Светозар Влајковић
Несвети а свети
Архимандрит Тихон (Шевкунов ) – Несвети а свети и друге приче,
“Информатика”, Београд, 2012
Дуго ми се није догодило да журим кући зато што ме чека књига
коју сам почео да читам. Чини ми се да сам последњи пут такву
ужурбаност осетио пре тридесетак година, кад сам наишао на
роман Луја Фердинанда Селина “Путовање накрај ноћи”. Десило
се да морам да идем у Ниш ради неког књижевног сусрета. Књига
је остала у Београду. Како без ње? Док сам говорио о неким другим
стварима, непрекидно сам мислио на Селинов роман. Извесно је
да данас због “Путовања накрај ноћи” не бих толико журио, као
што ме у оно време ни ово дело архимандрита Тихона, под нази-
вом “Несвети а свети и друге приче”, не би на сличан начин при-
влачило. Тихон је тада био дечак у Москви и није му падало на
памет да ће једнога дана постати архимандрит Сретењског мана-
стира у Москви и да ће написати драгоцену књигу под називом
“Несвети а свети”, а ја још нисам стигао до хришћанства у мери
која би ме призвала овом делу.
Током читања Тихонових прича, пратио сам неколико токова
својих читалачких доживљаја и сазнања.
Најпре, схватио сам колико је била жестока и погубна кому-
нистичка пропаганда за све нас који смо рођени и одрастали овде.
Били смо изложени, не само у школи већ на сваком кораку, томе
да се Црква и свештенство исмевају, богохуљењу, забранама
крштења, прославе кућних слава, богоугодних разговора. Идео-
логија комунизма нас је гурала у испразни хуманизам, некри-
тички смо прихватали заводљиве пароле о братству и јединству,
о једнакости и некој далекој срећној будућности у којој ће нам
наука подарити апсолутну истину. Учили су нас да је Маркс прео-
кренуо Хегела, као да је овај дотле дубио на глави, ту се завршава-
ло наше образовање из филозофије. Остатак је било учење марк-
сизма. Ни речи о хришћанству које надилази сваку филозофију,
психологију, антропологију, медицину. Многи од нас су остали на
општем образовању које нам је убачено у главу током гимназије,
а касније ни студенти друштвених наука нису могли да прођу без
марксизма. Шта више, тек они су добили нову порциују испирања
мозга. Кад кажем ми, онда мислим на нас који смо припадали
градској сиротињи, а то је четрдесетих и педесетих година била
већина становништва у Београду. Пролазиле су деценије, ми смо
постајали професори, доктори, министри културе, образовања и
вере, васпитачи нових генерација, почевши од сопствене деце. И?
Нисмо мрднули у свом духовном развоју, те самим тим били
смо неспособни да покренемо било кога у том правцу. Горе од нас
су прошла још деца негдашњих Брозових партизана који су као
победиоци стигли на Дедиње, изули опанке и ставили кравате.
Подмладак тих револуционара је уз марксизам одмах гурнут у
поштовање капитализма, притом мало ко од њих је уочио да је
Маркс критиковао тај неправедни друштвени поредак и пред-
виђао му бедан крах.
Друго важно сазнање током читања ове Тихонове књиге јесте
поступно откривање живота руских монаха у овом нашем веку,
самим тим сазнање о величини Цркве и њеној спасоносној улози
за свакога који јој припадне. Јер, оно што се дешава у руској сва-
кодневици налик је на нашу свакодневицу иако нисмо имали
стаљинизам у оним видовима какав је имала генерација архи-
мандрита Тихона Шевкунова и претходних, почевши од оне на-
силно слављене Октобарске револуције.
Тихон и његови другови започели су своје искушеништво
1984. године у Псковско-печорском манастиру кад су имали
нешто преко двадесет година. Тихон је пре тога дипломирао дра-
матургију у Свесавезном државном кинематографском институ-
ту “С. А. Герасимов” на коме се образују најбољи кадрови филм-
ске индустрије у Русији. Кратак боравак у споменутом манастиру
распламсао је у њему љубав према Богу и према манастирском
животу.
Вратио се у Москву као други човек.
Ево шта каже о томе: “И стварно – све је постало друкчије.
Не знам шта се заправо догодило, али свет је за мене изгубио сву
своју занимљивост и привлачност. Оно што ми се још колико ју-
че чинило жељеним и вредним, сад ми се открило ако не бес-
мислено (нисам се усуђивао да много шта тако назовем), оно сас-
вим далеко. Како сам се вратио у Москву, са изненађењем сам сâм
схватио да свих десет дана, не само што нисам пушио него нисам
ни помишљао на своју свакодневну навику. А пушио сам обично
најмање две паклице дневно. Једино место где сам се добро осећао
био је храм. Ни другови, ни забаве, ни некад жељени посао – ниш-
та више није допирало до мога срца. Чак ни књиге, ни вољени
Достојевски и Толстој нису могли да ми задрже пажњу. Схватио
сам да сам се променио. Или сам се можда безнадежно покварио
за свет који сам некад толико волео. Открио ми се други живот, и
све оно што сам проживео током претходних двадесет и четири
године с њим се није могло поредити. Заправо, тај свет искрено
сам волео, жалио га, свим срцем саосећао с њим!”
Само људи који су доживели сличан преображај, који се за-
право састоји у преумљењу, али и у рођењу нове врсте љубави у
средишту срца, могу да досегну дубину овог исказа. И важност за
наставак живота преумљеног човека.
Приликом прве посете Печорима, игуман манастира Таврион
поклонио је Тихону молитвеник са Псалтиром и посаветовао му
да чита Свето писмо и Свете Оце. Послушао је тај савет. И, шта
се десило?
“Открио сам дела Светих Отаца, запањила су ме. Најжалије ми
је било, наставља отац Тихон, што, иако поседујемо такво непро-
Александар Марић
Летопис, молитвеник, цароставник
О књизи “Светилник” Ивана Негришорца, Орфеус, Нови Сад 2010.
“Светлим, дакле, постојим”!
Ава Јустин Ћелијски
Овако, у једној богонадахнутој цртици, свети Јустин Ћелијски де-
финише стање у коме постоје хришћани. На истом месту он каже:
Хришћанин мисли светлошћу, тада и стога је проналазач, зна ду-
бине човекове као и Дух свети дубине Божје”. Да је то тежња и крај-
њи циљ књиге “Светилник” Ивана Негришорца види се још у са-
мом наслову и запису непознатог разносача светла који отвара књигу.
“Роман једне душе исписан је по небу закучастим рукописом
хиљаде облачића, а по земљи милионима светлосних главица ра-
сутих по разним временима и просторима”.
Бавећи се унутрашњим светом својих јунака, помислима, ис-
кушењима, врлинама, покајањем које остаје као разговор душе
са Богом, њиховим сакривеним намерама, Негришорац поступа
баш као хришћанин који мисли светлом и коме су дубине чове-
кове откривене. Он као да се бави прикупљањем светлосних чес-
тица које су по разним временима и просторима разасуте, а та
времена и простори за Негришорца су сами људи, који чине сабор
свете хиландарске лавре. Ту су сви који су уградили себе у живот
светог, можда је овог пута прикладније рећи, светлог места. (Ар-
хондар у души зилот, подрумар у апокрифним мислима, искуше-
ник, књиговођа, расофор, трпезар, игуменијарх, ризничар, кројач,
обућар, арсанар, прософор, дохијар, чтец и многи други). Поред
анонимних учесника осмовековног континуитета Хиландара, Не-
гришорац, за своје јунаке узима историјске личносоти које доводи
у везу са појединим догађајима и то у сврху грађења летописа са-
кривеног у расуђивању или созерцању самих догађаја. Али, без
обзира на ову улогу, песник не одустаје у труду осветљавања душа
сваког лика, било да је он анониман или стварна историјска личност.
Међу важније догађаје, светлоноша, Иван Негришорац, сврс-
тава преписивање “Шестоднева” Јована Егзарха, који преписује
Теодор Граматик, али и одбрану Хиландара од каталонских гусара,
о којој говори лично архиепископ Данило II, такође светлоноша
и аутор средњовековних житија и служби. Ту је и дух Косовског
боја и по њему задатог завета, Георгије Митрофановић, Јован Ра-
јић, Димитрије Аврамовић, Гаврило Дожић, Матеја Матејић, Дејан
Медаковић, проф. Ђурић, Владимир Ћоровић, али и владари Си-
меон, Александар Обреновић, цар Душан, па чак и пуковник
УДБЕ и моћни Недостојник који се у скоријој хиландарској исто-
рији спустио без благослова хелихоптером у манастир, што је и
у народу заблежено у десетерачкој песми “Десант на Хиландар”.
Поред летописног тока паралелно иде молитвени ток и то кроз
исон који прати целу књигу у виду Акатиста пресветој Богороди-
ци Тројеручици. За овај молитвени бруј он наводи да је “преписан
руком недостојног исихасте” чиме у духу хришћанских писаца не
приписује себи изречену молитву, себе самог у самоунижењу
представља као недостојног и на крају декларише као исихасту.
Задржимо се на трен код ове речи. Исихаста је човек који упраж-
њава и живи Исусовом молитвом тежећи да дође у духовно стање
када ће бити достојан виђења нетварне божанске светлости
Исихије. Ова чињеница нас враћа поново на почетак “Светлим,
дакле, постојим”. А стих из једног од икоса гласи “Ти си, Богоро-
дице Мати, Светлост сама”.
Ако је у осталим деловима Негришорац применио форму која
јер најближа драмској, у којој је исписана драма пада и подизања
људске душе, Акатист је написан у духу старих српских акатиста
који су настали и припадају византисјкон кругу схватања духов-
ности и који се одликују неодступањем од проврених модела и
узора. То је Акатист који ниједним својим словом не излази из
прописане форме, смењивања икоса и кондака, и само понегде у
неким стиховима се одражава време у коме су настали.
Акатист наглашава посебно везу иконе Тројеручице са лич-
ношћу древнохришћанског песника светог Јована Дамаскина ко-
ме је чудесно исцелила руку, и практично од тада и постала “Тро-
јеручица”, игуманско достојанство које ова икона ужива у Хилан-
дару и улогу пресвете Богородице у историји свег хришћанства,
Свете Горе која њена је башта и чуда која су се деловањем овог све-
тог образа Богородице пројавила свету. У 5. икосу Негришорац пева:
“Радуј се Ти, која против зла у бој нас наводиш!
Радуј се, јер путем ка Небеском Јерусалиму заслужнике доводиш!
Радуј се, јер смирене душе уском стазом вере приводиш!
Радуј се, Која блажено магаре, далеким путем, до циља одгониш!
Радуј се, јер миомирисном светињом Атос испуњаваш!
Радуј се, јер чудесном светлошћу Хиландар обасјаваш!
Радуј се Ти, Која заветом мајчинске љубави читав свет озарујеш!”
У њему се види Богородичино заштитништво, путеводитељство,
чудотворење, светло и мајчинска љубав којом свет озарује.
У 1. кондаку у стиховима:
“И упркос гордој науци и горком сазнању,
Свему што људски разум тешко, поразно схвата,
Ја се у сновима Твојим вазда будим,
А у њима спаса још има и у твом сину видим брата”
Негришорац по традицији православног подвижништва, одба-
цује светску науку и тражи усиновљење прихватајући позив Хри-
стов упућен на Гори свима кроз молитву “Оче наш”.
Давор Миличевић
Нека буде што бити не може
Владимир Кецмановић, “Топ је био врео”, Literari company, Toronto 2012.
Добра књижевност се храни парадоксима. Величина неког дјела
и почива на довођењу у блиску везу крајње удаљених и, рекло би
се, непомирљивих духовних сфера. Почива на оној Његошевој
лозинки која дефинише српски поетски и историјски ток, али
се претвара и у универзално начело којим се тумачи изузетност
истине која може да буде донесена једино књижевним дјелом:
“Нека буде што бити не може”. Почива на оном изненађењу када
пјесник, у бијегу од традиције, у случајном сусрету са ликом на
зиду у Каленићу, узвикне: “Откуда моје очи / На лицу твоме /
Анђеле брате”.
Да се успјех неког дјела може мјерити количином савладаних
препрека које пред њега поставља ванпоетски материјал, показује
нам и роман Владимира Кецмановића Топ је био врео. Очима де-
сетогодишњака, дакле свијешћу која још нема изграђен морални
резонатор у чијим би овкирима накнадно одјекивало оно што је
виђено и доживљено, сагледан је сложени и страшни свијет у рат-
ном Сарајеву почетком девесетих. А тај бесловесни поглед, у ро-
ману досљедно одржан и занатски беспријекорно спроведен,
отркива много дубљу истину о том свијету од оних које нам се,
разним поводима и у различитим паковањима, већ двије децени-
је нуде. Ево, дакле, основног парадокса Кецмановићевог романа:
немушто, емоционално до краја сведено и морално неиздиферен-
цирано свједочанство нијемог српског сирочета руши до голијат-
ских размјера нараслу монструозну идеолошку грађевину, која по-
чива на српској кривици за све што се на Балкану дешавало и
дешава у посљедње двије деценије. Ријеч нијемога разара буку и
бијес великих и силних; ријеч сведена на опажања у свега неколи-
ко градских блокова раскринкава и ништи сада већ васељенски
установљену лаж о цијелом једном народу и његовој историји.
То и јесте парадигма спознаје коју може да донесе једино књи-
жевност. И сва полемичка прашина која се дигла око овог романа
заправо је реакција на истину вишег реда коју нуди књижевност.
Поглед дјечака открио нам је да је неодржива медијска бајка о
мултиетничком Сарајеву, гдје се разне нације, а српска под мо-
рање, утапају у срећан и хармоничан конгломерат. Подсјетио нас
је тај поглед да је култура, а књижевност понајвише, производ
националног духа. И на то да су те границе духовног простора,
срећом, чвршће и дуготрајније, да нас у свему дубље одређују, од
оних политичких.
И можда би објашњењу успјеха овог романа и требало крену-
ти од везе са националном књижевном традицијом. Тим прије
што је и сама спрска проза имала кроз своју историју необичан,
парадоксалан пут. Још од својих прапочетака, када је потреба за
причањем приче у српској редакцији добила крајње необичан
облик заодјевањем јеванђељског језгра Лазаревог свјесног избора
у епско рухо. И када је, док се у освит новог доба претакала у пис-
мени израз, за примарни облик, под туђим утицајем, изабрала
роман умјесто приповијетке. И када је, у наредних стотињак го-
дина, пронашла свој природни правац, на Вуковој стази, и кроз
приче Глишића, Љубише, Игњатовића, Веселиновића, и, наравно,
Лазе Лазаревића, стасала до зрелости аутентичног националног
романа, до Матавуља, и раскошне зрелости приповиједања. И ка-
да је, у том тренутку тријумфа, на прелому 19. и 20. вијека, морала
да прави још један радикалан заокрет да би одговорила на изазов
модерне. А одговорила је поново крајње поштено, постављањем
додатних препрека пред оног који прича причу. И код Кочића,
гдје Симеуну ђаку ваља израсти у причању приче од оног којем
се ругају до истинског хероја. И код Андрића, који над тако спа-
шеном могућношћу приповиједања брижно бдије непрестано
провјеравајући стаменост своје приповједачке позиције, свог
изнова освојеног погледа одозго.
И послије Андрића, са поетичким изазовима постмодернизма,
али и унутарњим налогом за етичким освртањем на вријеме и про-
стор око себе, српски прозаисти остали су досљедни овој линији
отежаног приповједачког хода. Оно што је карактеристично још
од краја шездесетих постаће препознатљиво за савремени српски
прозни израз, укључујући ту и Кецмановића. Своју причу они све
чешће и радије причају из доњег ракурса, гласом нишчих који у
потпуности прекрива ауторов глас. Од Михаиловићевог ислуже-
ног боксера са Душановца или његове Петрије, па Данојлићевог
Добрислава и Селенићевог Пере Богаља, до, ево, овог безименог,
пред ужасима рата занемјелог дјечака у Сарајеву. Неће се, дакле,
Кецмановић у свом поступку наслонити само на европске висове
модерне књижевности, на Агату Криштоф или Гинтера Граса. Ево
јасно оцртане линије која нас још једном подсјећа да књижевност
која хоће да буде велика европска или свјетска књижевност, мора
прије тога и прије свега да буде национална.
Зато и у роману Топ је био врео, бива оно што бити не може. Ту
можда први пут јасно видимо, гледајући у импровизовани гроб
дјечакових родитеља у парку испред њихове зграде, да за Србе у
том граду и нема биљега који би свједочио да су ту икада живјели.
Све оно што није на крају живота стављено под нишан, није ни
постојало. И, исто тако, што се кроз причу проширује дјечаков хо-
ризонт, што он више осваја простор око себе – од подрума, парка
зграде, околних блокова, па све до оног погледа на крају, одозго,
у сарајевску котлину – све јасније бива да је исто као да се није
макнуо са почетне тачке, из подрума, гдје мајка комшинице Му-
невере грми: “Радоване, боље ти се намах сам заклат, него ћекат
нас да те кољемо”, а комшија Зденко одмахује руком тамо горе,
према топовима и каже: “Барбаризам”. Једноставно, псовка и ујед
за срце су све што постоји у тој котлини. Ту чак ни силовање није
више ничим везано за било какав еротски порив, није његова де-
вијација, него исказана потреба за потпуним понижењем и по-
ништењем другог бића. Јер не силују Ахмини момци (или то би-
јаху Мушетови, или неки други браниоци града) какву младу
Српкињу. Њихова жртва је прерано остарјела, заправо у овом
животу већ умрла комшиница Митра, жена усахла и одавно
мртвих очију. А силују је јер су испод њених ногу убијени њен
муж Никола и заклани син Милан. И додатно, нијеми свједок,
дјечак, Кецмановићев приповједач.
У времену нашем, времену стравичног појефтињења духов-
них вриједности, када Валтер поново брани Сарајево, Владимир
Кецмановић нас својим записом враћа до истинских спознаја о
самима себи. Враћа нас до жељезничке станице у Славонском
Броду, марта 1920, гдје се у свијести младог сарајевског Јеврејина
Макса Левенфелда кристалише сазнање да је Босна земља мржње.
Спознаја је то која, у димензији стварања књижевног дјела, осло-
бађа. Можда је и зато Кецмановић, баш као и Андрић, у стању да
као најљудскије и најбогатије ликове у свом роману изваја мусли-
мане а не Србе – комшинице Хатиџу и Муневеру, што критика
није пропустила да нагласи. Прву, као најрељефнији лик у роману,
другу као оличење племенитости и доброте у свијету зла. Оно што
је критика испустила да примијети јесте да овим Кецмановић
заправо још јаче подцртава спознају о правој природи Босне и
њеног мултиетничког карактера. Јер сва рељефност Хатиџиног
карактера бива сурово разбијена једном једином реченицом коју
може да изусти након погибије сина Кенана, када се открива да
је једино дијете које јој остаје, оно усвојено, наш приповједач, и
да је то за њу на крају ипак страно Влашче: “Склонте га, да га не
гледам”. А за Муневеру, ту искрено побожну жену, кад јој мајка
умре, нема више разлога за останак у Сарајеву. Нема јој, заправо,
мјеста у њеном родном граду, међу њенима.
У овом контексту треба посматрати и завршетак романа. И
чињеницу да дјечак након изласка из сарајевског пакла коначно
проговара. Али и насловну синтагму – Топ је био врео – у којој се
подударају гласови званичног приповједача и скривеног аутора.
Овај роман и јесте пуцањ у баласт прошлости којег се ваља ри-
јешити да би се освојила слобода истинског стваралачког чина. Јер
тај чин, да још једном поновимо Кецмановићеву поуку, природан
је само уколико тече из сопственог националног извора. Пожели-
мо зато да и у енглеској верзији, са насловом The Canon Was Red
Hot, у добром преводу Софије Шкорић и издању Serbian Literary
Company из Торонта, Кецмановићева прозна ријеч одјекне и
овим простором