Да ли је ико уочио и да ли је ико домислио и спознао изазов бели-
не? Белине сликарског платна и неисписаног папира, данас ком-
пјутерског монитора. И да ли се може “измерити” која белина
“носи” собом већи и тежи изазов? Док не прерасте у слику или
ПРИЧУ О УМЕТНИКУ. У овом случају о уметници Марини Гаван-
ски-Зисис. Сликарки на чијим платнима много насликаног на-
стаје из патње, да би линијом и бојом дочарала спектар и нијансе
људских доживљаја, осећања. Лична патња је мајка креације и из
ње нестаје белина, ништавило, а настаје слика-дело. На сликама
Марине Гавански-Зисис патња и љубав су два пола исте планете.
А животна прича породице Гавански, па тако и њеног кана-
дског емигрантског огранка, сеже до српске равне Војводине и
града Србобрана. И води преко Сарајева до Америке и Канаде.
Маринини родитељи, отац Милан, неуропсихијатар, и мајка Вера
Ђурђић-Гавански, писац, већ су били у Америци кад је, прекоо-
кеанском лађом “Краљица Елизабета”, са својом тетком (до)пу-
товала и осмогодишња Марина носећи у себи слике и миомирисе
старе виле на Илиџи, са баштом пуном јоргована, божура, тетки-
ног стана са антикварним намештајем и ликове предшколских
и првачких другова и другарица. Одрасла је у Ванкуверу “граду
недокучиве среће коју није могла да види кроз кишну завесу”. У
другој години нацртала је пса и сви су, не да би угодили девојчици-
миљеници, рекли – “рођена сликарка”. У седамнаестој, на првом
акварелу овековечила је поглед на Ванкувер у дивно предвечерје.
Град је блистао, али је ауторка-тинејџерка била усамљена. Годину
потом мајка је одлучила да кћерку пошаље у супротном смеру од
оног у коме су многи чезнули да крену и следе пут Гаванских.
Београд 1973. за тадашњу омладинку био је град пун изазова,
духа, хумора, прошлости …“Као нова васиона”, присећа се сли-
карка. Кад је у припремној уметничкој школи Сергеја Јовановића
за пријем на Ликовну академију насликала прву слику, он је
рекао: “Марина, сликаш као Мунк”. Као Едвард Мунк (1863-1944),
норвешки сликар-експресиониста чија дела обилују психолош-
ким садржајем, а “Крик”, насликан у четири верзије, (п)остао ре-
мек-дело. Марина Гавански дипломирала је Ликовну академију
у класи професора Раденка Мишевића и за дипломску изложбу
добила Октобарску награду града Београда. Тим поводом један
од најцењенијих српских историчара уметности и ликовних кри-
тичара 20. века, Павле Васић (1903-1994), написао је у “Политици”:
“Марина Гавански је градитељка снажних облика, робустних фи-
гура прожетих експресионистичким полетом … Паскал је једном
рекао да једина ствар коју су људи измислили противу смрти је
да не мисле на њу. Гавански је сликарка живота, животне непо-
средности. У томе сликарству има сукоба, недоумица, али никада
капитулације”. А други аутор у другим новинама назвао ју је “сли-
карем душе”. “Спајајући човеково тело са апстрактним просто-
ром она симболише истовремено и спутаност и безграничност
моћи човека… Кроз приказ људске форме Марина слика душу”.
Вратила се у Ванкувер, а потом преселила у Монтреал где и
данас живи. Лична, животна патња није је мимоишла: отац и мај-
ка су умрли раније, а брат Игор, својевремено један од најтален-
тованијих младих психолога у Северној Америци, умро је крајем
2011. после дугогодишње борбе са мултиплом склерозом. Други
брат Огњен је филмски продуцент. Кћерка Вера-Марија је уни-
верзитетски школована вајарка на другим, хуманим пословима.
Марина скоро свакодневно слика у студију у самом центру
квебешке метрополе. (www.studiomarina.com). Њено сликарство,
стварано претежно техником уља на платну, са мањим бројем
радова у мешовитим медијима и акварелу, нема просторних ни
временских ограничења. нити националних предзнака. Српско-
балкански корени су у њој самој и њен став је да их не треба на-
глашавати изразитим симболима. Насликала је 2006, а поводом
150. годишњице његовог рођења, два Теслина портрета, младог и
старијег. Онај други, са дубоким продорним погледом генија, на-
звала је “Теслин поглед”. Августа 2011, на званичној церемонији
у канадској организацији током турнира у Монтреалу, предала
је портрет другом планетарном Србину, спортском-тениском
генију 21. века – Новаку Ђоковићу. Насликала га је као други у мо-
гућој серији великана који су прославили српски народ у матици
и дијаспори. Два примера да Маринина кичица и сликарско
платно све више постају (и) сликаркин србобран.
На већини слика у уљу Марина Гавански-Зисис слика људе,
њихове љубави, снове, трвења, тежње. Приказујући људско тело,
ум и дух дочарава читав опус осеђања користећи медијум да
креира апстрактан космос у коме обитавају. А у природи налази
мир и спокој и то преноси на аквареле. Они су њене песме, а уља
драме. Нага тела симболишу време, трајање, иако се не може зна-
ти из ког времена су ликови на њеним сликама. Човек и жена су
вечно наги и такви су одувек и били. Скоро увек слика са живим
моделима и то су занимљиви, инспиративни и често врло успеш-
ни људи који се осећају телесно слободни и почаствовани да уче-
ствују у уметничкој креацији. За сликарку ништа није тако спон-
тано, директно и узбудљиво као сликање уживо. У креацији ужи-
во влада универзални инспиративни дух који сликар дели са мо-
делом или природом, а који често постају музе. Сликати живе
људе и праву природу пружа ствараоцу инспирацију, а слици
дубину већу но кад се слика са фотографија. У првом случају сли-
ка се подсвешћу и осећањима, а у другом разумом и памћењем.
Сликање је за њу овековечење живота: она слика боју, светлост,
осећања, расположења … тренутак у времену, али и трајање вре-
мена. Бележи тренутке путовања кроз време. Као и други слика-
ри, зар не? Али са особеношћу која има свој ауторски потпис, али
се и без њега препознаје.
Марина Гавански-Зисис покушава да ослика сложена, рањива
људска осећања која трају упркос чињенице да живимо у брзој,
дигиталној ери. Њене слике нису телесна провокација, већ актив-
на еволуција. Као жена слика из специфичне, не феминистичке,
већ мајчинске перспективе. Она је сликарка са свим хуманим ис-
куством жене. Као уметник жели и покушава да утиче, природно
и несвесно, на људе да буду хуманији. Као што петао пева, умет-
ник се труди да утиче на свет, да га пробуди. Да ли тиме патња ва-
сколиког света постаје мања, остаје вечна непознаница. Као што
и пред сликарком Марином Гавански-Зисис остаје вечна белина
патње, ма колико слика насликала. И не мања пред аутором ове и
сваке ПРИЧЕ О УМЕТНИКУ.

Напомена: Наш стални сарадник из Отаве, Миломир Никетић,
уредио је ову рубрику, на чему смо му искрено захвални.