Милена Дрпа
Ако одеш
Ако одеш,
однијећеш све истине из пјесама,
сва питања
и све прећутане одговоре.
Остаће празне
мреже у мојим скровиштима.
Пробудићу се
у далекој шуми,
у коју ни птице не навраћају.
Испод грана пружених небу
заплакаће славуји и ластавиц
Плакаће и покисли црни борови
по околним планинама.
И раскршћа ће сва заплакати
што нису чудом спојила даљине
и направила само један пут
којим бисмо морали корачати заједно.
Ово јесте...
кров када небо кишом плаче
кап завичаја у туђини
пут када стопа поћи мора
зрак сунца кад се црно чини
склониште када олује крену
ливада ако суше даве
видици кад небо маглу точи
за бунар лажи ријечи праве
ратару бразда у дубрави
убогом врућ хљеб и постеља
у сиротиште мати да крочи
за сузу поглед пријатеља
А ово није...
ожиљак који ружи лице
пресахла ријека риба пуна
клецаве ноге пред пут дуги
напуштен гладан без хљеба труна
затворен цвркут у кавез сиви
у празној кући паучина
кад збогом надјача ријечи друге
кад не долази писмо од сина
када ћутање убије причу
и птица падне са висине
што мутну воду човјек проспе
да гаси свјетло кад зрак сине
Неће бити касно
Када се испод гомиле угљевља
и камења бола
буде извлачио слабашан цвијет,
требаће му свјетлост.
Чувам је, ту свјетлост,
то зрнце трепераво,
негдје у души...
Спасићу цвијет.
Коментари