Једноставна аутобиографска прича

Студирајући, са још само четворицом бруцоша, тзв. чисту фило-
зофију и психологију и потом одвојено историју културе и умјет-
ности, а око ове посљедње групе и улогу магистра, ни у сну
ми није долазила мисао да се нећу бавити професуром и да ћу
читавог радног живота зарађивати као дизајнер. Као склоност
практичној умјетности (у подсвијести сам дизајн називао занат-
ством) дубоко и неотуђиво сам рођењем био везан за овај вид
дјелатности, затим привређивањем, док у мени није спласнула
унутрашња потреба за бављењем ликовним и док се, захваљују-
ћи околностима политичким, националним и у свијету матери-
јалним, нисам смирио и прихватио да живим као превасходно
примјеран, непоправљиви графички дизајнер. Овај смисао за ли-
ковним представљањем живота око себе у извјесној форми која
се разликовала од моје средине и која је била упрошћена скоро
до непојмљивог симбола, у ствари, умјесто да сплашњава, прет-
варала се, вјероватно захваљујући приликама, у нешто без чега
ми касније није било нормалног живота у социјалном виду а, по
укусу, морам рећи, и грађанском стандарду. Не знам да ли је ико
око мене у мојој раној младости имао сличне импулсе спремне
да у прихватању свога израза који већ граничи са, од друштва и
времена уваженим и прихваћеним нормама, паралелно егзистира
слиједећи стандардне и умјетнички назване облике. Не могу рећи
да је мој најранији наведени смисао имао само дизајнерску страну
у данашњем смислу ријечи него и сликарску, будући да се он
изражавао и у склоности портретима, углавном необично великог
формата тада познатих главних руководилаца рата и револуције
у Југославији који су уживали да се виде импресивни на сваком
кораку. Када сам се усудио, када ме је моја унутрашња сила
натјеравала да радим на тим сликама, још сам био средњошколац
и без икаквог претходног ликовног образовања или посматрања
како се раде портрети и слике уопште. Чак до тада нисам посјетио
ни један озбиљан атеље, а смионост и унутрашњи нагон водили
су ме да се усудим да радим тако одговорне ствари. Као што мо-
жете претпоставити, двије-три године по окончању другог свјет-
ског рата био сам још тинејџер, а моји су портрети главних југо-
словенских политичара, од неколико квадратних метара, били
довољно, рекао бих, допадљиви да никад нико од одговорних
није имао никакву примједбу. Још су захтијевали нове варијанте
вјешајући их на веће зграде мјеста Босанске Крајине. Шта је са
тим портрета било након извјесног времена никад нисам сазнао
нити сам их видио и веома жалим што нисам имао прилику да
их доживим ни на црно-бијелој фотографији, тада могућој, мада
претпостављам да их је морало бити. Сјећам се упечатљивијих
тренутака када сам два-три пута користио позорницу Бањо-
лучког позоришта да, помоћу уређаја за манипулисање кулисама,
подигнем своја платна са пода, на којем сам радио, да бих видио
шта сам до тада постигао, а често, уз аплауз – да се похвалим –
својих пријатеља који су сједјели у партеру пратећи резултате
мога необичног талента, а нарочито моје слободе да се усудим
портретисати значајне руководиоце, неопростиво осјетљиве на
евентуално промашен или мртав изглед. Рад на позорници од-
вијао се за вријеме затвореног здања и само, како рекох, с неколи-
ко заинтересованих пријатеља у његовом серклу. С обзиром на
вријеме, без игдје ичега, непосредно послије рата, боје које сам
користио биле су најпростије зидне боје у праху. Умјесто да буду
мијешане водом, измислио сам оплемењивача – евапорирано
млијеко, неразријеђено, из америчких конзерви што их је било
на све стране, а чија маса на сликама је чувала и неизмијењену
количину и квалитет нанесене боје, отпорне на кишу и влагу.
Овдје ћу споменути и послијератну послушност Бањалучког по-
зоришта које је морало, за тако важну ствар (политику), дозволити
жутокљунцу и далеко веће услуге, с ангажованим позоришним
особљем, наоко срећним што може помоћи!
Тај период свога, другима тешко појмљивог сликарства и ди-
зајна, и тад већ из моде изашлих портрета, проширио сам и
доцније за вријеме студија у скоро полупрофесионалан рад који
ми је омогућио студирање, јер никад нисам примао никакву
стипендију и, будући да ми је мајка била породични пензионер,
ипак ми је нико никада није ни понудио ни дао. Ни данас не
знам да ли је одлука да напустим своју земљу и пређем океан
донесена пребрзо и прерано. У муци и дуго времена држало ме је
помало прикривено стање неизмијењеног држављанства, све док
тамошње вјерске и националне неприлике и посљедњи рат нису
утицали на одлуку да постанем Американац односно Канађанин,
с претпоставком да оно тамо више неће бити иста земља којој сам
интимно тежио. Тако сам узео канадско држављанство и до данас
сам искључиво и формално Канађанин, без показане озбиљне
тенденције да се вратим оригиналнној националној припадности,
јер се тамо више не зна ко је ко и у чијој је земљи и чије би папире
истински затражио.
Посао у Канади у то давно вријеме, прије педесетак година,
није било тешко наћи, те сам након три семестра универзитетске
праксе носећи се с преводом с њемачког на енглески за студент-
ска предавања, по сили суђеног, урођеног (па помало већ и изгу-
стираног дизајна) прешао, зараде ради, у торонтски, један од ве-
ћих студија универзалног дизајна да бих тамо, уз већу плату,
провео све вријеме до своје пензије радећи као први дизајнер или,
по позицији, тзв. арт-директор међу тридесетак, у пуном саставу,
професионалних, школованих дизајнера. С обзиром на моје са-
мостално и, слично Вуку с језиком, самоуко откривање дизај-
нерских тајни разноликих рјешења, нисам заостајао у процесу
и начину овдашњих приступа, него сам, чини ми се, био још
напреднији од овдје школованих примијењених умјетника и
њиховог начина обраде тема према захтјевима клијента и, на-
равно, руководеће групе у студију, неприкосновене у ставу сво-
га схватања онога како је она (та група) примила клијентово
објашњење и жељу. Да би ово функционисало како треба, било
би природно и да дизајнери који ће радити на одговарајућем
пројекту буду присутни за вријеме клијентовог изношења за-
хтјева, оног и онаквог како он види ствари, а не како су је по-
средници доживјели и, затим, по своме, сугерирали непотребно
разрађивање да наручиоцу покажу букет разних рјешења до-
стојних његовог повјерења, а у ствари да од њега узму паре за
добро прорачунато утрошено вријеме, пречесто да би се пре-
сипало из шупљег у празно што ће показати и упућен рачун
добро стојећем наручиоцу. Да је то овдје била устаљена прак-
са, откривали су и многи дизајнери тражећи нови посао код
новог послодавца јер нису били задовољни сличним поменутим
третманом и интерпретацијом која се базирала само на измиш-
љотинама и само ради зараде, проширивајући се на непотребне
варијанте, а не да би се понудиле боље идеје. Начин оваквог рада
и по изјавама многих долазећих или, пак, одлазећих из нашег
студија слободних примијењених умјетника, карактеристичан
је, дакле, и у многим другим студијама. Није само наш офис
користио поменути начин понашања, међутим, он је, ипак, бу-
дући да је био један од највећих у милионском граду, имао и
релативно најбогатију клијентелу према којој се односио сходно
њеној моћи, што ће рећи да је настојао да све пројекте протегне
колико је било могуће и да их обрађује према способности
(и вољи) клијентовог плаћања. Када је један од наших бољих
дизајнера успоставио приватни однос са сличном фирмом и на-
пустио наш студио, предострожност руководства се знатно по-
већала, те је предсједник настојао да обично и искључиво сам
посјећује клијенте и да све што је у вези с њима држи у својим
рукама. То је још више удаљило наше дизајнере од повиновања
наметнутој пракси. Таква атмосфера могла је још негативније
да дјелује и није био далеко дан када је руководство (директор и
три његова замјеника) уступило име (што је овдје начин продаје)
и посао студија новом купцу, а они, задовољни добром послом
и обогаћени новцем зарађеним преко леђа својих послушних
дизајнера, расули се којекуда по свијету... Тешко је знати да ли је
у оваквим аранжманима и начину рада дјеловао и договор из-
међу одговорног наручиоца и водеће, власничке групе студија о
могућем материјалном споразуму око реципроцитета и међусоб-
ног награђивања, а ради одржавања везе и искључивања других
студија и да ли је играо озбиљнију улогу. То је морао бити веома