Мирко Магарашевић
Те шуме корењем приобалне…
(Из Дунавских елегија)
Те шуме корењем приобалне, из водених струја поникле
на променама света и нагојеном обиљу
тишине нашег одсуства
које тако често и не зна где
треба да буде, а није.
Јер ту, низ дивље обале великих користи
видљиво нема од људскога присутва. Нема
нити сад, нити је било. Насупрот и напротив.
Река о свему ћути гласовима подводним
избегава да каже о чему сведочи
као што облаци над њом избегавају да памте
све оно што су минули и видели
јер превише је било и превише је минуло.
Свега. Толико од свега да заборав крај воде је
лек чији значај остаје недосежан
баш као и дејство у тишини густој
и гушћој од најтамнијег шевара.
Оооо шта би река све могла
да зна рећи о свим промицајима
овим светом посведочено без јаснога циља
који се још увек не призива
нит јучерашњи истражује, мукло препуштен
јаловим добима и менама случаја
које наоколо зачињу се ту,
нама надомак
или мало даље,
сред света препуштеног струјним водама
које вазда исто надиру на шкрге штуке
и реп сома чији брк истражује муљ.
Свеже воде и свежи науми
крепе застој навика и мочвар
света ношеног барским птицама, криком чапље,
медљивим уздахом љубљене,
мрежом аласа под уврелим сунцем
и овим обиљем мушичавим...
Коментари