Преписка и интервју са
Иванком Ајдарић-Вујић

ги моменти из моје прошлости, нарочито из времена рата и
окупације, којих се не сећам тачно. Била бих захвална ако бисте
могли да ми дате неке додатне податке да бих могла да се сетим
тог специјалног момента о коме ми је Предраг говорио. Хвала
унапред. Срдачни поздрав! Иванка Ајдарић (рођена Вујић)

Одговор Антона Стефановића:
Драга Иванка, обрадовао сам се вашем емајлу (и српски жаргон
иде укорак са временом), јер ме је подсетио на једну, у мом врло
оскудном сећању на рат и немачку окупацију, дубоко урезану
сцену. Ја се тих времена заправо једва сећам, с изузетком првог
немачког (1941,) па затим и америчког бомбардовања Београда у
лето 1944, када су Ваша и моја породица из угроженог Београда
избегле на Пашино брдо, где смо дозивели врло јако савезничко
бомбардовање. Становали смо у једној трошној кући, у којој се
са плафона, од детонација бомби, осипао малтер. Ви, моја сестра
близнакиња и ја смо лежали на поду, покривени са два ћебета.
После једне јаче детонације ви сте Вашом руком покрили моју,
храбрећи ме, заштитнички. Слика коју никад нећу заборавити.
Пре неколико година сам случајно успоставио контакт са
Савом Јанковићем, и када смо се рођачки испричали и наша
сећања на рат и окупацију измењали, испоставило се, да ми,
поред рођачких веза имамо и много додирних тачака. Тако се
његова деца зову Марко и Александра, као и моја, личимо врло
јако један на другог и обојица познајемо Иванку Вујић. Сцена
на Пашином брду је једина, на коју се сећам у вези са породицом
Вујић. Ја сам пензионер и имам времена на претек, па ако сте
ради и орни можемо да се емајлирамо. Свако добро уз срдачне
поздраве, Антон

Иванкино писмо Стефановићу
Драги пријатељу,
Да ли могу овако да Вам се обратим? Мислим да постоји већ једна
врста пријатељства, започета и незаборављена пре тако дуго
времена и, са друге стране, потврђена овим новим сусретом који
је заснован – бар тако ми се чини – на узајамном дубоком осећању
љубави и оданости према нашој тако страшно напаћеној мајци
Србији.
Ја се, наравно, сећам Пашиног Брда и тог специјалног дана
када су нас бомбардовали наши “савезници” употребљавајући
специјални систем “тепиха”. Али, пошто ми је Предраг казао да
сте Ви и Ваша породица, према Вашем сећању, у моменту тог
бомбардовања били код нас, у нашој кући, нисам могла да схватим,
пошто смо ми становали у Београду у једном стану а не у кући, и за
време бомбардовања ишли смо сви у подрум-заклониште. Осим
тога, схватила сам такође, према његовом описивању, не знам
управо зашто, да сте Ви у ствари били мој вршњак. Сада видим да
је сигурно постојала разлика у годинама и да сте Ви доста млађи
од мене. Да, сећам се врло добро тог дана. Када се све свршило
и ми изашли из куће напољу је био потпун мрак. Ја сам одмах
после звука сирена које су најавиле крај, као што сам то радила
сваки дан, обукла неку врсту тренерке и ципеле са дрвеним
ђоном (нисам имала ништа боље за ту врсту посла), спремна да
одем на одређено место где се прикупљала екипа људи који су се,
као и ја, добровољно јавили да раде на рушевинама одмах после
напада, спасавујући живе и старајући се о мртвима. У мојој групи
били су само мушкарци, и осим мене само још једна болничарка.
Имам овде још (не знам како је то моја Мама сачувала), докуменат
издат од XI кварта где се званично потврђује да се ’г-ца Иванка В.
Вујић, ученица VIII разреда гимназије пријавила на добровољан
рад при XI кварту и радила на спасавању, вађењу лешева и раш-
чишћавању рушевина у саставу XX техничке екипе пасивне
заштите’. И додаје се још да ’у своме раду г-ца Вујић се истакла као
веома савестан и пожртвован члан екипе и као таква заслужује
сваку препоруку и похвалу’.
Оног специјалног дана кога се сећамо, бомбардовање је било
изузетно тешко и страшно. Само Бог је спасао ту малу трошну
кућу и нас који смо у њој били. Доживела сам још много страшних
момената и пре и после тог догађаја и само вера у Бога ме је
одржала да стигнем у ове године, смирена, сталожена и у миру са
својом савешћу.
Свидела ми се много Ваша идеја да се ’емајлирамо’. Ево, данас
сам доста писала о себи. Сада сте Ви на реду. Где Ви живите? Како
сте изашли из Југославије? Који је био Ваш пут до данашњице?
И Ваша деца? Свесна сам тога да би одговори на сва ова питања
могли да напуне читаву једну књигу. Зато, наравно, не очекујем
одговоре на све одједном. Срдачан поздрав, Иванка
Измењали смо још неколико ’емаилова’ али, на моју велику
жалост, Антон Стефановић је умро прошле године. Иванка”

У међувремену, послао сам госпођи Ајдарић неколико питања
о њеној породици и о оцу, с циљем да податке искористим у
научном истраживању Вујићеве биографије. Прво је гласило:
“Молим Вас, испричате нешто о својој породици, о пореклу Вашег
оца и мајке”.
А 15. марта 2011. године, стигло је писмо од ње, у коме стоји:

“Драги Господине Димитријевићу,
Са доста закашњења шаљем Вам неке податке као одговор на Ваше
прво питање и делове неких других. Мислила сам да је донекле
важно да упознате боље обадве породице, мога тате и моје маме,
пошто ми се чини да су духовне и традиционалне вредности сваке
породице понаособ, када су пренесене на заједницу Владимира
и Бојане, успеле да створе идеалну интеграцију. Сада, када сам
најзад успела да почнем да одговарам, сигурна сам ће од сада све
ићи брже и боље!
Моја мајка, Бојана Вујић, рођена Радовић, родила се у Уљми
(Банат) 16. 12. 1895. Њен отац, Димитрије Радовић, био је свештеник
и припадао је једној традиционалној породици пореклом из Црне
Горе (не знам када и зашто су се доселили у Банат) у којој је, према
традицији, прворођени син увек следио занимање свога оца и
био свештеник. Мој деда је јако рано умро и моја бака, удовица
са четворо мале деце, преселила се у Сомбор где је успела, упркос
великим тешкоћама, да одгаји четворо деце и то са великим
успехом:

НАДА РАДОВИЋ, удата Свирац, најмлађа ћерка, невероватно та-
лентована у области математике, још као врло млада била је
постављена на место Инспектора Министарства Финансија, на
коме је остала све до почетка рата. Живела је у Новом Саду. Није
имала деце.

МИЛОРАД РАДОВИЋ, 1892-1934, најстарији син. Завршио је бо-
гословију у Сремским Карловцима и био капелан, вероучитељ и
професор српског језика у гимназији у Белој Цркви. Касније је
премештен у Вршац где је био свештеник до краја живота. Његов
прворођени син, Светозар, према традицији, био је ученик бо-
гословије 1941. године када је почео рат. Осим свог најважнијег
занимања, имао је и свој нарочити ’hobby’. Бавио се уметничком
фотографијом и био оснивач и први претседник Фото Клуба Бела
Црква. Учествовао је на разним изложбама фотографије и добио
је разне награде. Залагао се за оснивање савеза фотоаматерских
организација у Југославији, што је овако образложивао (тако у
оригиналном писму Иванке Ајдарић, нап. В. Д.): ’Ми имамо ама-
тера који и техником и уметничким укусом, разумевањем циљева
и потреба уметничке фотографије, упућеношћу у естетску, фи-
зичку и хемијску страну фотографије, могу да се мере са најбољим
аматерима Запада.’
Мој ујак Милорад био је јако омиљен у својој парохији. Био
је културан, начитан, велики родољуб и био је носилац једног
богомданог дара: из њега је зрачио један савршени мир који је
деловао скоро чудотворно на целу његову околину. Успевао је,
уз Божји благослов, да помаже људима у њиховим тегобама и
духовним и физичким. Умро је рано, а кратко време пре смрти
био је у Београду да нас посети и водио је дугачке разговоре са
мојим оцем. Постојао је неки велики и трагичан проблем у ње-
говом животу о коме ја не познајем детаље. Спомињем ове до-
гађаје да објасним околности под којима је мој тата написао њему
оно писмо чију копију Вам шаљем. У том писму, мој тата открива
себе. 1) Не као писац, књижевник, филозоф. Ту ћете се суочити
__________________________
1) То писмо Владимира Вујића Милораду Радовићу, послато ми као
фотокопија, поштом, гласи: ’Драги мој Милораде, Прими моје
најсрдачније жеље за празнике Христова рођења. И посред тешког
живота и мучних и испреплетаних путева којима пролазиш по
Провиђењу (’јер ниједан врабац...’) и који су изванредно тешки –
желим ти да имаш у уму свом свега једно: ко претрпи до краја, благо
њему. Ми се много трудимо, и мучимо, и петљамо, и нервирамо и
радимо много штошта и свашта, па ипак, ти бар то знаш, остаје Његова
реч, мирна, поуздана, увек тачна и увек примењива: ’Много се трудиш
– а само је ЈЕДНО потребно’. Хвала ти много што си мени и за мене
писао у последњим писмима, а по добром срцу твом и по искреној
добронамерности твојој. Имаш право: и ја мислим да је теже нама,
прекаљеним и измученим интелектуалцима, са брдима и товарима
наученога и промишљенога, теже него богаташу, ући у царство
небесно. Онај младић је сетно и ћутке отишао не могав прегорети
богатства свог и навика материалних; колики и колики интелектуалац
исто тако, и кад пита и кад хоће, окрене се и врати у драге навике свог
интелектуалног празнославија и своје СУЈЕТЕ (јер је то главно). И
на исходишту пута који води, за неке, кроз веровање – одиста чекају
’мистике’. Но мени изгледа (нека би Бог дао да је тако) да сам обишао
те ’мистике’, и масонске, и спиритистичке, и свакојаке друге ’софије’, и
антропо- и тео-; и да сам у ДОЖИВЉАЈУ ЛИЧНОМ у својој ВЕРИ ушао
у саму мистику која и јесте срж и суштина сваке вере праве. Она је за
мене мир о коме је речено: Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам. У
том миру – све се разрешава и све постаје просто: и невоље око нас и са
нама, кућа, бриге, деца, рад, зли људи и кобне прилике, сва сумње и сва
мучења, сва тражења и сва лутања. Када се са књига и рада на књигама
(који сматрам за хлеб корисним као и св. Павле своје шаторе) вратим на
Јеванђеља и прочитам само једну реч Његову, одмах све постаје просто,
поуздано, тако људски сигурно и мирно, и тако све ЈАСНО. Мир тај и
благослов Његовов жалим ти од срца, са свима твојима, од свих нас,
твој Влада’