Послератни мит о револуционару: У празном олтару Драгише Васића

Пошто су догађаји преломљени кроз свест јунака који је на
граници лудила, описи који творе слику света не могу бити реа-
листични. У овом случају доминантна је употреба метонимије.
Најчешће су људи, али и ствари, представљени деловима који за-
мењују целину. Богаташ у колима је “воловски врат” и “подваљак
испод томпуса”, жандар се назива “униформом”, стражар је пред-
стављен као “два искривљена, зла и злобна ока”. Овај облик мно-
жине, ока уместо збирне именице очи додатно појачава утисак
да је читав свет око Петронија Свилара распаднут, растављен на
делове – зато приповедач и може да користи само метонимијске,
а не целовите описе.
Свет је, попут жандаревих очију, озверен и реификован. Гла-
вни лик себе поистовећује са псом, 58 он је “вучен као пребијена
звер на ланцу”, док су сведоци његовог хапшења ”начичкане маске
на дућанским прозорима, окнима трамваја и балконима”. Конач-
но, метонимије врхуне у опису престонице, која је само мноштво
људи “што се помахнитало тиска, гужва, кикоће и церека у оном
лудачком метежу”.
Значајно је да употреба метонимије сплашњава у епилогу при-
поветке, када Петроније Свилар доживљава епифанијску проме-
ну. Тада метонимија уступа место метафорама и симболизацији.
Чулни утисци доминирају овим описом, а у складу са свечаним,
високомиметским тренутком, синтакса се поново мења, да би у
последњој реченици прихватила библијски стил, опет са везни-
ком на почетку реченице, а предикатом на крају: “И небо је било
сво крваво и мир црвеног сутона владао је.”
Пошто оваквом синтаксом и поређењима Петроније Свилар
као радник не може владати, поново се укључује приповедач. Он
користи и речи страног порекла (луминозни сјај, музика лишћа и
траве која интонира), и изразито лирски интонира ове описе, уз
употребу деминутива и архаизама: “Дан је већ издисао, тице су се
враћале гнездима и лептири су склопљених крила спавали над
цветним чашицама. Само је музика лишћа и траве, онај ноћни
живот ствари, интонирала под хладом који је покривао земљу.” 59
Различите приповедачке стратегије диктирају различите сти-
лове: делови приповетке у којима је Петроније Свилар фокализа-
тор стилски су маркирани фрагментарношћу приповедања, упо-
требом метонимије и лексике која упућује на животињски свет,
кратки одломци у којим се јавља свезнајући приповедач изразито
су информативног типа, док делови у којима доминира лирски
приповедач обилују метафорама (музика лишћа и траве), архаи-
зацијом синтаксе и лексике и симболизацијом боја у правцу ек-
спресионистичке поетике. Ипак, ова симболизација вишеструко
је мотивисана. Црвена боја је боја Свилареве крви на зиду тамни-
це, затим боја заласка сунца, да би тек у последња два пасуса била
апстрахована у боју револуције, која је назначена кратким пресе-
цањем лирског тона мотивима освете: “И Петроније Свилар, сам,
усправљен и страшан, на владајућем, узвишеном пропланку над
престоницом, испружи, у једном до бола снажном грчу освете,
црну своју кошчату и жуљевиту песницу тамо према њој и, сав
засењен оним крвавим пожаром сунца, грозно претећи, шкргут-
ну зубима”. 60
Гледано из перспективе архетипа иницијације, хронотоп ис-
кушења исприповедан је у фрагментима, јер, за разлику од самог
чина епифанијске иницијације, која обнавља поредак света и
стога поново успоставља целину, искушења, везана тематски за
доњи свет, сама по себи су врста епизодичних догађаја који могу
бити самостални микронаративи. Ово издвајање такође одговара
доминантној метонимизацији на плану говорног израза, о чему је
већ било речи.

Проблем јунака и архетип револуционара

С обзиром на мотивисаност композиције, структуре, стила и при-
поведачких поступака психолошким стањем јунака и његовим
променама, намеће се закључак да је управо у лику Петронија
Свилара утемељено јединство приповетке. Он је чвор у коме се
укрштају различити слојеви дела, па је потребно додатно осве-
тлити начине његове карактеризације и тематско-мотивске ком-
плексе које развој овог лика покреће.
Поступци карактеризације Петронија Свилара расути су у
тексту приповетке, и већ одсуство њихове концентрације на јед-
ном месту показује одступање од реалистичких начина припове-
дања. На почетку приповедач наглашава да је главни лик фабрич-
ки радник, безразложно отпуштен, наговештава се да је прошао
ратно искуство (кроз препознавање истог страха у две различите
ситуације – пред полазак у битку и у очекивању батињања), да би
тек приликом ислеђивања били саопштени биографски подаци:
године, ветерански стаж и породично стање. Коначна индивиду-
ализација лика изведена је тек на крају приповетке, кроз Свила-
реве реминисценције на догађаје из рата и задобијање рана.
Од свих елемената физичке карактеризације, упадљиво је по-
нављање мотива рана (оба пута наглашава их сам лик): прво у
процесу ислеђивања, када истиче, не без извесног поноса, да је
рањен “четири пута, на седам места”, да би на крају у његовој
свести за сваку од тих рана били формирани микронаративи.
Оваква обрада мотива рана из рата показује да су оне битне за
Свиларево саморазумевање. Док код иследника број рана истиче
да би доказао своју невиност и праведност пред државом (јер
он се за њу борио), сцена у којој гледа своје ране и присећа се је
тренутак када он поново стиче свест о целини и открива процес
промене у себи: “И сва му крв опет јурну у срце и сав, дотле скри-
вен у дубокој некој тајни, крвав, страшан слом негдашњег поноса
____________________________________________________________________
58
Изабрана дела, том II, стр. 123. Пас је традиционална хтонска
животиња, чиме је иницијацијска структура додатно појачана.
59

Изабрана дела, том II, стр. 136
60
Исто, стр. 138