03.
Тамара Симић

Змија и коњ

– Па, овако... Зове ме мама Рада. Направила је диван, мој омиљени
компот, а мене боли грло, жедна сам, таман да попијем да престане.
Прилазим столу, узимам компот и почињем да га пијем и једем
брескву. Испред мене, на наслону кревета, сиво-бели мачак. Он
седи, шапом држи компот и једе га виљушком. Како виљушком,
када се компот једе кашичицом? Не верујем, трљам очи. Док то
радим, излазе црне дуге глисте из мог компота и гмижу ми по
руци. Згрожена, покушавам да их склоним са себе, али никако
да их скинем јер су љигаве. Све их је више и више. Сва најежена,
док скачем, обраћам се мами кроз врисак. Шта је ово? Јесам ли то
јела? Мама ми говори: ма једи, то су само витамини и будим се.
Уф, какав сан.
– Змијо, је л’ ово било на твој рачун, ха-ха-ха? – убаци се коњ
подсмешљиво.
– Извињавам ссссссе, али зашто на мој рачун?
– Те глисте ми делују као неки твоји даљи рођаци? – рече коњ.
– Немој да ссссссси љубоморан. Криво ти је што твоји нису у
причи – одговори му змија.
– Моји су у причама са принцезама, свака девојка сања принца
на белом коњу, или јунаци... сећаш ли се Марка Краљевића и
његовог Шарца?
– Ах, а моји рођаци у причама коње једу за доручак, ужину,
ручак и вечеру, како им сссссссе прохте. Сссећаш ли се оног мог
рођака ссссс три главе, па са шессст, девет... Е, мој коњу, тужне
сссу то приче за твој род, ссстално вассс поједу але! Добро, тебе
можда не би, делујеш маторо и жилаво. Немој да сссе нервираш,
сссве то иде у рок ссслужбе. То ти је живот – објасни му змија.
– Нисам те запамтио такву, да знаш да одговориш и узвратиш
на прозивку. Нешто ти се чудно дешава у животу. Да се ниси
заљубила, или пролепшала, сто посто је пала нека операција
улепшавања! Знам да си стално висила по тим козметичким
салонима, пластикачини чуда, али некима нема помоћи, баш ми
те је жао, ха-ха-ха – прозва је коњ.
– Ја да сссе заљубим? Проссстаку, за тебе сссам госпођа! А што
сссе тиче операције улепшавања, видим да ссссссси необавештен
па ћу ти рећи да ја сссваке године мењам кожу и немам потребе за
тим операцијама. Природно сссам лепа.

Слични текстови


Јовица Аћин
Последњи залогај

Славен Радовановић
Долази Ава Jycтин

Урош Тимић
Дрво живота

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026