Борис Лазић
Тихо, тише
Тихо, тише, починуо је
Духа светило сад управља
К другом и другојачем
Које слутња и заум нама је сад
(Нама, који ридамо)
А милост и мир њему рањеном
Живети, аутентично живети, писао је
А бити сведок ствари често противречних
А једнако лепих и кобних
Кусати
Студене ватре, студени блесак
паклени наум ближњег
Заривен у срце најмањих, по речима Христа, од ових
Тихо, тише, починуо је
Ово мало светлости, ово мало светости
Кобне, заграничне, које даривао je
Сричемо, чак молитвено, сад
(Чин иноверан за модерне,
Какви јесмо, отупели пред цинизмом
И ћутњом и срца властитог)
Славивши светe чак и поругом
Јер поруга израз јест свесне свести
Прекор путем кога светост посвећујеш
О трпки монаше, о нови страдалниче
(Да уприличим тe, иако недостојан,
Али ради твоје благости, у израз негдашњег певања),
О Новице
Почивај, песниче,
Сабравши у се сву ту глухоту, сву немоћ,
И сав пламен
Озарив нас светилом стиха чистог
Тихо, тише, починуо је
Сад тајна су места, мркла, скровита, тајна прибежишта
С кoјих отиче нар твог уздаха
У срца наша,
О Новице
Коментари