Послије одлуке Међународног суда правде по тужби БиХ

НИ СРБИЈА НИ СРПСКИ НАРОД НИСУ КРИВИ

Под горњим насловом уводника десетак година старог броја Гласа
канадских Срба, од четвртка 29. марта 2007, броја спонтано
одабраног међу сачуваним примерцима да покажемо како је наш, у
биографији представљен, Душан Босанац мислио и у своме стилу
описао једно виђење значајног догађаја за српски народ и Србију
и како се, уопште, обраћао читаоцима чиме потврђујемо речено
у биографском тексту о специфичности и карактеру његовог
писања, за које се може рећи да је достојно квалитета многих
светских листова, а не само једне сиромашне етничке групе у
Канади. Значај догађаја, обрађеног у тексту, чини га необичнијим
и у извесном смислу доводи га у линију са светским новинским
стандардом.
(Р.Б)

Међународни суд правде у Хагу ослободио је, крајем фебруара,
Републику Србију најтеже оптужбе у њеној часној историји да је
учествовала у геноциду широм Босне и Херцеговине. Истовремено
она није одговорна ни за саучесништво у тзв. геноциду, али ни
за његово подстицање, како је тужба нечасно оквалификовала
посљедице грађанског и вјерског рата у Босни и Херцеговини.
Као што се зна, тужбу за агресију и геноцид поднијела је
муслиманска ратна БиХ против Савезне Републике Југославије
још у марту 1993. године позивајући се на тобожње кршење Кон-
венције о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948.
године. Главна расправа је трајала од фебруара до маја прошле
године. Званични Београд је разложно негирао да је у БиХ по-
чињен геноцид, у чему су му, природно, помогли и званичници
Републике Српске, настојећи да оспоре легитимност тужбе тврд-
њом да ју је 1993. поднијело (ратно муслиманско-хрватско) Пред-
сједништво без сагласности Срба, трећег конститутивног народа
Босне и Херцеговине. Самим тиме тужба је и формално-правно
постала нелегитимна и нелегална, јер је против ње било и остало
више од једне трећине становништва ове републике. Па како
је испало да је то тужба само једног народа (муслимана), а не, у
ствари, БиХ као државе (још је тужба финансирана из приватних
фондова, а не из буџета!), она, ipso facto, не обавезује све чиниоце
у БиХ, те суд (какав год био да био) нема основа да донесе пресуду
која би негативно утицала на Републику Српску и српски народ,
будући да је цијели случај везан за њега...
Подношењем тужбе само једног дијела БиХ против Србије
(тада и Црне Горе) прекршен је и Устав БиХ игнорисањем воље
српског народа, јер је, како рекосмо, нарушен принцип равно-
правности конститутивних народа.
Друго питање је “гријех” Србије као државе и правног лица
на коју се тужба и односи, будући да је дотични суд надлежан за
међународне расправе. Па ако се Србија ослобађа одговорности за
геноцид у Сребреници и уопште агресије на Босну и Херцеговину,
онда се злочин свакако мора приписати коме другом него српској
страни и пребацити га на српски народ Републике Српске и на
њене институције. И будући да је послије одлуке МПС Србија
слободна, бијесни сарајевски политичари и заговорници само
српског гријеха, сада показују да неће прихватити ништа мање
од колективног “самопосипања пепелом”, цјелокупног босанско-
херцеговачког српског корпуса и његовог коначног одрицања
од Републике Српске, те свим средствима настоје да хашку пре-
суду представе као осуду свих политичких институција РС.
Све политичке махинације и сви механизми, познати још из
ратних дана када су глатко обмањивали свијет, укључени су у
игру. Закрвљени у својој простачкој дискриминацији и нето-
лерантности према “сељачким” Србима, непосредно по пресуди,
уз буку таламбаса, познати сарајевски политичари и политиканти
обзнанили су захтјев да се Сребреница одмах изузме из устав-
но-правног поретка Република Српска, уз пријатњу да ће мусли-
мани колективно напустити ово мјесто. Иницијатива за њихово
исељење упућена је свима – од најнижих институција до гене-
ралног секретара УН!
Члан Предсједништва (из рата познати хушкач и сарајевски
Барон Минхаузен) Силајџић, директно, у писаној форми, тражи
да се разбије уставна позиција Српске, да се одмах пређе на ново
конститутивно уређење БиХ, уз друге тачке којима се, између
осталог, тражи, како је наведено –успостављање уставног уређења
које ће у потпуности анулирати резултате геноцида!
Већ смо више пута упозоравали на неодговорну употребу тер-
мина геноцид и да се тај појам пречесто користи као политичка
подвала коју најнеодговорнији елементи сувисло лансирају на све
стране и у свим приликама, девалвирајући тако светост жртава
стварног геноцида. Али је несхватљиво да и високе правне ин-
станције нису имуне на криву употребу његову када се de facto
зна шта он искључиво представља. Јер је он, и према одређењу
самог Међународног суда правде, прецизно дефинисан као акт
почињен с намјером да се уништи, у цјелини или дјелимично,
нека национална, етничка, расна или вјерска група (Овдје није
сувишно поменути да је израз геноцид први употребио Рафаел
Лемкин у Пољској 1943. године комбинујући грчку ријеч генос
(раса, племе) и латинске: caedo, cecidi, caesum (убијати, клати), те
се од тада тачно зна шта тај појам значи и на коју врсту злочина
се односи!