Љубиша Митровић
Косово
Косово
Најдраже парче нашег хлеба
Корен наших корена
Мера нашег постања
И посртања
Кроз векове
Наш духовни завичај
Зеница нашег памћења
Хиландар у срцу
Јерусалим у души
Са њим смо рођени
Са њим умиремо
Оно је у нашој песми
У нашим срцима
У нашем сну
Пуста гнезда
Утихнуле су птице
Пред буком бомбардера
Нема их под стрехом
Изнад мог прозора
Гнездо је остало пусто
Изгон мртвих
На Косову
Од муке
И мртви
Проходаше
Кренуше
Са својима
У збег
И вечно ће
Лутати
Путевима
Беспућа
Док их
У срцу
Потомака
Одрођених
Срба
Вечно
Не сахране
Крадљивац снова
Сваке ноћи
Долази и одлази
Ловац на снове
Рибари у мојој души
Ујутро се искрада
Са котарицом
Препуном бисера
А мени оставља
Пустош и бол
Ватре неспокоја
Снови су моји
Ватре неспокоја
Сваке ноћи
Док се у раму прозора
Моје собе
Звезде роје
Остављајући за собом
Ниске златних огрлица
И док месец
Заплеће своју гриву
Ја рибарим
Трагам
За изгубљеним
Лептиром из детињства
Најљепшим драгуљом
Снови су моји
Ватре неспокоја
Мирко Магарашевић
Те шуме корењем приобалне…
(Из Дунавских елегија)
Те шуме корењем приобалне, из водених струја поникле
на променама света и нагојеном обиљу
тишине нашег одсуства
које тако често и не зна где
треба да буде, а није.
Јер ту, низ дивље обале великих користи
видљиво нема од људскога присутва. Нема
нити сад, нити је било. Насупрот и напротив.
Река о свему ћути гласовима подводним
избегава да каже о чему сведочи
као што облаци над њом избегавају да памте
све оно што су минули и видели
јер превише је било и превише је минуло.
Свега. Толико од свега да заборав крај воде је
лек чији значај остаје недосежан
баш као и дејство у тишини густој
и гушћој од најтамнијег шевара.
Оооо шта би река све могла
да зна рећи о свим промицајима
овим светом посведочено без јаснога циља
који се још увек не призива
нит јучерашњи истражује, мукло препуштен
јаловим добима и менама случаја
које наоколо зачињу се ту,
нама надомак
или мало даље,
сред света препуштеног струјним водама
које вазда исто надиру на шкрге штуке
и реп сома чији брк истражује муљ.
Свеже воде и свежи науми
крепе застој навика и мочвар
света ношеног барским птицама, криком чапље,
медљивим уздахом љубљене,
мрежом аласа под уврелим сунцем
и овим обиљем мушичавим…
Петар Милатовић Острошки
Хиландарска беседа
Ко то одгонета
мудрост векова
преточену у света
Слова Ћирилова?
Ко са тисовим штапом
Бога редовно обилази
и под небеском капом
све нас учи и пази?
Чији су оно знаци
на путу крстоликом
у општој овој замци
са сликом боголиком?
Чије то мудре зоре
свићу и на западу
да зле силе не разоре:
Љубав, Веру и Наду?
Ћутање речито
стараца мудрих
наше је вечито
питање будних!
Који то Манастир
све до сада претраја,
сваки рат и мир
од искона до бескраја?
Хиландар на Гори
Светој међу светима,
ћутањем говори
ио онима и овима!
Говори о мудрости
молитве лековите
срцоликој светлости
из душе тајновите!
Па говори из драме
гомиле усамљене:
Само су мудре осаме
сузе просветљене!
Оне сузе што нам крепе
мисли, снагу и вољу,
да нам свеци не стрепе
по небеском овом пољу!
Од Атонске Горе свете
Хималаја и Сиона,
преко целе планете,
све до памети трона!
А са трона памети
остао нам вечити завет:
Ко се Богу посвети
праву изабра памет!
И Богу посвећени
ревносно служе роду,
изнутра просветљени,
за крст часни и слободу!
А Слобода, Богом дата,
божији је наук векова:
за туђина и за брата,
кажу Слова Ћирилова!
На Путу Светога Саве
бићеш Отац своме Оцу,
из народне рођен главе
захвалан Богу, Творцу!
Отац је слуга сину
и као Бог служи свима!
Цео Род и Отаџбину
у очима небеским има!
Из пирга Светог Саве
мисао шикну у висине,
из народне, српске главе,
Свети Оче и народни Сине!
Дижеш свете твоје руке
до престола памети,
до небеске мирне луке,
врли Оче, Саво Свети!
Види децу поскитану
по овој плачној долини
како твоју траже страну
где се мисли и чини!
Све како Бог заповеда
У правцу мирне луке!
Пратња небеског одреда
до Христове води науке!
Кад те Светиња походи
и кад с тобом живи она,
крилата реч те води
право до памети грона!
У животу вечних висина
трају словом сви векови
и мисао као задужбина
шикне да трајно слови!
Дуги су путеви срца
и све су мисли високе
ако до Бога и до сунца
речи нас воде бистрооке!
Славе нас речита слова
темељима срцоликим,
времена стара и нова
у људима боголиким!
Кад нам нено душе слика
кроз све тајне поруке
неког нашег крајолика
све су чежње живе руке!
Кандило гори у души
да стално сија образ
да нас слабост не сруши,
свако да порази пораз!
У речима горостасним
које нам сам Бог поклони
на путевима су часним
сунцокрили небосклони!
Чувају Слова Ћирилова
сва наша будућа памћења,
кућу од темеља до крова
и свачијих душа спасења!
Без светих Ћирилових Слова
нема Ловћена и Острога,
нема ни светога Косова,
без њих смо далеко од Бога!
Зато ми славимо Слова
која у памћењу трају,
света Слова Ћирилова
у туђини и у завичају!
Казују Слова све нас
по мери самог Бога!
У Речима је Спас,
јес ́ тако ми Острога!
Лозе ми благородне,
миро мироточиво
кроз све душе сродне
вековима је живо!
Све до врха времена
трајаће златно Слово!
Словословна племена
пише Слово Ћирилово
Ко то одгонета
мудрост векова
преточену у света
Слова Ћирилова?
У цркви Светог Стефана Дечанског,
у Мелбурну 20. децембра 1989. године.
У Острогу најближе Богу
Кад год завичајну светињу походим
небесима у мени песму крилатим.
Острог, светиња у којој сам крштен
и парчетом неба на земљи задојен.
Сви Свети кажу да је мој завичај
највеличанственији Божији рај!
Рапорт Гаврилу
Подносим ти рапорт
у србофобском Бечу
у којем се неки бече,
а многи сервилно клече.
Ово је наше доба
труло и гњило!
Пуцају принципи,
ћутиш Гаврило!
Гаврило,
принципи су исти
и после стотину лета!
Уместо здраве мисли
у глави коров цвета!
Гаврило,
нема срамније идеологије
од ове данашње ћутологије,
кад нико више никоме није
добротвор већи од крвопије.
Зато су на нас зинуле
све могуће бечке але,
оне велике и оне мале
и остале
по белосветској
помрчини
неопеване будале!
Гаврило,
над нама се надвило
сивило и црнило
да би се сутра говорило
како нас није било!
Устани Гаврило!
Доста је било
Беч, 25. април 2014.
Душанка Милутиновић Станисављевић
На крају мог времена
На крају мог времена
ти си узбудљив
мени изазов,
потребан као ваздух који дишем.
Боли ме лице,
очи светле сузама
и не могу те привући,
као ни моје тело, у сузама.
Постоји свет са хиљаду прозора,
али само један је твој.
Не знам да ли је отворен за ваздух
или је узбуркао сенке,
па пукла је чаша
и моје изгужване песме,
те живот ми игра на крају мог времена.
Може се рећи да ове речи и збуњују,
само за неко време,
но бићемо бесмртни,
а онда,
ти си изнова узбудљив,
мени изазов.
Остани
Остани још мало!
А, шта ћу ти ја?
Потребан си ми
Да доживим сумрак,
упијем предвечерје,
савладам свакодневицу.
Потребан си ми
јер сумрак је
тако страшан,
а ти си чувар
мојих снова.
Потребан си ми
да умирим
неспокојство
и одем смирена.
Потребан си ми
као бљесак светлости,
обасјаш ме па
нестанеш, а ја сјајим.
Потребан си ми као
ватра која се жаром
држи, док пламен се
гаси.
Потребан си ми за
тренутак,
да се вратим к почетку.
остани још мало!
Београд, 2014.
Има те
О, тако те има
у јутру и сумраку,
у доласку и одласку,
у обичним стварима,
и када ходам,
и кад читам,
и кад сањам,
има те.
О, тако те има
у речима надошлим,
у делима сопственог додира.
О, тако те има
свугде где моја мисао корача –
она је врцава,
примамљива,
способна да ме наведе
на сасвим други пут.
О, како те има
у привиђењима,
у срцу.
Љубивоје Стефановић
Протокол дна
Имали су златне зубе,
продали су их, за
провидну чорбу
довољне су
голе вилице.
Носили су венчано
прстење, продали су,
са туђег стола
одбачени отпаци у
празне руке иду.
Светла страна постеље
на сталној је
распродаји, расту
мала сунца, време им
је за скидање хипотеке
босоногости.
Тамна страна од јутра
отпија из стакленог
фењера осветљавајући
у себи дно
провалије.
Последњи плач волова
Изводе крвници
овдашње кланице
уплакане волове
из наше стаје,
благајник броји
половину имања
ситном чиновнику
београдског беспућа,
природног занимања
дедин брат рођени.
А претурисмо:
обери – пола њему,
самељи, исто тако,
закољи, опет њему пола,
испеци казан,
пола се одлије.
Гладан је и жедан
тај град.
Кофери сами знали пут,
пуни тамо, празни нама.
Годинама самарисмо,
преполовисмо се.
У тишини, са тешким
облацима на ногама,
спајају рогати
лепотани нектаром
стајских мува
две половине имања
и замичу у вечност.
Немимо пред мраком
светилишта дубљим
од свемира.
Јавор
Донео га деда
из планине, давно
док је теглио
живот уз волове.
Кад је сунце лењо
клизило небеским
плаштом, реке
кришом текле.
Заруделог.
Посадио њега
и мог оца
кога више нема.
Крунисани краљ
видокруга ми је
сада отац.
Кроз лишце
на поветарцу
шапућу моји
створитељи.
Небојша Лапчевић
Уликс Београда
Дослућујем дежурног Хомера
да насели нимфе Калипса
на ушће између Саве и Дунава,
да насели лагуме у пупак света
и као со нам бела свратишта,
да насели богове који ће знојни
исклесати планински венац града,
као угрушак сунца за тебе драга.
Сачекајмо још добар ветар
па да се оветримо као махнита браћа,
то ће бити наш дуг према несрећној земљи
да се не спотичемо
о гробове живих победника.
На име твоје
Србији
Земљу у којој сам живео
знам од буђења,
не од рођења,
иакао сам превалио педесет
и штошта…
Осана је била лепљива
и паучаста, снажнија
од семена стварности…
Осана без краја…
Од буђења не,
не од рођења…
Сведок ми је чистогруди Бог,
сведок ми је небце грехова
које порећи не могу,
не може нико
за мене
кренути ка светлости,
трагом бескућника и сирочади,
трагом предака
несталих у ратним извештајима,
за грудом срца
на којој су отпловиле наше реке
ка слузавој постељици извора,
а када будем коначно кренуо
позваћу се на име твоје:
од буђења,
не од рођења…
Парабола о забрани окупљања
Ако новине објаве
Забрану окупљања,
на брзину ћу записати
све мисли,
брзо поспремити
собу упрљану мастилом,
папириће и ројеве стихова
понети на језику.
Ако новине објаве
Забрану окупљања
твоје јутарње тело
окупати свежим соковима,
и покрити масним страницама
Хенрија Милера
и сачекати да женка прождере мужјака.
Ако новине објаве
Забрану окупљања
тај пртљаг ћу однети на трг,
где неће бити никог,
да коначно поравнамо све рачуне,
све ломаче за библиотеке
претворене у прах и пепео,
мноштво језика одсечених
пљује само један стих,
довољно је зрно
да никне…