Душан Босанац

Послије одлуке Међународног суда правде по тужби БиХ

Дакле, чудно је да и сам Суд не примјењује прецизно ову де-
финицију користећи је паушално, одлучујући се на израз ге-
ноцид умјесто на ријеч злочин, масакр или слично, уколико му
није намјера да политички, а не правно суди. Прави геноцид,
односно чисти његов појам познат је још живећим генерацијама
Европљана, а чисти егземплар је нацистичко геноцидно (!), ин-
дискриминаторно уништавање невиних Јевреја или, још страш-
није – геноцидно /!/ истребљење Срба у Независној Држави
Хрватској, као најпослушнијој творевини краткотрајног Хитле-
ровог новог поретка када ни чеда у мајчиној утроби нису оста-
ла поштеђена... То је геноцид! У Сребреници су жене и дјеца
аутобусима превожени на њима сигурна мјеста под муслиман-
ском влашћу, а мушкарци су страдали на разна начине, разум-
љиво и злочином, многи у борби с оружјем у руци, а неки, не
толико недужни и не у толиком броју као што се случај крајње
неодговорно представља (Прочитајте, ако ништа друго, само
студију Едуарда Хермана “Политика масакра у Сребреници,” чији
један наставак и овај број Гласа канадских Срба доноси, па ћете
видјети објективни приступ овом сучају представљен од стране
једног научника и мислиоца свјетског гласа).
Дакле, овдје у Сребреници и око ње није се догодио геноцид,
већ злочин на обје стране и задатак је правосудних органа да
утврде кривце и да их, “ни по бабу ни по стричевима”, објективно
казне. Геноцида није било ни на другим странама у реченом
грађанском и вјерском конфликту у БиХ, али је пропагандна
машинерија домаћих и страних разбијача Југославије радила
пуном паром да би све и највеће злочине приписала само Србима.
Ове гнусне лажи стварале су климу у свијету и код куће, па се још
ни данас обманама заведени људи не могу освијестити, живећи
и даље у заблуди и илузији да су Срби узрочници свих зала, а да
је супротна страна апсолутно чиста и невина. Треба само поћи
од узрока, од иницијатора, па спознати ко је почео, како и зашто.
Међутим, суд историје је релативан и спор. Проћи ће много
времена да се открије бар дјелић истине из које би могла да
услиједи рехабилитација лажно оптужених који су се на њима
својствен начин бранили од прогона и уништења, а ни са каквом
геноцидном намјером.
Пресуда Међународног суда правде у Хагу (не оног другог,
скандалозног!) има историјски конотативну везу и значај, фор-
мално, не само за Србију, него и за Републику Српску и српски
народ уопште. Када се зна, што је необорива чињеница, да је у БиХ
био грађански и вјерски рат, а не међународни сукоб, Република
Српска не може сносити никакву одговорност , нити може бити
утврђено да је она починила икакав геноцид, као што није ни
настала на основу геноцида по тврђењу њених непријатеља који
у својој немоћи то непрестано понављају. Она је формирана 1992.
године, дакле три године прије спорног случаја Сребренице и
нема никакве везе с овим. Осим тога није ни самом одлуком Суда
то назначено, а још мање установљено.
Србија као држава сада је ван домета злонамјерних мешетара.
Међутим, покушај сарајевске релативизације Сребренице и бу-
чан захтјев јавних субјеката БиХ, незадовољних одлуком Суда,
јер им је ово помутило рачуне уз атмосферу која изазива злу крв,
упозорава Републику Српску да се не одриче својих виталних
функција и да снажно инсистира на томе да од тужилаштва БиХ,
какво год оно било, најодлучније захтијева да већ једном поштено
пређе на предмете у којима су Срби жртве и да својим одлукама
јавно саопшти и открије број и величину српског страдања у
регијама гдје су муслимани имали власт.
Дакле, унисоно истрајавање на правди за српске жртве мо-
рао би представљати морални императив институција власти
Републике Српске. Треба се најодлучније супротставити мини-
мизирању злочина над Србима, почињеним од муслиманске
ратне власти, у којој су били многи који и данас у федерацијским
органима раде о глави Србима лажно представљајући добро орга-
низовани злочин само као “инцидентне ситуације” и дјело не-
одговорних индивидуа, што је био и током рата успјешан про-
пагандни трик, којем још насједају медији па и слијепи ди-
пломатски представници незаинтересовани за демократски и
сваки други позитивни процес у босанском тамном вилајету

Pages: [ 1 ] [ 2 ]

Слични текстови


Владимир Димитријевић
Преписка и интервју са
Иванком Ајдарић-Вујић

Бато Бијелић
Са доајеном српске дијаспоре

Бато Бијелић
Једноставна аутобиографска прича

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026