По страни од превирања на трусној ликовној сцени и дистанци-
рањем од тренутно владајућих трендова Зоран Рајковић своју
енергију усмерава на тихо и ненаметљиво усвајање отвореног реч-
ника расположивог и провереног уметничког језика за естетизо-
вану елаборацију сликовне површине као тајанственог превида ви-
зуелне стварности . Дубоко уверен да слика настаје из целисходног
јединства перцепције, доживљаја, одабирања и пажљивог слагања
елемената језичке целине, настоји да проникне у бескрајне разноли-
кости “класичног сликарства” и темељито упозна његове градивне
јединице односно начин њиховог структуирања да би демонстри-
рао, суверено владајући тајнама сликарског заната, надмоћ поет-
ског ликовног говора у реализацији својих промишљања.
Одјеци наученог (цртачка сигурност, композицијски склад, ко-
лористичка прочишћеност) на факултету и касније провереног и
потврђеног у пракси видљиви су и у технологији рада која префе-
рира слободно наношење на платно густе пасте сасушеног, узетог
са сликарске палете и претходно истуцаног пигмента, или је сли-
кар прави, додајући у боју различите материјале да би добио про-
филисане степене прозорности, посности, густоће и дебљине ње-
не фактуре.
На тај начин храпава, зрнаста и гранулирана материја прела-
ма и рефлектује светлост, остварује тактилне вредности простора
у коме поетска атмосфера, нарација и психолошка експресија зау-
зимају видно место. Посебан технолошки поступак остаје констан-
та у његовој градњи света смисла и артикулацији чежње да се раз-
бацани феномени реалности, као судбинског одређења на чијем
плану почиње конституисање “нове реалности” уметничког дела,
сакупе и организују, реално или знаковно, у уравнотежену ликов-
ну целину која “одражава” суштинске аспекте објективне стварности.
Оплемењени ликовни језик, као исход темељног сликарског об-
разовања и деликатног осећања мере, постаје оруђе за структуира-
но компоновање призора у коме оно што се догађа у целини зави-
си од делова а оно што је у деловима одређено је унутрашњим зако-
нима структуре те целине. Такав став омогућио је сликару да, поз-
навањем вредности боја, природне линије и својстава светлости,
региструје њихове односе и удахне животност слици.
Зоран Рајковић, сликар искрене доследности и континуитета,
задржава референцијални карактер класичне уметности и не по-
ништава плодотворну узајамност емпиријског искуства и умет-
ничког дела. Растерећен проблемских и аналитичких истражива-
ња миметичког односа између насликане ствари и њеног корела-
тивног прототипа у стварности, опредељује се за, донекле моди-
фиковану, у логоцентричну концепцију по којој дело испуњава
свој смисао тиме што представља и указује на нешто постојеће
изван његове сликовне аутономије. У дијалогу са видљивим све-
том своје непосредно или посредно доживљавање природно – ру-
ралног амбијента прочишћава и индивидуализује у искуству а
затим конкретизује у простору слике.
Латентно присуство хтења да у хаотичност појавности унесе
привидан ред подстиче “напад” на неартикулисаност збиље и
Зоран Рајковић открива да постоје ствари – ствари по себи које
“желе” нешто, које идеалност скривају испод површине, које трпе
и које својом инхерентном лепотом призивају творачку моћ има-
гинације за њихово “дубинско поимање” и подвођење под строгу
надлежност уметничке форме.
Препознајући себе у спољашњем свету из ризнице податне и
обликотворне природе, која стрпљиво позира пред објективом ка-
мере и стваралачким оком, извлачи један тренутак стварносне ле-
поте, отима од времена биће тог тренутка и његовим смештањем
у поље представа гради узоран пројект стварности. Подстицајне
импулсе за организацију своје спознаје у координатама задане сли-
ковне површине понекад доживљава у сусрету са оронулом сео-
ском архитектуром, нагрижене зубом времена, или посматрањем
патинираних зидова старог урбаног језгра. Испод наслага забора-
ва отварају се коренски видици који буде жељу да се заустави про-
лазност и у ванвременском запазе давно похрањене вредности, да
се пројектује један фрагмент бесконачности у објективно сагле-
дану реалност и оствари перманенција садашњег тренутка. Визу-
елизацијом постојећег у естетичком универзуму, као складу ре-
алитета и идеалитета, сликар приказује неимарску снагу језика
уметности у компоновању “стварности новог реда” – света оду-
ховљеног мира и пасторалне тишине у коме се тачно чује и дубо-
ко осећа шта је човек и шта су ствари. У новоствореном свету не
види се, додуше, фигура човека јер се у ликовној филозофији Зо-
рана Рајковића она, вероватно, не може да уздигне до јасноће и
достојанства представљачке форме али се присуство људског би-
ћа недвосмислено разбире у хтењу да се ликовним језиком име-
нује лепота природне морфологије и појединих објеката, рас-
крили њихова суштина и овлада именованим. Исконска тежња
за тумачењем суштине обликоване разноврсности стварности
ставља пред уметника задатак да у целокупности уочи спољашње,
очигледне, опипљиве делове и у њима сагледа наговештаје уну-
трашњег да би на тај начин овладао целином у непосредном са-
знању. Заокружена и блистава представа преображава се тако из
безличног савршенства у зорно очитовање духовног стања аутора
чија метафизичност антиципира напор да се, савладавањем при-
роде око себе и у себи, пружи нека врста отпора обездушеној, ру-
жној и деструктивној стварности.