Милану Ненадићу

Немој да бринеш, знаш шта следи,
ако ишта друго – смрт си увежбао,
а то ако, ипак, образ ти побледи,
знак је да знаш и што ниси знао.

Понекад, маестро, уме да завара
идеја о томе да ничег новог нема,
као што и страх некоме претвара
част у збирку рабљених дилема,
или је, неретко, сасвим обезличи,
сабије у сумњиво, трошно начело,
које на имаоца нимало не личи,
иако слови за његово дело.

Баш те брига за будућу таму,
сит си сунца и кафанског неона;
на гробној плочи – слика у раму,
уз светло свица на ивици сутона.

Већи од себе и досуђене коби,
а луђи од стада бизона у трку,
једеш све што вилица здроби
и сваку попијеш, ма колико грку,
одавно претворен у обојен привид,
у који се душа, рањена, склања,
спреман да преживиш и бол и стид
што је лаж постала услов опстајања.

Услови конкурса

Потпуно је свеједно, у пропалој земљи,
умеш ли и знаш ли, или само желиш,
од чега си гласнији, од кога немљи,
поклањаш ли своје, или туђе делиш.

Само да изгледаш као да си нормалан,
уз европску маску стављену на лице,
можеш бити празан, неук и досадан,
битно је шта кажу о теби удворице.

Није нужно да си ни частан, ни јунак,
доследност, такође, није препорука,
мудрост је терет, воља рђав предзнак,
поштење је мана и непотребна мука.

Не тражи се смелост за тешке одлуке,
нити тајна знања, ни ретке вештине,
већ спремност да усвојиш туђе поуке
о врсти и важности сопствене истине.

Пожељно је да си ишчупао корен
свега што те веже за бивше и лично,
јер ћеш само тако, наново створен,
моћи да ствараш ново и безлично.

Не мораш да верујеш у то што говориш,
не мораш да видиш оно што гледаш,
не мораш, чак, ни Србију да волиш,
важно је да хоћеш мирно да се предаш.

Лауреатска

(промајна песма)

Калфе и шегрти – талентом шкрти,
гладни почасти, награда и власти,
о себи жвалаве, једни друге хвале,
силом убеђују да они завређују
то што су добили, отели, оробили,
што су купили, прошњом скупили,
иако те победе и дела им вреде
колико и оно што о себи не знају –
шака су пепела, баченог у промају

Вино из Бањске

Са Бановић Страхињом
седим и пијем
вино што вољу
очајем слама.

Он сузе лије,
ја сузе лијем,
док у обојици
гноји иста тама,
јер знамо –
и пијани –
шта после следи,
шта доносе снег
и зора магловита,
зашто се
пред свитање
и суза заледи,
а нашим доратима
прокрваре копита.

И знамо како јесте,
и знамо како није,
знамо све о свима
који нама суде,
па чаше дижемо
у здравље Влах-Алије
и оног што ће бити
кад ничег не буде.