Иван М. Петровић
Моја река
Моја река није зелена,
Нити плава.
Ни ма којом песничком обојена
Бојом.
Моја је река обична.
И због тога је сматрам својом...
На обалама њеним
Цвркућу само врапци.
Јер једино јој они
Остадоше верни.
Можда, понеки чешљугар
Напије се са ње воде.
Понекад покрај ње
И њиве слабо роде.
Но она ми је мила
Јер је као и ја... Обична
Стрепња
Озелењујеш ли моја
Стабла увела?
Корачаш ли мојим,
Стазама зараслим?
Сунчаш ли се на мојој
Висоравни златној?
Сакупљаш ли моје
Разбежане дане?
Голе речи, трну ли ти
Под језиком?
Живом водом,из камена
Појиш ли ловце, на жар птице?
Сунце своје, хоћеш ли дати мени,
Ако моје са изласком, закасни?
Сан или јава, ти одлучи
Ко пуже, недрима товим, Јабуко моја од злата?
Ко љубавну љуљашку покреће,
Од срца мога, срцу твом...
Ко пије уздахе твоје,
Иврело ти чело љуби.
Ко проси за још један јецај
И прави залогај љубави,
Мушки и луди?
Ко ли то љуби наша повечерја
Брезе нам страши,
Где се некада састајасмо.
Ко ће чедо наше, за руку,
У школу повести... и прво
Шаренило азбуке му дати;
У парку, на клупи нашој
Двоје се љубе.
Јесмо ли можда ми...
Ти одлучи, јабуко моја од злата...
Коментари