Предраг Богдановић Ци
И видех књигу
И видех књигу како лети
у њој побројане све птице
инсекти, рибе, биље:
име јој је: чувар речи.
И видех књигу како лети
у њој забележени сви гласови,
звуци таласа, грома;
име јој је: хармонија васионе.
И видех књигу која лети
у њој речи сликара
писаца, истраживача;
име јој је: стојим пред истином.
И видех књигу која лети
у њој имена свих убица
силника, сањара рата;
име јој је: невера и неистина.
Име јој је, туго,
име јој је; боле неизрециви:
заборав историје, младости
скок срца у ништавило.
Очева воденица
Обноћ је отац развлачио тешку
сомотску завесу потпаљујући
ватре под њом,
обдан је постављао слику на небо
довикујући мајци из висина
да боље придржава лестве –
заборављајући на воденицу.
Најстарији брат, Саво, обучен у додолске
хаљине играо је око жрвња
кидајући наруквице и перле са врата –
шум раста зелене светлости укорак га је.
Други брат, Симо, усамљивао се
у некој од ивичних просторија
и док је прелазио из угла у угао зграде
тако се и воденица ваљала – а врата су се
истом као велико зачуђено око.
Ненад и сестра Нада
у блату копају рупе, завирују у њих:
мртваци опште међу собом
свирајући у картонске инструменте;
а наизменце им иза леђа
лутке од блата оживљавале.
Обноћ је отац развлачио тешку
сомотску завесу потпаљујући
ватре под њом,
обдан је постављао слику на небо
довикујући мајци из висина
да боље придржава лестве –
Заборављајући на воденицу.
У невиду презрелог маслачка
секиром лупам лед на речи:
о, мајко на штулама
И река је насликана, неће ни месар
Најлепше комадe леда откупити.
Мајчини бисери
Расули су ми се
бели и црни бисери
чим сам их узео из прашне кутије.
Нисам ни знао
колико су били трошни
конци обеју огрлица.
Беле перле
лако проналазим ноћу
црне, сасвим разумљиво, дању.
На рођењу, венчању, или смрти
носила их је моја мајка,
носила их је њена мајка Марија.
Нисам пронашао све перле
као да су се у шкољке вратиле,
одговориле на зов праокеана.
И у које време
ћу их низати,
не знам, Бог зна.
O Богојављењу 2005. године
Милош Јанковић
Грка чаша
Милану Ненадићу
Немој да бринеш, знаш шта следи,
ако ишта друго – смрт си увежбао,
а то ако, ипак, образ ти побледи,
знак је да знаш и што ниси знао.
Понекад, маестро, уме да завара
идеја о томе да ничег новог нема,
као што и страх некоме претвара
част у збирку рабљених дилема,
или је, неретко, сасвим обезличи,
сабије у сумњиво, трошно начело,
које на имаоца нимало не личи,
иако слови за његово дело.
Баш те брига за будућу таму,
сит си сунца и кафанског неона;
на гробној плочи – слика у раму,
уз светло свица на ивици сутона.
Већи од себе и досуђене коби,
а луђи од стада бизона у трку,
једеш све што вилица здроби
и сваку попијеш, ма колико грку,
одавно претворен у обојен привид,
у који се душа, рањена, склања,
спреман да преживиш и бол и стид
што је лаж постала услов опстајања.
Услови конкурса
Потпуно је свеједно, у пропалој земљи,
умеш ли и знаш ли, или само желиш,
од чега си гласнији, од кога немљи,
поклањаш ли своје, или туђе делиш.
Само да изгледаш као да си нормалан,
уз европску маску стављену на лице,
можеш бити празан, неук и досадан,
битно је шта кажу о теби удворице.
Није нужно да си ни частан, ни јунак,
доследност, такође, није препорука,
мудрост је терет, воља рђав предзнак,
поштење је мана и непотребна мука.
Не тражи се смелост за тешке одлуке,
нити тајна знања, ни ретке вештине,
већ спремност да усвојиш туђе поуке
о врсти и важности сопствене истине.
Пожељно је да си ишчупао корен
свега што те веже за бивше и лично,
јер ћеш само тако, наново створен,
моћи да ствараш ново и безлично.
Не мораш да верујеш у то што говориш,
не мораш да видиш оно што гледаш,
не мораш, чак, ни Србију да волиш,
важно је да хоћеш мирно да се предаш.
Лауреатска
(промајна песма)
Калфе и шегрти – талентом шкрти,
гладни почасти, награда и власти,
о себи жвалаве, једни друге хвале,
силом убеђују да они завређују
то што су добили, отели, оробили,
што су купили, прошњом скупили,
иако те победе и дела им вреде
колико и оно што о себи не знају –
шака су пепела, баченог у промају
Вино из Бањске
Са Бановић Страхињом
седим и пијем
вино што вољу
очајем слама.
Он сузе лије,
ја сузе лијем,
док у обојици
гноји иста тама,
јер знамо –
и пијани –
шта после следи,
шта доносе снег
и зора магловита,
зашто се
пред свитање
и суза заледи,
а нашим доратима
прокрваре копита.
И знамо како јесте,
и знамо како није,
знамо све о свима
који нама суде,
па чаше дижемо
у здравље Влах-Алије
и оног што ће бити
кад ничег не буде.
Николај Мишчевић
Крститељ
Чујем
Да је Мртво море
Изнедрило сидро, Хероде!
Дрвено сидро,
дрвено и древно,
мртво две хиљаде лета.
Небеса казују,
А плебс се чуди, Хероде
Да га нису сатрли
Ни векови
Ни модре дубине
Ни бели кристали соли
Надомак ушћа Јордана
Надомак клетве Јерихона, Хероде!
Да ли је та реликвија греха,
Тај артефакт Голготе и Гоморе
Саздан од тиковине
Или моћног кедра Феникије?
Да ли од упокојених
Уфосиљених шкољки
Подводног Ада?
Или, пак,
Од кремена горке Јеховине сузе?
Слутим, Хероде,
Да је то сидро чудеса,
Подморја и небеса
Било Твоја једина лука спаса!
На дну бездана
И да си га сам-самцат,
Као синајски вук и потонули ждрал,
Сам себи везао, као јарам, око врата.
И да си у свом Икаровом суноврату
Мислио на Јована!
На исконску реку,
На крштење,
На одрубљену главу,
На крвави тас
И тамјан
У тамници и тами
Хришћанских векова;
И блуд твоје милоснице!
Ал’ сидро је васкрсло, Хероде,
На Крстовдан!
Из зрна мора, из капи времена,
Обзнанило се
Пред оцима и очима
Залуталих и занемелих номада,
Тражећи себи место
У плавој зеници небеског свода
Свој кутак
Под васколиким сунцем, Хероде,
На сребрном спруду Галилеје.
Арго
Ивану В. Лалићу
знаш ли Иване
тај галион где језди
можда у свет неки
предалеки…нови
коју сад воду
мртва весла лижу
и где су
далеких воћњака
мириси и снови
да ли Орфеј куне ил’ бодри
тај архипелаг…
то оточје што у вечност плови
и да ли си са њима
негде – на дну неба
где коњиц
у зеници космоса
уз осунчани вал трепери
нађе ли,
Аргонауте часни
у једру прохујалих времена
своје отето златно руно
у нежном наручју Сирена
мирује ли кормило
у звезданој ноћи
Песниче Итаке
или прову
хладни талас туче
знаш ли Иване
где је стари Хомер
насукао ветрове Еола
и где је ноћас Посејдон
путени и снени
опрхван од самотног бола
и ко је јутрос обљубио Нимфе
у јонској морској пени
пловиш ли сињом браздом
од Родоса до Крете и Крфа
или од Боке ка Бизерти и
Картагени једриш
или си као толико пута…
свратио…
надомак раја
…спустио сидро
на спруд Ровиња
у недро бескраја
под пињом Свете Катарине
где добра Вила
Terra Histriana
у зениту сунчевог сјаја
чека свог Одисеја
свог уморног маринаја
Јоцин завичај
Дучићу
Након деценија Ада
напокон нам вратише Јоцу
великог сина свом завичају
свом Требињу
коначно ослободише тај
кремени дух
из мрачних лагума
из сабласних промисли
још мрачнијег ума
ту песму небеса
предуго што страда
по вилајетима туђим…
ево га…ecco poeta!
на чаробном родном брегу
над бистром понорницом
у меком крилу Тврдоша
под лахорном и ладовитом
одрином Завале
пред кућиштем Владиславића
у недрима Петрова и Попова Поља
у винограду отаџбине
у гнезду и
срцу Светог Василија
и док се бисер сунца
низ образ твог Леотара котрља
знам – спасен си Јоване! Песниче!
плови сад
на корабљу васионе
сред позних вековних олуја
хоризонтима
својих камених и сињих мора
сред ружа ветрова и водених струја
Антоније Батуран
Потоп
1
укотвљен
чланком утопљен
у млаку планктонску супу
тавну магму
срж-сарми
мудрокривих шкргута
утопљених
умрешћених
чаврљавих
заковрџаним ти прстима
пободеним
у мазно блато
памучне неодоречености
пребирају
емотивни архипелаг
у том риту
да одмориш
да те придржи
2
глагољиви уздаси
ројеви безимених тражења
пузе
липћу
мазе
упредају покров
присности
тепаву сукњу
везом сновидљивих петљи
увијају
чланке
цеванице
бедра
вижљасто ти тело
да обгрле
да те понесу
3
или можда
семантични пипци
новорођене глади
растежу
хватају
згрћу
да повуку
ближе
у благородни каљ
креативни хумус
окопнелих
опарених
пофајтаних
распрашених жеља
да оперу
речи
да прогутају
да буду
Васа Михаиловић
Земља косова
Назвали су ме тако давно, давно. У доба царства била сам
близу срца земље. А онда слом – изгубисмо све у боју на Косову.
Таљигасмо у ропству неколико векова. Све то време сан је био
повратак и освета. И најзад, повратак пре једног века.
Сада ме својатају и узимају они који су се нагомилали док сам
била у ропству. Чак ми ни име нису променили, јер своје немају.
Зар опет чекање на повратак онога што сам увек била – земља
косова, црних птица?
Марко и Шарац
Да није било Марка, не би било Шарца. Да није било Шарца,
не би било Марка. Њих двојица, заједно су ушли у народно
певање.
Тај чудесни зеленко јездио је преко планина, прескакао урви-
не, спасавао свог јахача из невоља, не очекујући награду, осим
тапшања по врату. И кад је дошло време за вечни одлазак, кроз
триста година, Марко се заветова да ће Шарац оживети тек кад
слобода дође народу.
Јер његова чудесна снага символ је народне слободе. Како онда,
тако и сада.
Свирала
Велики оркестар свира у парку. Звуци многих инструмената
грме у свежем ваздуху раног пролећа. Велике трубе заглушују
мање инструменте.
Међу њима, малена свирала. Не чује се, али упорно свира. Сви-
рач вешто покреће прсте на њој и слуша своју музику. Само он.
Иако се свирала не чује, ипак верно свира са својим посестримама.
Велико се мери не толико по величини, колико у духу и
заједништву.
Делфин и човек
Делфин је много волео човека. Играо се с њим и веселио га
својим триковима. И помагао му кад затреба.
Али једног дана, у својој детињастој радозналости, делфин
навуче себи на главу велику пластичну кесу, немарно бачену
у море. Почео је да се гуши и његово питомо сивкасто лице
сасвим је поплавело. Онда је, сав збуњен, испливао на обалу, да
ту умре, поред пријатеља.
А пријатељ га и не погледа, бацивши још једну хрпу пластич-
них кеса поред делфиновог непомичног тела.