До сада смо знали да су Британци током Другог светског рата хва-
тали и читали немачке радио депеше шифроване уз помоћ “Ениг-
ме”, машине коју је Вермахт сматрао потпуно сигурном.
Сада сазнајемо да је британски успех ипак био половичан, тј.
да је дешифрован само део немачких депеша. Када је реч о Балка-
ну, дешифроване су само немачке депеше које су ишле у прилог
Черчиловој политици окретања од југословенског краља, владе и
војске, ка оружаним формацијама илегалне Комунистичке парти-
је Југославије. Другим речима, депеше у којима се говори о наво-
дно великом доприносу партизана савезничкој победи, а не и оне
које би указивале да ствари стоје дугачије.
То сазнајемо на основу чланка Џона Крипса (John Cripps), под
насловом “Михаиловић или Тито: Како су дешифранти помогли
Черчилу да се определи” (Mihailovic or Tito: How the Codebreakers
Helped Churchill Choose). Чланак је објављен у зборнику Action
This Day, издавачке куће Bantam Press (Лондон, 2001).

1.
Крипс полази од две нетачне премисе: да се Југословенска војска
безусловно предала 17. априла 1941. и да су до краја те године у земљи
дефинисна “два покрета отпора”. Истина, он каже да је Британска
влада прихватила Југословенску владу, као и војног министра ког
је она именовала, генерала Дражу Михаиловића. Међутим, при-
том не констатује да је реч о институцијама Краљевине Југослави-
је, нити да “други покрет отпора” представљају заправо оружане
формације – илегалне КПЈ. Тако смо лишени и објашњења следе-
ћег феномена: зашто су Британци већ 1941. године ставили у исту
раван и установе једне државе и револуционарну групу чији се
смисао постојања састојао у уништењу тих установа? Такође, заш-
то су говорили да им је најважније ко се више бори против Нема-
ца, када подршка револуцији усред ратног стања смањује борбену
моћ народа и државе?
Крипс о томе не пише, али није на одмет подсетити на логор
“Икс”, који су Британци основали у Канади још у пролеће 1941. го-
дине. У том логору они су сакупљали и обучавали комунисте по-
реклом из Краљевине Југославије, пре свега учеснике Шпанског
грађанског рата, а потом их враћали у земљу. Логично би било да
су ту акцију спровели међу око 1.500 југословенских војника, по-
дофицира и официра, који су им стајали на располагању у Египту,
где су се склонили после Априлског рата, а не међу комунистима.
Занимљива је и чињеница да је један од инструктора у логору
“Икс” био пуковник Вилијем Бејли, који ће од краја 1942. године си-
стематски загорчавати живот генералу Михаиловићу, као шеф бри-
танске војне мисије при Врховној команди Југословенске војске.
Није на одмет подсетити и на чињеницу да су у исто време, док
су Британци окупљали “шпанске борце” у Канади, то исто радили
и Немци у окупираној Француској, у логору Гарс. На немачкој
страни за ове послове био је задужен Гестапо, тада у сарадњи с
Коминтерном. Групу од неколико стотина комуниста Гестапо је
вратио у Југославију у пролеће 1941. године.
Као да нема последица усвајања термина “два покрета отпора”,
и уопште последица тако ране подршке југословенским комуни-
стима. Још током 1941, дефиницију теме свог рада Крипс омеђује
датумима из 1942. и 1943. године. Он се, наиме, пита шта се десило
између јуна 1942, када је начелник британске војно-обавештајне
службе, мајор Дејвидсон, саопштио Черчилу да су партизани “ек-
стремни елементи и разбојници”, и јесени 1943, када је Черчил од-
лучио да сву подршку пренесе “разбојницима”, иако је знао да ће
због тога “Југославија после рата постати комунистичка земља”.
Крипс као нетачне одбацује тезе о утицају “разорног извештаја”
генерала Фицроја Маклејна, официра за везу у штабу партизан-
ског команданта Јосипа Броза Тита. Маклејн је током рата био мож-
да једини британски “штука официр”. По занимању политичар,
као Черчилов страначки пријатељ и сарадник он је преко ноћи
од резервног капетана унапређен директно у чин бригадног гене-
рала и послат код Броза, чији штаб је врвео од официра те врсте.
Све што су му комунисти рекли, Маклејн је усвојио, па је Черчил
ускоро “с лица места” добио извештај о невероватном бројном
стању партизана (200.000) и њиховим још невероватнијим успеси-
ма, наводећи, с друге стране, све супротно о четницима. Крипс пи-
ше како је Черчил знао да то није тачно. Британски премијер је
Маклејнов извештај представљао као одлучујући само да би мас-
кирао извор информација на основу ког је заиста преломио ствар:
тајне немачке депеше које је Обавештајна служба везе дешифрова-
ла у Блетчли парку.
На исти начин, Крипс одбацује и теорију о совјетским офи-
цирима у британским редовима, нарочито у каирском огранку
СОЕ-а. Черчил не само што је и од њих знао више, већ се постарао
да они остану ускраћени за неке битне информације.
Кључне су, дакле, биле дешифроване немачке депеше, што је
чувано као тајна високог ранга, све негде до 2000. године. Тада су
ове депеше постале доступне у Националном архиву Британије и
на основу њих је Крипс написао свој рад.

2.
Черчил је сваког јутра имао пред собом све битне немачке изве-
штаје: дневне извештаје Команде Југоистока ка Берлину, комуни-
кације између појединих немачких команди на Балкану, затим