Винавер о матерњој мелодији и “Међулушком благу”

Још у “Језичним могућностима” Винавер је писао о коби десете-
рачке окамењености и језичкој мелодији као путу у ослобођење.
Тврдећи да се српски народ, снажније од било кога другог, ин-
карнирао у десетерац, Винавер је истицао да су настали “облици
горопадно итешко извајани, као мисирски пустињски чувари
од камена”.
У неку нову мелодију је, пак, полагао ослободилачке наде,
тврдећи да она “врши у реченици лако и готово неприметно оне
распореде и раздеобе” који су недоступни “спорој, лукавој, кру-
тој, стрмој и погибаоној граматици”.
У свом огледу “Којим путем” писаном 1925. године, Станис-
лав Винавер се позабавио “матерњом мелодијом”. Пре свега, уо-
чио је да наша културна заосталост има и извесних предности –
као и примитивна племена, која описује Клод Леви – Брил, наш
народ још увек уме да бурно емоцијама реагује на песму. Пошто
нам је језик још увек недовољно префињен, остала је музика
као прајезик. Наше песме, без спољашње лепоте, па чак и миса-
оности, садрже у себи нешто древно – у Далмацији “жал и весе-
ље, полет и ритмичку мисао”, могу да пробуде чак и убоге дво-
тактне мелодије, уз које се сву ноћ игра; гусле су монотоне, на
први поглед нехеројске – оне само “тамно подстичу” десетерач-
ку песму; пастири у Метохији откривају епско у себи помоћу
“бескрајно отегнутих”, а крајње простих мелодија; у Источној
Македонијиа и Бугарској намерно криво певају, али и то “поср-
тање” изражава целога човека.
Народна музика се, по Винаверу, може изводити на два на-
чина – на начин “здрав” (у смислу лишености сумњи и колебања,
избегавања да се понире у дубине несвесног; ничеовским речи-
ма – “аполонски”, онако како су то чинили композитори Смета-
на, Григ и Шопен) и “патолошки”, када се у откривају “дубине нес-
весне, грехови тамни и језовите бездани”; тиме се демаскира
весела народна песма, као образина “бачена преко свирепости”.
Народ, који “везовима, ћилимима, бајкама” прикрива своје вар-
ке (садизам маскиран у сентименталност), воли “аполонске” компо-