Светлана Павловић
Моје најлепше
Људски односи су такви да у њима, под разним видовима, свесно
или несвесно, човек бива искоришћен или да искоришћава друге.
Буде ту најневинијих начина искоришћавања до најгрубљих злоу-
потреба. Таконеки мушкарац краде с мене све што се очима укра-
сти може, греје се на мојој лепоти, распаљује своју машту за дрске
узлете. Он ни не помишља да бих и ја њега могла у нечем искори-
стити. Прва сенка која је пала у мој безоблачни живот дошла је уп-
раво због моје изузетне лепоте. Колико год ведро и безазлено гле-
дала на свет, нисам могла да не приметим промене у држању муш-
караца око мене, чинило ми се као да их бива све више, да се њи-
хов обруч стеже око мене и да им држање постаје све чудније и нас-
ртљивије. Једног дана једна меланхолична али трезвена и оштро-
умна жена рекла је: “Велика лепота је увек опасна и по тебе и по
друге. Зла судбина лепотица је управо у томе што их сви жуде, а
нико их не воли”. Тада се у мени први пут јавио глас стида и огор-
чења због овог и оваквог света. Тај свет ми се на махове чинио као
бескрајни, густи шипраг по коме мужјаци као похотљиви зверови
јуре немоћне женке. Све живо је окретало поглед пут мене и били
су захвални што постојим, што се смејем и крећем, што гледам и
говорим. Неким случајем да сам тада нестала са света, умрла бих
као најнесрећније људско створење, које и не зна да је срећно јер
не схвата шта је зло и несрећа.
Лепота, тајна неухватљива, раскошна лепота жене коју би тре-
бало овековечити, насликати. Срећан је онај коме то пође за ру-
ком, а још срећнији који у тој слици уме да види оно што јесам, а
не звезде, облаке и луде, опасне обмане. Лепота, највећа од свих
варки човекових, ако је не узмеш – нема је, ако покушаш да је уз-
меш – престаје да постоји. Мој мушкарац и не зна да ли то она при-
влачи нас својом снагом или је то снага која извире из нас и ло-
ми се, као вода о камен, тамо где сретне лепоту. Одмах би га напа-
дао силан страх од сопствених жеља и помисли. Лежећи расање-
ни у тами, испитивао је до најситнијих појединости своје држање
у мом присуству. Тада бих се стиснистих зуба и стегнуте вилице
зарицао да се овога пута то неће и не сме десити, да ће бити ра-
зумнији и опрезнији. Неће више пиљити у мене као мачак у жи-
жак и неће ничим одати своју луду и немогућу жељу која би га
осрамотила и онемогућила у мојим очима. Можда се заиста не би
ни одао да је само он желео, можда би се све свршило са тим крат-
ким часовима заноса и дугим сатима грозничавог ноћног кајања
и испаштања. Очигледно је било да је и код мене постојала нео-
дољива потреба за њим и жеља да му се све више препустим. Див-
ни су били ти часови када га не бих прекидала и када би пуштала
да све живље и смелије покретима слика за мене и њега.
Људски односи су такви да у њима под разним видовима, све-
сно или несвесно човек бива искоришћен и искоришћава друге.
Женска лепота, маја налепша и најгрубља потреба.
Илијана Кладар
Моје најлепше
Могу вам писати о мом најлепшем искуству, најлепшем дану, нај-
лепшем путовању, о најлепшој књизи коју сам прочитала… Оно
најлепше чини те срећним, али ово су само ситне ствари које у по-
једине делове нашег нашег живота уносе срећу и радост. А шта је
са остатком живота? Управо зато и нећу да пишем о томе, јер то је
само површински слој, односно маска иза које се крије она права,
истинска лепота… Када би завирили мало дубље, схватили би да
срећан човек није срећан човек зато што има најлепши ауто у ком-
шилуку, већ зато што има породицу коју воли, и која воли њега, и
схватили би да му лепше и боље од тога ни не треба.
За себе могу рећи: “Немам срећну породицу…”, али када бих
тако говорила, лагала бих. Са три године остала сам без мајке, са
пет сам дошла у Дечије село. Многи то тумаче погрешно, мисле да
ми немамо никога, да смо препуштени сами себи. Али шта ће ту
онда сви ови људи који ту раде? Верујте ми, нису они овде само
због плате, они су ту да обоје наше животе у дугине боје, да нас
претворе у праве, способне људе. Детињство је најлепши део жи-
вота, а радници Дечијег села се труде да нам то и остваре.
Моје детињство било је прелепо, и све то захваљујући онима
који су ми увек били подршка, гурали ме напред, онима који нису
допустили да изгубим вољу за животом… Можда би било боље
да сам живела са родитељима, и можда цео мој живот није требао
да буде овакав какав јесте, али ја сам срећна што сам увек имала
некога поред себе, некога ко ме воли и ко ме никада не би оставио
саму и ко би ми увек био подршка. Мислим да је то најлепше што се
једном човеку може догодити. Имати ослонац није само најлепша
већ и најважнија ствар на свету и треба да будемо срећни што га
имамо. Желим само још једном да поменем да, иако немам роди-
теље, имам једну велику породицу, пуну љубави, која је увек спрем-
на да је подели са свима онима којима је потребна.
Иако је некада тешко толико да заплачемо или помислимо на
нешто глупо, због чега се касније кајемо, наш живот и људи који
га чине треба да буду оно најлепше, сврха нашега постојања, и
тога увек морамо бити свесни.
Нада Матушев
Moje најлепше осећање
Сви имамо своје емоције, свако на свој начин испољава радост, ус-
хићење, срећу.
Ја сам се најлепше осећала када сам упознала свог друга Ку-
кија. Не знам шта се десило, али то је било тако чаробно.
Били смо другари, онда је то са моје стране прешло у љубав.
Сама реч љубав говори колико је то јако осећање. Обузме ти цело
тело, осетиш лептириће у стомаку, добијеш крила да полетиш.
Не знам шта ми је било али сама помисао на његове очи и пре-
леп осмех… Његов осмех будио је у мени нешто што је било са-
кривено у дну душе. Стално сам мислила на њега, чак ми се деша-
вало да не могу ноћима да заспим. Сваким нашим сусретом била
сам све чуднија и узнемиренија. Он је то приметио, свака његова
реч отварала ми је срце све дубље. Ја мислим да сам и ја будила
нешто у њему. Мислим да сам му била важана, био је уз мене у
најтежим тренуцима. Помогао ми је много у животу, уз њега се ни-
чега нисам бојала. Чини ми се да сам била спремна да напустим
цео свет са њим и да одем негде далеко.
Сваким даном све више смо се волели, живели смо као једно
биће. Сами смо били против свих љубоморних и злих људи. Пре-
живели смо много успона и падова. Најтанија осећања јављала су
ми се само на помисао о њему. Мојој срећи није било краја, али
све што је лепо кратко траје…
Сећања из прошлости су нас раздвојила и свако је пошао сво-
јим путем.
Још данас када се сетим те љубави, осећам да сам била много
срећна и да је он био прави дечко за мене. У мом срцу и даље чу-
вам посебно место за њега.
Зоран Младеновић
Ми о нама
Разговор са г. Зораном Младеновићем, председником жирија
за доделу литерарних награда часописа “Људи говоре” за 2011.
Часопис “Људи говоре” расписao је почетком 2011. године наград-
ни конкурс за најбољу причу, песму или драмски текст младих
који живе или су живели у установама за децу без родитеља у било
којој земљи света, на тему Моје најлепше. Једини услов је био да го-
воре и пишу српским језиком и писмом.
За победнике на конкурсу обезбеђена је по једна новчана наг-
рада за три узраста младих литерарних стваралаца:
а. основношколски узраст (8-14 година)
б. средњошколски узраст (15-19 година)
в. универзитетски или почетни радни узраст (20-25 година)
У фебруару ове године чланови жирија су ишчитали све при-
спеле радове и једногласно доделили награде:
Нади Матушев, ученици основне школе из Прихватилишта за
децу и омладину;
Илијани Кладар, ученици средње школе из Дечијег села “Др Ми-
лорад Павловић” из Сремске Каменице;
Светлани Павловић, студенту из Дечијег села “Др Милорад
Павловић” из Сремске Каменице.
Награде су по 200 долара и објављивање њихових радова у ча-
сопису “Људи говоре”, у рубрици “Они који долазе”.
Жири је радио у саставу:
Зоран Младеновић, председник
Никол Марковић, члан
Др Радомир Батуран, члан
Уз имена награђених, објављујемо и кратак разговор са пред-
седником жирија, г. Зораном Младеновићем из Монтреала.
Људи говоре: После читања радова приспелих на овогодишњи
конкурс, који су Ваши утисци и о конкурсу и о радовима?
Зоран Младеновић: Из читања свих приспелих радова од деце
и омладине у домовима без родитеља, којима је био намењен ово-
годишњи литерарни конкурс, стичем утисак да смо успели да бар
за тренутак одшкринемо њихова срца. Они су нам свима казали
оно што њима највише недостаје: љубав и пажња . То је углавном
оно за чиме сва та деца највише чезну .
Мислим да ће и читаоци три награђена литерарна исказа, која
објављујемо у овом броју, доћи до истог закључка.
Интересантно је да су све приспеле приче написале девојчице.
Нажалост, нисмо ниједан рад добили од дечака.
Надам се да ће им скромне награде које смо доделили бар за тре-
нутак помоћи да себи приуште “нешто најлепше”, какав је био и
наслов овогодишњег конкурса.
ЉГ: Наш часопис овим бројем улази у пету годину свог постојања.
Од овог броја и електронско издање часописа је на мрежи, а већи-
на текстова ће бити и на енглеском језику. Имате ли предлога за
будућа успешна издања?
ЗМ: То је исто као и у музици, где популарност једног певача не
можете мерити само бројем продатих целулоидних дискова. Ве-
рујем да наш часопис “Људи говоре” долази у руке и бива читан од
много већег броја читалаца него што наговештава број претплат-
ника у овом тренутку. Сигурно је да ће, са могућношћу претплате
и читањам часописа путем интернета и на српском и на енглеском
језику, наши “Људи” доћи у додир са новим читаоцима у свим де-
ловима света. Томе ће сигурно помоћи и двојезично штампање ча-
сописа. То ће дати шансу и свим пријатељима српског народа и ње-
говог језика и књижевности, као и новим генерацијама наших по-
томака у дијаспори, који још довољно нису научили српски језик,
да боље упознају и језик и културу српског народа. Слутим бројно
читалаштво овог по много чему значајног часописа..
Сигурно је да магазин из године у годину расте и стаје раме
уз раме са најбитнијим издањима на српском језику. И у рубрици
“Одјеци и полемике” овог часописа читали смо судове еминент-
них књижевника, језикословаца и философа да је “сваки број ча-
сописа Људи говоре бољи од претходног”, што се ретко догађа у
периодици културе.
Због свега наведеног, доћи ће тренутак када ће и наш часопис
за књижевност и културу из Торонта “Људи говоре” покренути
конкурс за најбољи роман године на српском језику .
ЉГ: Ми организујемо посете и предавања уважених гостију са
свих континената и из различитих области културе. Имате ли
свој коментар и савет и за ту мисију нашег часописа?
ЗМ: То јесте важна мисија часописа и морате наставити упозна-
вање наше заједнице са свим битним гостима који могу да нас
посете.
То су догађаји које друге наше организације не практикују, сем
у њиховом комерцијалном интересу. Нажалост, много су чешћи
гости фолк-певачи него професори и академици. А управо инте-
лектуалци и уметници с визијом креирају здраву, трајну и проспе-
ритетну заједницу и друштво.
Сва та предавања, упознавања и разговори отварају нам ши-
рину и дубину мисли и осећања, величину , разноврсност и богат-
ство живљења. Стварају комплексност грађана као појединаца и
као заједнице.
Луцидни, креативни гости доносе нам сигурнију оријентацију
у сопственим животима, преносе на све нас богатство и ширину
своје мисли и рада. Богатство своје личности и дела на тренутак
поделе са нама, дарују нам део себе и побуђују размишљања, идеје
и визије које се могу доживети само личним коктактом.
Такође мислим да би у неко скорашње време часопис и клуб
“Људи говоре” требали да, уз издавачку активност, појачају и орга-
низацију културних приредби, као што је била јесенас изложба де-
сетак ликовних уметника, који су претходно објављени у часопи-
су. Томе треба додати и довођење монодрама и позориших пред-
става. Свакако, све то не сме да потисне презентацију већих и
вреднијих књижевних, уметничких и научних издања.
ЉГ: Имате ли још неки предлог за наш часопис?
ЗМ: Имам. Морате да идете на сајмове књига и све манифестације
књиге, националне и светске. Јесте ли представили часопис на Сај-
му књига у Београду?
ЉГ: Нисмо, али верујем да ћемо већ на јесен ове године бити при-
сутни на Сајму књига у Београду.
На крају, не можемо а да се не дотакнемо и Вашег колекцио-
нарског рада, прикупљања наших вредних књига. Шта је оно што
Вас највише у томе одушевљава?
ЗМ: Суштина потраге за свим битнијим српским делима, а такође
и страним издањима која се баве нама, јесте сабирање релевантних
мисли и речи које ће нас заувек подсећати, упозоравати и учити о
нашој прошлости, садашњости и будућности.
“Карејски типик”, “Крмчија” Светог Саве, “Мирослављево јеван-
ђеље” (које је УНЕСКО ставио у листу сто највреднијих дела која је
човечанство сворило до данас!) и његов комплетан превод, који
поседују само две особе, данас су део моје библиотеке, као и “Душа-
нов законик” (мало се царева у средњем веку могло похвалити да
су сачинили кодекс своје државе и владања на свом језику и пис-
му!). Све су то непоновљива и незаменљива дела, на којима се и
одуховио и отелотворио српски народ.
За потписаним књигама Андрића, Лазара Марковића, Чеде Ми-
јатовића, Џамса Вилеса, Алексадре Кер, затим за првим страним
преводом на енглеском језику Његошевог “Горског вијенца”, или
за “Историјом Србије” Леополда Ранкеа итд, све то са њиховим
посветама – свакако сам страсно трагао и чувам их још страсније.
У ретком издању из 1916. ”Србија у светлу и тами” записана је и
ова српска мудрост:
“Сваки дан Србин долази да слуша брбљиву књигу и седи у пот-
пуној тишини.
– Зашто долазиш код мене сваки дан? – пита га књига.
– Ја сам осуђен да ћутим од мојих тирана и долазим да слушам
мој протест кроз твоје брбљање”.
Зар то није довољан разлог за мој сакупљачки рад?