“Мисли су непролазне и непропадљиве.
Вреди мислити, јер мисао је највећа моћ коју човек поседује.
Вреди мислити, јер мисао је истина и пут ка истини.”
Владика Николај Велимировић

Јохан Фридрих Шилер (1759–1805), немачки песник
“Сваки појединачни човек носи, по својој урођеној склоности и
одређењу, у себи једног чистог, идеалног човека и усаглашавање с
његовим непроменљивим јединством у току свих промена, пред-
ставља велики задатак његовог постојања.”

Рабиндранат Тагоре (1861–1941), индијски књижевник, добит-
ник Нобелове награде 1913.
“Стабла су земљин непрекинут напор да разговара са небом које
слуша.”
“Док Бог чека да његов храм буде саграђен од љубави, људи
доносе камење.”
“Онај ко хоће да учини добро, куца на врата; онај који воли,
налази врата отворена.”

Јован Дучић (1871–1943)
“У самоћи нема мржње: осамити се значи очистити се. Све у само-
ћи постаје узвишено, највише, најдубље. Ако је човек филозоф, он
се предаје самоћи да би знао цену живота, вишу смисао о свету, и
да би пришао божанству. Само малог човека самоћа направи бо-
лесником, и она његову душу отрује сумњама и испуни страхом.
Има света који се не сме обрнути сам у шуми, и који у страху од
самоће залута на отвореном пољу. За самоћу треба бити снажан и
духовитији него за највиши свет једног друштва.”
“Жена је, ипак и неоспорно, највећа илузија човекова. Не по-
стоји ниједна срећа којa је у стању да домаши радост љубави. Све
друго може бити слава, успех и сатисфакција, али је жена једино
пијанство срца. Ни све тамне стране женина карактера као да не
постоје него зато да буде осветљен само један њен део, онај у којем
она највише зрачи и који је увек божанствен.”
“Љубав је доказ интелигенције, јер човек без идеја и простак
без васпитања, не могу бити заљубљени, пошто је љубав највећа
мудрост и најфинија душевност.”

Рајнер Марија Рилке (1875–1926), немачки књижевник
“Никад не треба очајавати кад се нешто изгуби, јер се све враћа
још дивније. Оно што мора отпасти, отпада, оно што нам припа-
да, остаје уз нас. Све се одвија по законима који су изван наших
спознаја и са којима смо само привидно у нескладу.”

Владика Николај Велимировић (1880 – 1956)
“Мисли се рађају у нашој свести, здраве се и размимоилазе се. Мис-
ли нису тихо пристаниште, које је човеку дато да се склони од бу-
ра живота, но оне су баш та велика, неумирљива бура, од које чо-
век у својој тежњи ка срећи највише пати.”
“Религија је једна животна моћ, а не једна узгредна чињеница
у духу и историји човечанства. Мисао и осећања уједињени чине
религију. Само из снажне, чисте вере може проистећи толико
мисли, као да је мислила и стварала епоха а не један човек.”

Луј Фердинанд Селин (1894–1961), француски писац и лекар
“Човек никад није довољно опрезан с речима, рекао би, речи не
значе много, не представљају опасност, разуме се, то је само хука,
звукови који излазе из уста, ни овакви ни онакви, а лако их је
исправити чим преко уха доспеју до досадног сивила мозга. Да,
човек се довољно не плаши речи, и несрећа је у томе. Неке се речи
крију међу другим речима као шљунак. Не запажаш их, а кад
тамо, оне уздрмају живот у теби, и то сав живот, и његове слабе и
његове јаке тачке… Паника… Лавина… И онда као да су те обеси-
ли изнад осећања… Наишла је олуја, протутњала, сувише јака за
тебе, тако жестока да ниси могао никад ни замислити да осећа-
ња могу да изазову такву олују. Рекох, дакле, човек се довољно не
плаши речи, то је мој закључак.”

Антоан Де Сент Егзипери (1900–1944), француски писац
Умеће малих корака:
“Не молим те, Господе, за чуда и виђења, него за снагу у свакоднев-
ном животу. Научи ме умећу малих корака. Учини ме сигурним
у раздвајању времена. Обдари ме осетљивошћу да одредим шта је
веома важно, а шта мање важно. Молим та за разум да одредим
суздржаност и меру, да кроз живот не клизим, већ да разумно
одређујем дневни распоред, да приметим светлост и врхунце, да
с времена на време нађем времена за лепоту, уметност и култу-
ру. Дозволи ми да спознам да снови о прошлости и будућности
не воде далеко. Помози ми да добро делујем непосредно, да са-
дашњи тренутак препознам као најважнији. Сачувај ме наивног
става да у животу мора све добро протећи. Обдари ме трезном
спознајом да су тешкоће, неуспеси и ударци стални пратиоци жи-
вота уз које растемо и сазревамо. Подсети ме да срце често заму-
ћује разум. У правом ми тренутку пошаљи пријатеље који ће ми
стрпљиво рећи истину. Увек ћу Теби и људима пустити да ми
говоре. Истину не можемо рећи сами себи, она нам бива казива-
на. Ти знаш колико нам треба пријатељство. Дај ми да будем до-
растао том најлепшем, најзахтевнијем и најосетљивијем дару. Дај
ми довољно маште да у правом тренутку, на праву адресу упутим
пакетић доброте уз пропратно писмо или без њега. Створи од
мене човека који ће браздити дубоко попут брода, како би дота-
као и оне који су испод. Ослободи ме страха да пропуштам живот.
Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба. Научи ме умећу
малих корака.”

Чарлс Буковски (1920–1994), амерички књижевник
“Ништа не може тако да те научи нечему као кад се прибереш
након неуспеха и поновно кренеш напред. А ипак је већина људи
блокирана страхом. Толико се плаше неуспеха да на крају и пре-
трпе неуспех. Превише су условљени, превише су навикли да им
се каже шта треба да раде. То почиње у породици, наставља се
током школовања и преноси се у свет бизниса.”

Ламо Дондруб, религиозно име Тензин Гуатсо, познатији као Да-
лај Лама (1935), тибетански духовни и световни вођа
“Када упоредимо богате и сиромашне, често нам се чини да они
који немају ништа имају најмање брига, мада су им физички бо-
лови и патње сигурно већи. Што се богатих тиче, веома мали број
њих зна како да на интелигентан начин употреби своје богатство.
Многи су толико обузети идејом да имају што више, да у њихо-
вим животима не остаје места ни за шта друго. У својој заоку-
пљености богатством, они изгубе сан о срећи коју је богатство
требало да им донесе.”
“Краткотрајно усхићење које доживимо задовољавајући импул-
се чула врло је блиско ономе што осећа овисник о дроги у тренут-
ку испуњења своје потребе. После привременог олакшања, убрзо
се јавља захтев за још. Као што узимање дрога на крају доноси са-
мо невоље, исто се догађа и с многим стварима које смо предузе-
ли да бисмо задовољили своје тренутне чулне потребе.”

Данило Киш (1935–1989)
“Бејах заузет читањем и писањем, кад груну у моју собу велики
бриој тих људи наоружаних незнањем тупим као батина и мрж-
њом оштром попут ножа. То не бејаху моје свиле од којих им се
закрвавише очи, но моје књиге поређане по полицама. Свилу
смоташе под огртаче, а књиге побацаше на под и стадоше их га-
зити ногама и цепати их на моје очи. А књиге те бејаху у кожу по-
везане и обележене бројевима и бејаху написане од учених људи,
и у њима бејаше, да су их хтели читати, хиљаде разлога да ме
сместа убију и бејаше у њима, да су их хтели читати, лека и мелема
за њихову мржњу. И рекох им да их не цепају, јер читање многих
књига доводи до мудрости, а читање једне једине до незнања нао-
ружаног махнитошћу и мржњом.”