједа и пораза
Гдје је крв истином људском родила
И на сточна појила
И над јечменим њивама
И септембарским шљивама
Измаглицом јутарњом ме задојиле
Па што видим – не видим
А вибрације препознајем
Па знам када ме чељусти вребају
И ближњи када ме требају
И неоране њиве када очајавају
И руке плодилачке дозивају
Знам када изгарам и очи затварам
И оплакујем а не разумијем
Шта се то уистину дешава
Над овом џунглом немара
И зеленом пустињом уздаха
Моја је памет немушта а гура ниушта
Сво своје биће и стремљења
И ограда око понора од моје туге подрхтава
Па дозивам Господа да ми пошаље доктора
Јал’ мени – јали моме гледању
Само овакав не могу
Прљав у чисту постељу
И молим за громове да спрже корове
И олујне пљускове да прочисте докове
Ове свемирске бродице која нас држи изнад бездана
И тако чисте и новорођене
Да нас небеском дугом заодјене
И у сан меки пошаље на лепршаво-бијелој постељи
И док под овом граном глоговом
И над водом сад поганом
Борим се сам са собом
И гледам се а не видим
Да сам иста књига у два издања
Послана под ово сунце читања
Да се прочита и покаже као досада
Или најбоља објављена верзија.

О сијачима зла

Јеси ли зато Боже ријеч створио
И у темеље је свијета ставио
Да би нас том ријечју мучили и варали
Они што су Ти се од тора отргли

О Боже шаљи докторе у бјесомучно поднебље
Да огњем и славом лијече – као Ти ријечима
Ове намножене бијеснике који се бијесом множе и рађају
Да прогледа, опет, стадо Твоје, у љепоти Твојој, очима

О Боже што је претешко бреме на леђима Твога магарца
Оног што си у народу оставио када си се кући вратио
Па сада служи курвама јерусалимским, док ти се твоји свађају
Коме си првом ноге опрао, као да ни један ништа није схватио

Колика је твоја ријеч… О, Господе,
Покажи је овима што је растачу на слогове
И у појасу их крију као злочиначке ножеве
Да би их браћи у срце зарили док је ушима очекују

О, Господе, оздрави ово труло коријење
Па да рађа здраве и укусне плодове
Које ћеш на јавној вечери појести
Када сиђеш у своје вртове.

Плакање у молу

Дашак љетне, суве тишине
Кантар јаве
Кад терет падне а ти устанеш
И погледаш у ведрину
И облаци небески су ведри
А ти лелујаш
Изнад свијета и испод неба
И срце те обујми
Прогута
И сав си срце
А из срца суза
Пуна топлине и вјере
Опрала ти поглед
И видиш што не видиш
Тајну како цвјета
И како се скрива грчевима свакодневнице
Прими ме сузо у плакање твоје.

Мирис душе

У вртовима сунчаним страдам
Гдје боје и мириси маме
Своје сам очи и плућа своја дао
А цвијеће ставио у јаме

У вртовима Божанским, клечим
Гдје, кажу, звукова нема
А симфонија у вјечност опомиње
У снове и пространства дријема

У вртовима њежним и неспретним плачем
Рекоше вријеме је стало
Својим страховима дубоким зарезују
Кане га убрзати мало

У вртовима који имају, слутим,
Све оно што у страховима гине
Не види комедијант уздахе залуда
Гледајућ’ одозго са бине

Вртове сјетне и неспретне, ћутим,
Ставише у своје њиве
Прилагодише им, жељи покрете
А они престаше да живе.