Преписка и интервју са
Иванком Ајдарић-Вујић

са есенцијом његовог бића, човека који је успео да се ослободи
људских мана и схватио како да сноси бол, свој и туђ, па чак и онај
’Weltschmertz’ који је увек био важан део његовог бића. Укратко,
успео је да достигне онај врховни степен чисте вере где нема више
сумње, ни питања, ни неизвесности, где је све јасно и једноставно
и све се сведе на Христове речи које Епископ Николај често
спомиње: ’Не бој се! Само веруј.’

ИВАН РАДОВИЋ, други син, рођен је 22. 06. 1894. у Уљми и
умро 14. 08. 1973. у Београду. Био је угледан српски академски
сликар. Студирао је сликарство на Академији Сликарства у Бу-
димпешти и допунио своје знање у разним европским престо-
ницама. У свом стваралаштву прошао је кроз неколико фаза:
кубоконструктивизам, неокласицизам, апстракција, наивизам,
интимизам и поетски реализам. Приређивао је многе самосталне
изложбе у Београду и Новом Саду и излагао је редовно на
групним изложбама у земљи и у иностранству. Био је добитник
многих награда и признања и члан САНУ. Последњих година
организоване су ретроспективне изложбе његових радова у раз-
ним градовима у Србији, имајући у виду немогућност приступа
његовим делима изложеним у Музеју Савремене Уметности док
траје реконструкција музејске зграде. Последња ретроспективна
изложба приређена је у Београду у фебруару ове године. Када
сам била, са мојом ћерком, у Београду пре три године, мада је
Музеј био затворен, успела сам да видим неке његове слике у
просторијама САНУ где сам била много лепо примљена. Мој ујак,
кога сам много волела, био је неодољиво шармантна особа. Овако
пише о њему Миодраг Протић у својој књизи Иван Радовић
издатој 1971. године (САНУ): ’Живи од 1927. у Београду, као
уосталом, и други Срби – ђаци пештанске Академије – Добровић
и Зора Петровић. Ту се, 1933, жени Олгом Михајловић из познате
породице Крсмановић и улази у више престоничке кругове; уз
то је једини уметник спортист, тениски шампион, и први који
поседује аутомобил. Нормама те нове средине подлегао је у неким
портретима, али пролазно и као из учтивости. У ствари, остао
је веран стваралачкој слободи и Војводини, фантасмагоријама
њених предела и социјалног milieu-а. Висок и витак, мало повијен,
као да држи рекет и чека да врати лопту, дугог “енглеског” лица
и валовите косе, он би, међутим, знао да изненади саговорника
колико својим народним, лалинским отезањем, толико и срдач-
ном отвореношћу.’ Овде желим да додам да је његова жена
Олга била наследница једне од најбогатијих породица у Србији
(Крсмановић), али да се он оженио са њом под стриктним условом
да се ниједан динар од стране њене породице не потроши за њихов
заједнички живот. То је, наравно, било могуће зато што је он, за
разлику од многих других сликара, добро зарађивао, нарочито
као портретиста. Живели су у Карађорђевој улици (до краја жи-
вота) у шокантној супротности са богатом вилом породице
Крсмановић на Дедињу.
Ја сам играла тенис и покушала сам да га у томе следим, али
рат је упропастио све снове и жеље. Нешто пре почетка рата
мој ујак ми је дао на поклон једну специјалну ракету (мисли на
рекет, нап. В. Д.) коју је донео из Беча. Колико је та ракета за мене
значила показало се у моменту када смо напуштали нашу кућу,
не знајући да ли ћемо се икад вратити. Нисмо могли да носимо
велики пртљаг да не би привукли пажњу на наше кретање. Ја
сам грчевито загрлила ракету желећи да је носим са собом. Моја
Мама, увек у команди свих околности, успела је да ме одврати од
те луде намере. Али, остала је чежња...
Често сам имала привилегију да седим у атељеу мога ујака и да
гледам како он ради. То је једно од многих дивних сећања из мог
детињства и младости, увек праћених оним типичним мирисом
једног сликарског атељеа који не може никад да се заборави. Тако
је постављен темељ мом великом интересовању за уметност.
Моји родитељи су ме водили на разне сликарске и културно-
уметничке изложбе и тако сам имала прилику да упознам лично
неке од најважнијих уметника оног доба. Нажалост, не сећам се
да ли сам упознала Пају Јовановића, али, упознала сам Уроша
Предића, Милана Коњовића, Зору Петровић, Петра Добровића,
Петра Лубарду, а и неке друге чијих имена се не сећам. Сви они
су имали пријатељске односе са мојим родитељима. Никола
Бешевић је био блиски пријатељ наше породице, а његова ћерка,
такође Иванка, била је моја најбоља другарица. Живећи у таквом
амбијенту и будући ћерка Бојане Вујић, било је неминовно да
добијем првокласно класично васпитање.
Постојала је једна сенка између мојих родитеља (нарочито
од стране моје мајке) и мог ујака, а то је била наклоност мог
ујака према комунизму. У ствари, он је био ’салон-комуниста’ –
прихватио је политичку теорију комунизма, али никада није
практично сарађивао у политичким догађајима бранећи ту идео-
логију. Односи две фамилије су се погоршали за време немачке
окупације, а после нашег одласка из земље изгубили смо сваку
везу. Иван Радовић сахрањен је у ’Алеји Великана’.

БОЈАНА ВУЈИЋ, 1895-1980, била је веома интелигентна, обра-
зована, културна, строго васпитана, али слободоумна, врло на-
предна за своје време. Студирала је и дипломирала на математи-
ци у Будимпешти, у исто време када и њен брат Иван. Била је
једна од првих Српкиња које су се бориле за женско право. Била
је такође једна од првих жена, у нашој земљи, која је одсекла косу,
што је имало за последицу да деца трче за њом сматрајући је
’лудом’. У Будимпешти, у години 1918. за време студија доживела
је и преживела епидемију шпанске грипе од које је и сама оболела
и на велико чудо оздравила, уз Божју помоћ. Доживела је такође,
1919. године, стварање и кратку владавину Мађарске Совјетске
Републике коју је основао Бела Кун. Никада није престала да
развија своје вредности, много је читала, пратила је све догађаје
у свету, интересовала се за политику и, најважније од свега, ни-
када није изгубила прилику да покаже, па и докаже на делу, сву
своју љубав према Србији. За мене и мога брата Павла мама је
била неприкосновен пример свих врлина. Много смо је волели,
поштовали и слушали. Била је строга тамо где је то било потребно
и нежна и пуна разумевања када смо нас двоје то заслужили. Увек
је нашла време за нас и за наше потребе. Наши Божићи, Ускрси,
славе и други празници у њеним рукама претварали су се у за-
чаране представе које су остале у сећању као ретки бисери.
Моја мама је радила као професор мало времена пре њене
удаје, а после тога посветила је сво своје време сарадњи са татом.
Била је друг, сарадник, саветодавац, саучесник у свим културним
подухватима, чврста подршка у тешким моментима. Била је ве-
лики реалиста, док је мој тата био донекле сањалица. Пошто је
мој тата био и литерарни критичар, добијао је, у великом броју,
још неиздане примерке дела, које су му писци слали очекујући да
добију ’из прве руке’ његову пресуду. Пошто тата није имао много
времена на располагању да би могао да чита сва дела послата
на тај начин, он је ту улогу углавном предавао мами и имао је
абсолутно поверење у њену способност да процени литерарну
вредност послатих радова.

МИХАЈЛО (МИША) ВУЈИЋ (1853-1913), мој деда, био је у ствари
стриц мога оца, али пошто је његов брат Павле Вујић умро јако
рано, деда Михајло је одгајио мога тату као свог сина. Мој тата је
био јединац. Ја мога деду, наравно, нисам упознала, али сам још
имала срећу да упознам моју баку, татину маму, које се сећам са
много нежности и љубави. Овде следи једна скраћена биографија
мога деде, пренесена са интернета: ’Завршио је филозофију на
Великој школи, а затим студирао филозофију и економију у
Немачкој, где је и докторирао фолозофију 1879. године. Убрзо