Једноставна аутобиографска прича

скривен чин уског броја договорача, но, о томе овдје не бих
хтио спекулисати јер је изван мојих конкретних запажања, па и
интерсовања сходно мојој природи...
У досадашњој мојој аутобиографској причи, махом је пред-
стављен сингуларан клијент, међутим, за мога дугогодишњег ра-
да било је више богатих клијената са којима је студио успостављао,
ако не исте, онда сличне односе. Углавном, приступ дизајнирању
свега нарученог одвијао се тако временски прорачунато да донесе
што већи приход, односно већу корист студију без обзира на његов
производ и, ако могу рећи, естетски ефекат који је, превасходно,
био испод мога критеријума, али с наглашеним техничким ква-
литетом који је надилазио дизајнерски што је могло код нару-
чилаца да замијени доживљај ликовне вриједности и, мање-ви-
ше, оригиналног концепта. Наручилац је у више случајева тра-
жио сличност свога производа производу конкурентног произ-
вођача, поготово јачег, па тако тражио рјешење које асоцира на
конкурентово. Студио који жели просперирати обвезно прихвата
такав захтјев на жалост правих умјетничких природа у њему
које желе оригиналност преко које ће превладати већ остварени
дизајн и донијети на свијет жељену новину...
У претходним мислима намјерно сам избјегавао опис, уопште-
ни начин рада многих студија који се међусобно, како сам рекао,
мало разликују будући да су они, у првом реду, и основани ради
зараде али и поједностављења ликовне стране и графичких
услуга. И у начину ликовног идејног поступања мало је разлика,
будући да читаво друштво респектује чвршће навике и стандарде
не предајући се истинским новинама које су у Европи, ако ништа
друго, видљивије. Па и саме овдашње школе које се баве дизајном
преферирају више оно што се може научити, утврдити, а не нас-
лутити и евентуално измислити као дотад нову, невиђену појаву
и тиме се удаљити од пројеката који задовољавају бољи укус.
Лакше је прихватити оне пројекте који су на сигурном, не на
непоузданом, проблематичном, непровјереном. Чак и оно што се
формално доживљава као нешто ново и извјестан крик, графичко
откриће, више је,фактично, неизмијењено старо него заиста ново
по своме, морам рећи, естетском ефекту. Релативно ново дизај-
нирање помоћу компјутера још је више запетљало овдашња
ликовна рјешења укључујући и задње лаике у том послу или оне
што желе обогатити дизајн небројеним преклапањем (да тако
кажем) слојева, боја и облика чиме се добија неприхватљива збрка,
какофонија, из које се не зна шта треба доживјети као основну
ликовну идеју. Ово је узело маха те трује и оне дизајнере који
су знали за тајне чистих, заиста допадљивих рјешења. Међутим
и вриједни се подређују заносу боје, па и форме, те очишћенији
дизајн, достојан уважавања и дужег трајања, губи свој статус
вриједности.
Површно дизајнирање помоћу компјутера и штампање по-
моћу квалитетнијих филмова, па и боја, узело је толико маха
да ће бити потребно више времена него што се мисли да прави
дизајнери подреде све своме укусу и да управо помоћу компјутера,
могу рећи, позитивно професионално користе савремену одго-
варајућу (углавном штампарску) технику. Не може се рећи да
и досад међу новим концептима помоћу нове технологије нема
веома прихватљивих и импресивних дјела, али су она махом
постигнућа талентованих примијењених умјетника којима је
ова техничка новина само омогућила допадљивије и ефектније
резултате. Природно је да су и други елементи техничког напретка
заједнички унаприједили, поготово при умножавању, љепоту
дизајна (квалитет филмова, боје, папира, на пр) и његовог значаја
у свеукупној дизајнерској области. О овом феномену требало би
написати коју ријеч више, јер сам се и ја лично, без обзира на
своје године, носио њиме и постизао задовољавајуће резултате.
Истина је, и то морам рећи, да је овај сложенији начин само на
први поглед ефектнији, док стара, једноставнија рјешења више
задовољавају и, ако су успјешна, више асоцирају на добро урађене
праве, умјетничке слике које подлијежу естетским оцјенама, па
тако дуго живе на задовољство својих креатора!
О овим и сличним појавама које су пратиле рад дизајнера у
нашем студију и мој лични доживљај, ломиле су се између лакше
и теже атмосфере, између мање захтјевних и више мучних тре-
нутака у којима је требало поступити сходно непрестаним зах-
тјевима руководства студија, захтјевима који су замарали и
збуњивали креативну страну приступа дизајну генерално,
умјесто да разгаљују и изазивају извјесну радост дизајнера у
њиховом откривању лако појављене идеје из које ће (сутра) бити
задовољни и они који у првом часу нису разумијевали концепт
и, да тако кажем, љепоту откривене мисли. Уступак студија и
буквално задовољавање клијентовог виђења идеје обично је ишло
на штету студија, а у крајњој линији још више на штету наручиоца,
клијента, јер је, послије извјесног времена, оно што је он тражио,
а студио испунио, брзо нестало у времену као ништавна ствар.
Није непознат случај да се сличан захтјев, са истим ликовним
недостацима, промашајима, понови и да иста субина задеси и
овај други. Иначе, честа је појава да се релативно добар дизајн
одбаци брже него што је његова, да тако кажем, универзална
вриједност, но то је судбина примијењеног сликарства у односу
на слику значајног сликара чије дјело временом не губи ништа
захваљујући управо позитивном субјективном третману (без
наруџбе) што, на жалост, није случај са, обично,заједничким
креирањем више укључених субјеката, наравно на штету осјећања
надарених дизајнера подређених разним лаицима и другим
ликовним назови-стручњацима, дакле овима, првим, новчано
надређенима. Данас у свијету, у односу на број дизајнера и студија
и њихових дјела, веома је мало упечатљивих и, слободно се може
рећи (филозофски дозвољено!) естетских приступа и рјешења
чија вриједност побуђује осјећај за смисао дјела као речени до-
живљај добре слике – што се више посматра постаје ближа и
дража! Није риједак случај да добар дизајнер има природу правог
сликара и да се не задовољава пролазним дизајном, него тражи,
хоће постајаност свога дјела као што то речени добар и искрен
сликар жели.
Да сам могао, да сам имао право задовољство и да сам
срећно радио у студију којег овдје третирам, дакле, креирајући
у ентузијазму и на свој начин како сам то радио (у Европи) код
куће, не знам колико бих био понесен и другим занимањима и
интересима ту, али подређена улога без креативне слободе која
иначе усрећује, не би ми била, интимно, мање значајна од начина
приватног живота потпуно различитог и у сваком случају неу-
поредивог у духовном смислу. Свакако да је и живот изван своје
земље мање прихватљив, без обзира на успјех и друге материјалне
предности којима се многи људи задовољавају и несхватљиво
заносе. Универзалност образовања тражила је свој одраз и у
оним областима у којима сам дизајн није довољан поготово она-
кав какав је претходно описан – бездушан и заморан до сопствене
сувишности егзистирања као заједничке професије! У оваквом
случају новац је помиритељ и средство даље снаге да се остане
поуздано заштићен, нарочито породично, јер је сама индивидуа
мање одговорна за себе и лакше ће преживјети уколико одлучи
да експериментише тражећи нови посао с више смисла и задо-
вољства самим радом и сходно томе продуженим (онако како
сматра) и осмишљенијим начином живота.
Дакле, приватна оријентација ка окренутности потпуно
различитом начину провођења тзв. слободног времена, нечему
што нема ништа заједничко или веома мало са описаним пла-
ћеним послом, духовно је задовољила моје инимне прохтјеве тим
више што се они нису одразили тамо гдје је требало, с једне стране,
а са друге, национална српска средина, онаква каква је била, није
испуњавала моје критеријуме, па сам се вишеструко ангажовао
на многим пословима без икакве накнаде, резерве и устручавања
да бих подигао углавном културни, естетски, провјерено нацио-
нални, дјеломично политички и образовни ниво, колико је то
било у мојој моћи, према овдашњој српској заједници. Овдје нема
мјеста самохвали, па чак у многим случајевима сам избјегавао да
се појавим као иницијатор или изводитељ многих акција, често
изведених на рачун свога плаћеног радног времена и многих
тренутака неопходно потребног одмора и паузирња. Не бих же-
лио да овдје наводим многе врсте свога ангажовања, будући да
избјегавам и начине и мјеру којима сам доприносио овдашњој
српској заједници која је била, вјероватно, начелно, задовољна
мојом универзалном улогом у свим приликама, ако је уопште
била обавијештена о многим мојим подухватима.
Међутим, како вријеме брзо пролази, а ствари се такође још
брже мијењају и имена се губе у промјенама овако активног
друштвеног живота земље и усељеничког промета, морам ре-
ћи да се и српска заједница битно мијења остављајући стару
у њеној преданости прошлим приликама када је национални
значај био превасходнији и живљи од данашњег у којем се
интернационализација интереса и сличност живота с другим
имигрантима и народима све мање разликују и губе етничку
оштрину и специфичност изражавања посебности захваљујући
усредсређењу на добру зараду као, углавном, и сличном школском
домету и сличном васпитању...

Торонто, децембра 2019. године