Катарина Сарић
Егзистенцијална
Још један мој дан је упао у егзистенцијалне проблеме
/и није било сигнала/
Мрзјело ме да се пребацим на неки други канал
/да провјерим каблове/контактирам оператера/
контактирам било кога...
Мрзјело ме и да устанем.
/Гађала сам га даљинским/
Пријавиле су комшије...
Стигао је нови пакет са брзим протоком информација
у мој град.
И док је моја слика прикачена за бандеру:
ТРАЖИ СЕ
/ ЖИВА ИЛИ МРТВА/
отицала низ блатњаве поточиће...
Чистачи су појурили да отчепе шахте
/да би вода слободно отицала/
/Ишчаурила сам се да ме не нађу/
Шутирам неку конзерву
ногу пред ногу...
у ушима ми одзвања глас мог старог:
- Мора да ти је баба с Турчином згријешила!
/или су ти замијенили у породилишту плахте...
- Нико си и ништа!
/на ујчевину се лијену увргла/
Пропуштам мисли кроз колутове дима...
Пушим ко Турчин.
Лијена ко лењивац.
Савијам се на боку
/па с бока на бок/
Пребацујем мисли с једне на другу страну...
ТРАЖИМ СЕ
/МРТВА ИЛИ ЖИВА/
Налазим се у пакету.
И слијепо сам маче
/које нико не жели и неће/
да усвоји
/које преносе од тетке до стрине/
да не нађе пут до куће
да не прогледа.
Улица без броја.
Машиновођа без строја.
Савршени егзистенцијал ништавила
/у савршеном тоталитету празнине/
сам своја!
Нико сам и ништа.
/јер не могу бити било ко и било шта/
– Не можеш ме мијењати као канале на сателитском пријемнику,
стари мој...
Још један дан упада у технички проблем.
/нема сигнала/
ТРАЖИ СЕ ДАЉИНСКИ
/ЖИВ ИЛИ МРТАВ/
“Се вид-јамо” ...
Био си прави мајстор у паковању ствари
Ничег превише емоција најмање
(Нећемо сад тугу)
Пратио ме оног посљедњег јутра до требињске рампе
И махнуо кратко
“Видимо се” ...
Нисам стигла да обучем свечану хаљину
(Мој маниризам миметичког сувишка те живцира)
Нисам из твоје кошуље ни излазила
Минимализам је нови стил будућности
Добро памтим ријечи којима си отворио ону изложбу у Новом
Очима које су свукле моју штрчећу барокну комбинацију
Сведи се китњаста моја
Од украса ти само ја требам
На то тијело биће довољна само кошуља
Моја у наредно јутро
Та недјеља чишћења остаје запечаћена у архиви
Мојих претумбаних сјећања
У којима ми заводиш строги ред
Преводиш мој хаотични неред којим правдам неку своју
тобожњу креативност
Као преводилац из небића у биће
Ништавила у свеопштост
Своје појавности
“Видимо се” ...
Видим те свуда од тада
Читав свијет постаје изложбени простор
Костур преко којег је разапета твоја слика
Рам преко којег су окачене моје китњасте креације
У минимализму сређених сјећања
Твоја лака фраза која не оставља простор за паковање бола
растанка
“Видимо се” ...
Држи ме за ријеч
Држи ме за ред
Држи ме за наредни сусрет
И док се поново тумбам у кршу требињског аутобуса
Минималистички сведена и спакована овог пута
До грла закопчаних емоција
Са кнедлом у грлу
Држећи се само још за ону твоју лаку фразу
Тежину обећања пред којом забрањујем себи да се скршим
“Видимо се” ...
Муцам пред вратима твоје новљанске галерије
(из које допире смијех и неко лако ћаскање)
И док тежа од теже гравитације у земљу пропадам
Па рекао си да се видимо
Откуд ти китњаста?
(али не више моја)
Одговараш:
То је само фраза
То се само тако каже
“Видимо се” ...

Коментари