Послије одлуке Међународног суда правде по тужби БиХ

Дакле, чудно је да и сам Суд не примјењује прецизно ову де-
финицију користећи је паушално, одлучујући се на израз ге-
ноцид умјесто на ријеч злочин, масакр или слично, уколико му
није намјера да политички, а не правно суди. Прави геноцид,
односно чисти његов појам познат је још живећим генерацијама
Европљана, а чисти егземплар је нацистичко геноцидно (!), ин-
дискриминаторно уништавање невиних Јевреја или, још страш-
није – геноцидно /!/ истребљење Срба у Независној Држави
Хрватској, као најпослушнијој творевини краткотрајног Хитле-
ровог новог поретка када ни чеда у мајчиној утроби нису оста-
ла поштеђена... То је геноцид! У Сребреници су жене и дјеца
аутобусима превожени на њима сигурна мјеста под муслиман-
ском влашћу, а мушкарци су страдали на разна начине, разум-
љиво и злочином, многи у борби с оружјем у руци, а неки, не
толико недужни и не у толиком броју као што се случај крајње
неодговорно представља (Прочитајте, ако ништа друго, само
студију Едуарда Хермана “Политика масакра у Сребреници,” чији
један наставак и овај број Гласа канадских Срба доноси, па ћете
видјети објективни приступ овом сучају представљен од стране
једног научника и мислиоца свјетског гласа).
Дакле, овдје у Сребреници и око ње није се догодио геноцид,
већ злочин на обје стране и задатак је правосудних органа да
утврде кривце и да их, “ни по бабу ни по стричевима”, објективно
казне. Геноцида није било ни на другим странама у реченом
грађанском и вјерском конфликту у БиХ, али је пропагандна
машинерија домаћих и страних разбијача Југославије радила
пуном паром да би све и највеће злочине приписала само Србима.
Ове гнусне лажи стварале су климу у свијету и код куће, па се још
ни данас обманама заведени људи не могу освијестити, живећи
и даље у заблуди и илузији да су Срби узрочници свих зала, а да
је супротна страна апсолутно чиста и невина. Треба само поћи
од узрока, од иницијатора, па спознати ко је почео, како и зашто.
Међутим, суд историје је релативан и спор. Проћи ће много
времена да се открије бар дјелић истине из које би могла да
услиједи рехабилитација лажно оптужених који су се на њима
својствен начин бранили од прогона и уништења, а ни са каквом
геноцидном намјером.
Пресуда Међународног суда правде у Хагу (не оног другог,
скандалозног!) има историјски конотативну везу и значај, фор-
мално, не само за Србију, него и за Републику Српску и српски
народ уопште. Када се зна, што је необорива чињеница, да је у БиХ
био грађански и вјерски рат, а не међународни сукоб, Република
Српска не може сносити никакву одговорност , нити може бити
утврђено да је она починила икакав геноцид, као што није ни
настала на основу геноцида по тврђењу њених непријатеља који
у својој немоћи то непрестано понављају. Она је формирана 1992.
године, дакле три године прије спорног случаја Сребренице и
нема никакве везе с овим. Осим тога није ни самом одлуком Суда
то назначено, а још мање установљено.
Србија као држава сада је ван домета злонамјерних мешетара.
Међутим, покушај сарајевске релативизације Сребренице и бу-
чан захтјев јавних субјеката БиХ, незадовољних одлуком Суда,
јер им је ово помутило рачуне уз атмосферу која изазива злу крв,
упозорава Републику Српску да се не одриче својих виталних
функција и да снажно инсистира на томе да од тужилаштва БиХ,
какво год оно било, најодлучније захтијева да већ једном поштено
пређе на предмете у којима су Срби жртве и да својим одлукама
јавно саопшти и открије број и величину српског страдања у
регијама гдје су муслимани имали власт.
Дакле, унисоно истрајавање на правди за српске жртве мо-
рао би представљати морални императив институција власти
Републике Српске. Треба се најодлучније супротставити мини-
мизирању злочина над Србима, почињеним од муслиманске
ратне власти, у којој су били многи који и данас у федерацијским
органима раде о глави Србима лажно представљајући добро орга-
низовани злочин само као “инцидентне ситуације” и дјело не-
одговорних индивидуа, што је био и током рата успјешан про-
пагандни трик, којем још насједају медији па и слијепи ди-
пломатски представници незаинтересовани за демократски и
сваки други позитивни процес у босанском тамном вилајету