Прича о уметнику
24. 12. 2015
Мијо Мијушковић

Мијо записа

“Посеклине на пању
Угребе у штици
Урезе у камену
Иза Створитељеве руке
Мијо записа”
(Радомир Батуран)

Годинама путујући по Црној Гори и другим крајевима, упознавао
сам љепоту, богатсво и сложеност природе, покушавајући на свој
начин да изразим оно што осјећам. Обилазио сам музеје и галери-
је по свијету, проучавао Ђакометија, Бранкушија и Мура, етрур-
ску и афричку умјетност и класичну скулпруру, али сам увијек
долазио до закључка да се могу изражавати на прави начин само
онако како сам осјећам.
– Након увида у рад великог научника и природњака Милу-
тина Миланковића, почео сам да тражим на стијенама и у самој
унутрашњости стијене, трагове промјена које су се дешавале про-
током времена. Наилазио сам на невјероватне ”записе”, биљеге и
цртеже. При томе сам тај оригинални знак остављао, а остатак
стијене обрађивао у скулптуру. На овај начин урадио сам неко-
лико скулптура и једну нешто већих димензија на којој се јасно
уочавају ови “Миланковићеви цртежи”.
– Посматрао сам острошке греде у чијим је литицама утиснут
манастир Острог. С тих висина од преко 1000 метара приликом
разних тектонских поремећаја, одваљивале су се громаде камена
које су се заустављале на ивици самог корита ријеке Зете, односно
Перућице.
Послије рушења и дробљења стијена одвијао се обрнути про-
цес. У гомилама иситњеног камена, услед топлих медитеранских
киша и растварања калцијум-карбоната, приликом сушења, на-
стаје процес спајања.
– Посматрајући терен и тражећи материјал за скулптуру испод
Нехаја у Сутомору, заинтерсовао сам се за једно мало узвишење
на којему се налази црквица из 13. вијека, коју називају Света
Петка. У материјалу сличном оном на крову Цркве нашао сам не-
пресушан извор инспирација.
– Крај обале мора или рјечних токова, при налету лаганих та-
ласа воде, дуго бих посматрао невјероватно богатство боја на
деловима овлаженог камена. Дивећи се овој појави, размишљао
сам како да ухватим ону изворну боју камена. Тако сам схватио
да морам да тражим начин како ћу поред облика да откривам и
дивну природну боју у камену.
– Циклус композиција, колажа, настао је тако што сам камене
форме, настале у различитим условима и на разним крајевима
свијета, спајао с врстама камена насталог на нашим просторима,
као што је онај испод Острога. Ту су и дијелови камена које сам на
овај начин спојио из Долине карљева, Карнака и Луксора у Египту,
што све у крајњем чини јединствене скулптуре.

Кратки биографски подаци:

Мијо Мијушковић, вајар, рођен 1931. године у Никшићу, Црна
Гора, гдје је током времена створио богат стваралачки опус и па-
ралелно се бавио метеорологијом. Данас живи и ствара у Сутомо-
ру, подно обронака планине Румије.

Самосталне изложбе:

1964 – Цетиње (Плави дворац)
1964 – Цетиње (Умјетничка галерија)
1966 – Никшић (Дом културе)
1967 – Дубровник (Умјетничка галерија)
1968 – Херцег Нови (Умјетничка галерија)
1969 – Будва – Улцињ (заједно са Драганом Лубардом)
1970 – Рим (два пута)
1971 – Коста Смералда (Сардинија, Италија) (групна)
1973 – Шпајер (Њемачка) (заједно са Н. Гвозедновићем)
1974 – Београд (Галерија Културног центра, заједно са Д. Лубардом)
1976 – Пива (Црногорска електрана)
1976 – Титоград (Народно позориште)
1977 – Београд (Галерија Културног центра)
1978 – Париз (Галерија Л.И.Ц.Е.И.)
1979 – Клермон Феран (Француска) (Галерија салона “Оверња“)
1979 – Лион (Француска) (Галерија аудиторијума “Морис Равел“)
1979 – Ница (Француска) (Интернационални фестивал књиге)
1979 – Кан (Француска) (Галерија “Део-Царде”)
1979 – Мулен (Француска) (Галерија “Марио дес Моулинс”)
1979 – Ремс (Француска)
1980 – Париз (Француска) (Галерија центра за културу СФРЈ)
1990 – Бор (Сусрет балканских књижевника)
1991 – Никшић (Дворац краља Николе)
1992 – Београд (Умјетнички павиљон “Цвијета Зузорић”)
1992 – Подгорица (Галерија несврстаних)
1992 – Бар (Завичајни музеј)
1993 – Нови Сад (Велика галерија Културног центра)
1994 – Врбас (Центар за културу)
1994 – Суботица (Ликовни сусрети)
1996 – Будимпешта (Мађарска) (Галерија Културног центра)
1997 – Београд (Галерија Природњачког музеја)
2003 – Игало (Галерија Института “Симо Милошевић”)
2006 – Плужине (Пјесничка ријеч на извору Пиве)
2008 – Суботица, Сомбор, Нови Сад, Београд, Котор, Бар
2011 – Игуменица (Грчка) (Археолошки музеј)
2013 – Београд (Циклус Милутина Миланковића)

Важније колективне изложбе:

1970 – Београд, Рим, Бари, Ахен, Париз, Загреб – Савремена умјет-
ност Црне Горе
1977 – Мурска Собота – Трећи бијенале мале пластике
1980 – Штутгарт, Хамбург, Манхајм, Осло – Савремена умјетност
Црне Горе
1985 – Мурска Собота, Љубљана, Пиран – Седми југословенски
бијенале мале пластике
2013 – Лександ (Шведска) – Колективна изложба ликовне умјетно-
сти из држава екс Југославије
Редовно излаже у Салону “13. новембар” у Цетињу, као и на годи-
шњим изложбама УЛУЦГ-а.

Награде:

• За скултпуру Салона “13. новембар”, Цетиње, 1968.
• Прва награда Салона “13. новембар”, Цетиње, 1977.
• Награда за скулптуру на Бијеналу мале пластике, Мурска
Собота, 1977.
• Награда никшићког Салона за скулптуру, Никшић, 1980.
• Медаља за скулптуру Салона “Дес артс”, Шоле, Француска, 1989.
• Добитник Тринаестојулске награде 1992. за ликовне умјетности.
Контакт адреса: Мијо Мијушковић, 85000 Сутоморе (Бар);
телефон: + 382 (0)30 373 493, мобилни: + 382 (0)69 037 056

Прича о уметнику
24. 12. 2015
Срето Бошњак

Епистола о вајару Мију Мијушковићу за канадски часопис “Људи говоре”

У више наврата заједно смо проводили часове у природи. Морам
рећи да си ти била преданија дражима природе од мене. Знала
си ботанику – све врсте растиња на које смо наилазили. Мене је
више привлачио изглед и боја њихова, одатле до контемплиције,
мислио сам, нема много. Свега један корак. Тај корак је недово-
љан да се праве закључци, сем оних који су ми доступни – естет-
ско доживљавање природе.
Сједјели смо на каменитом платоу куће–галерије вајара Мија
Мијушковића. Небо је имало облик великог плавог прстена, у ко-
ме су, у виду рубина, сунчеви зраци поскакивали, час по морској
површини у даљини, а час по борју које је, бочно од Мијове куће,
имало улогу ваљаних протагониста у том дијелу сутоморског
бријежја.
Тај смо дневни рам небеског плавила помно гледали и упија-
ли. Нијесмо имали на уму било какву математичку или неку дру-
гу формулу. Мислим да се природа не објашњава кроз цифре и
њима сличне омјере (геометријске). Она се доживљава кроз чулно.
Таквог мишљења био је и Гете који се добро разумијевао у при-
родне науке, увијек одбацујући математику као било каквог по-
средника. А ми, док смо посматрали море у даљини, нијесмо ми-
слили о томе колико је оно стотина метара удаљено од нас. Оно
је живјело у нама као боја, као “складиште” узнемирених таласа.
Једном ријечју као љепота!
Иако људи мојих година премјеравају све – од виђених слика
до замршених идеја, нијесам мјерио раздаљину између крајолич-
ја, просутих овалом дана. И ти си била обузета сличном мишљу.
Ко је наш домаћин Мијо? Вајар романтичарског склопа, који
душу из камена извлачи да је души подари, маштом која је једино
у стању да се “размеће” царством духа. Да призове што је лијепо
и дубинско у нашој чулној мапи. Како му је једна фигура дјело-
вала инертно, рекло би се без очекиване рефлексије, унио се у њу
флорни “уметак”, који је је оживио. Тако је фигура добила очи, не-
ку врсту антене која одашиље сигнале живости на околину.
Мијо се смјешка. Драго му је што идемо од скулптуре до
скулптуре и коментаришемо њихову притајену камену артику-
лацију. Казује нам одакле је камен, каквог је састава и колико је
погодан за бушење. Понеки је камен донио и са другог континен-
та, ако му се учинио да има чврсто језгро и привлачну боју. А ка-
мен, каже Мијо, има изглед живог бића. Брушењем му даје глас,
истина нечујан, али има своју унутрашњу гласовну резбарију. И
као што се роде близанци, тако се роди камен са два тијела. Њих
је природа спојила, очвршћујући биће и једног и другог.
Могу бити и друкчијих боја. Сјеме природе је загонетно. Вајар
уочава ту загонетност и даје јој свој чулни флуид. Највећи број
Мијових скулптура смјештен је на отвореном простору.
Важно је око, а важан је и опис да се види гдје је душа фигуре.
Мијо каже да у нашим чулима, у њиховом албуму, живи хармо-
нија космоса. То је, чујемо, имао у виду кад је камену давао есте-
тичку форму. Блистави сјај каменог немира за који смо вјеровали
да је спутан, јер је рођењем такав. Вајар му је дао живот церебрал-
ног поријекла, са најтананијим нијансама. Боље рећи: филозофи-
ју трајности!
Није лако уобличавати свијет. Ни своју интиму. Мијо чини
на изузетан начин. Помоћу нити своје радознале маште. Машта
и доброта су његова имовина. Дијели их издашно. И путем своје-
врсне перцепције и путем пријатељског зближавања. Није забо-
равио да нас угости ни расположивим ђаконијама. Другима вино,
мени медовину.
Разговарамо уз снопове мајске свјетлости која нам пада по
лицу. Мијо је најразговорљивији. Подвлачи да се држи једне про-
вјерене Монтењове максиме: “Узимам своје добро гдје га нађем”.
А нађе га суда гдје је стизао. Чак тамо до Арарата или неке друге
недођије. Укркачи камен на раме, понеке, оне мање, носи у торби.
Кад дође на границу, има проблема. Питају се шта ће му камен,
обичан. С бразготинама по површини.
Захваљујући вајаревом умијећу, тај обичан камен добије оне-
обичење. Добије фигуру пустолова коју је у машти домислио. У
интими се, каже Мијо, налази властито стваралачко врело. Ту је
потребан алат, али се без душе не би ништа могло учинити. Она
клеше фигуру. Даје јој оригиналност, прозрачност, дубину.
Мијо је за тебе изабрао камену скулптуру која је дјеловала
као живо биће. Посједује црту фине говорности – кроз ликовну
нијансу. Говорност се може постићи и без ријечи. То се чини и
тамо гдје је ријеч основна полуга комуникације – у театру. Арто
измишља функцију театра без ријечи. Тиме се не губи његова рје-
читост. Чак се повећава.
Вајару си поклонила Свјетлосно писмо, твоју тек изашлу
збирку поезије. Њему су се нарочито допали стихови: Ко претр-
чи испод дугиног лука пробудиће камне / Из облака прошлог за но-
ве чаролије.
У вајаревој галерији имало се шта видјети. Па и његова ријеч
је блискошћу мелемна, јер казује да цвијет не расте само у ливади,
него и у камену, ако га је распупољчила умјетникова рука. У томе
знаку препознатљив је:

Прича о уметнику
24. 12. 2015
Radomir Baturan

С Мијом у Сувом потоку

Долетех из Канаде
С Мијом да зборујем
А само једном смо се срели
На таламбасању књига
Сајма у Београду

И збори Мијо
О камену и искону
О великанима духа
О правди и неправди
Пријатељима и животу
О живој Пиви
У камену и штици
Мртвој у Пиви
А Мијом оживљеној
У галерији божанској
Камена дрвета и штица
У Сувом потоку
Између Румије
и Сутог мора

Суто море

Суто море
У подножју Румије
Муње уждиле
Громови урлају
Кише пљуште
Мијо клеше
Код Мије сам
У Сувом потоку
Изван и Сутог мора
И Румије
У свету фигура
Које Мијо ваје
Из искона срца
И Румије

Плач кипова и неба над Сутомором

И клеше Мијо
И деља Мијо
И муње севају
И грме громови
И дажд лије
прича о
уметнику
А Мија и Румије
Ништа се не дотиче
Иду за визијом
и зовом искона
згњеченог у камену
Цврче из гротла длета
Да се вину
У бесконачну вечност
Искона у Лепоти

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019