Преписка и интервју са
Иванком Ајдарић-Вујић

по повратку са студија у Србију приступа Радикалној странци,
и то њеном умереном крилу. Од 1879. до 1887. године предавао
је економију на Великој школи, Први пут постаје министар фи-
нансија у либерално-радикалној влади Јована Ристића средином
1887. године, а крајем исте године прелази у радикалну владу
Саве Грујића, која пада априла 1888. године. Потом је министар
финансија у владама Саве Грујића (1889-1891), Николе Пашића
(1891), Лазара Докића (1893), Саве Грујића (1893-1894) и Ђорђа
Симића (1896-1897). Остао је запамћен по томе што је као министар
финансија преузео у државне руке монополе дувана и соли и
експлоатацију железница, који су до тада били у рукама страних
друштава. Донекле је средио државне финансије, доводећи буџет
из великих дефицита у равнотежу 1891. године. Покушао је да
изведе конверзију свих спољних зајмова Србије како би смањио
терет њихове отплате, али није успео. Када се, по својој женидби
са Драгом Машин, краљ Александар приближио радикалима
1900. године, Вујић је постао посланик у Паризу. Већ фебруара 1901.
Вујић је министар иностраних послова у влади Алексе Јовановића,
а ускоро затим (20. марта 1901) саставља сопствени владу, у којој
задржава портфељ министра иностраних послова. Ова је влада
била коалициона напредњачко-радикалска, тзв. фузионашка, а по
краљевој жељи да се радикали умере уз помоћ двору наклоњених
напредњака. Помирљивост Вујића и других умерених радикала
према двору изазвала је расцеп у Радикалној странци, из које се
издвајају млађи и борбенији елементи и формирају Самосталну
радикалну странку. Вујић ипак није довољно попустљив, према
процени краља Александра, и Вујићева влада пада 7. новембра
1902. године. Следећих година Вујић је посланик у Бечу (1903),
Берлину (1906) и Риму (1909). Изабран је за редовног члана Српске
краљевске академије 5. фебруара 1901.’ 2)
На интернету сам такође нашла следећи чланак написан по-
водом смрти мога деде (наводи из једног чланка из Босанске
виле о М. Вујићу, нап. В. Д.). Сам садржај овог обавештења у
ствари није важан, али била сам потресена чињеницом да преда
мном стоји једно саопштење о смрти из године 1913. и да се ради
о моме претку кога називају ’великаном’ чија смрт значи губитак
за српски народ! Пре сто година! Тешко је да опишем како је то
деловало на мене, али један осећај је надмашио све друге:понос!
/.../ У току многих година у иностранству сећала сам се, као кроз
маглу, да на Новом Гробљу у Београду, некако одмах после улаза
са леве стране постоји импозантна гробница Михајла Вујића у
црном мермеру. Када сам била у Београду пре три године посетила
сам гробље и уз помоћ врло љубазне уметничке историчарке,
Виолете Обрадовић, локализовала сам гробни споменик, тачно
на оном месту кога сам се ја сећала. То је био још један дирљив
сусрет са прошлошћу моје породице”.
А 12. априла 2011. добио сам наставак одговора на питање које
се тицало њеног детињства и свакодневице породичног живота:
“Драги Господине Димитријевићу,
Следи наставак мојих одговора.
Моје детињство је било један сан, или можда боље рећи: рај.
Моји родитељи су дали мени и моме брату Павлу, који је био
шест година старији од мене, првокласно васпитање, делујући
са много љубави и поштовања за наше индивидуалне потребе,
подржавајући наше снове, наше жеље, разумевајући наше грешке
и неуспехе. Моја мајка је била мало строжија у погледу на наше
понашање у друштву, познавање добрих манира и задобијених
резултата у току школске године. Ја сам, на пример, увек морала
да будем најбољи ђак, што сам ја, узгред буди речено, и успевала
са лакоћом. Мој тата није био строг, али цело његово држање је
уливало веома велико поштовање, тако да ни мени ни моме брату
никад не би пало на памет да му противречимо по било каквом
предмету. Ако бисмо чак и нешто пробали, био је довољан само
један његов поглед да се одмах уразумимо. Па и тај поглед не би
био много оштар, него пун разумевања и некако конспираторски.
У нашој кући је увек владао мир. Ми као деца никада нисмо
присуствовали неком расправљању, вербалној агресији или
негативним коментарима. У ствари, ја никада нисам чула, у нашој
кући, било какву псовку. Мада то не значи, наравно, да мој тата и
мој брат нису познавали ту српску ’врлину’. Тата никада ништа
није од нас захтевао, али ми смо се сами трудили да увек будемо
достојни његовог поверења. Научили смо да будемо неустрашиви,
да поштујемо свог ближњег под свим околностима, да увек бу-
демо верни истини, да приносимо жртве када је потребно, да
будемо заувек верни припадници Српске православе цркве и,
пре свега и нада све, да будемо Срби.
Моји тата и мама су водили пажњу о свим секторима нашег
васпитања. Посећивали смо позориште, присуствовали операма
и представама оркестра, ишли у музеје и у биоскоп. Путовали смо
у Аустрију, Италију, Грчку, ишли на спортска такмичења. Али,
оно што је било карактеристично за мога тату, било је то да смо ми
у свему томе учествовали добром вољом, задовољством, па чак и
са уживањем, и никада нисмо били принуђени. За врема нашег
боравка у Сремском Карловцима тај ритуал није био прекинут.
Врло често смо ишли у Београд.
Када се сећам мога тате, што се дешава и у моментима велике
среће и исто тако поводом тешких искушења и велике туге, поку-
шам да изазовем у мојој машти његов мени тако драги лик и да
дочарам онај мир који је заправо зрачио из целог његовог бића,
доминирао и осветљавао наш дом, наше животе и наше душе. И
тако је било у моме детињству, у мојој младости и све до момента
када нас је заувек оставио. Прошли смо кроз велика искушења,
принуђени да приносимо велике жртве, изгубили смо отаџбину,
пријатеље, имања, па чак и националност, лутали смо по свету,
али под татиним покровитељством све је то било могуће и лакше
да се поднесе. Само његово присуство било је утеха и непрестана
обнова оптимизма и вере у будућност.
Мој тата је био велики спортиста. Још у младости учествовао
је у такмичењу ’cross country’ са бициклом. Био је одличан пливач
и тренирао је редовно пливање на дуге стазе на Дунаву и на мору.
Био је и веслач. Скијање, одбојку и редовну гимнастику делио је
са мном и са мојим братом. Многи млади људи који су долазили
из разних места наше земље да посете тату и разговарају са њиме
изјављивали су чуђење у вези са његовом физичком појавом која,
по њиховом мишљењу, није никако одговарала једном филозофу.
Сећам се карикатуре која је била објављена у једним београдским
новинама, чије име нисам запамтила, која показује мога тату
као спортисту који прескаче препону, а та препона је приказана
једном великом књигом отвореном у средини и стављеном у
такву позицију да, гледана са стране, даје утисак једног троугла
преко чијег врха спортиста прескаче. Овај покушај да опишем
књигу/препону није баш успео, али намера је била да скренем
пажњу на наслов те карикатуре: ’Над књижевношћу’, што је, у
ствари, била титула татине рубрике посвећене литератури, која је
у то доба била објављивана у новинама Време.
Имали смо јако велику библиотеку, која је била основана још
у време мог прадеде Павла Вујића, оца Михајла Вујића. Када
смо се вратили из Сремских Карловаца уселили смо се у један
стан пошто су моји родитељи желели да рестаурирају нашу
кућу. Пошто у стану није било места за целу библиотеку, скоро
више од њене половине је остало у кући, коју су после Немци
конфисковали, а касније, пред сам крај рата, била је и оштећена
у бомбардовању. Никада нисмо више ниста дознали о судбини
те библиотеке, као ни оне која је била у нашем стану. Имали
смо и много уметничких слика познатих сликара, као и слике
мога ујака Ивана Радовића. Све то је тамо остало, укључујући
и разне татине рукописе и немамо појма у чије руке је прешло.
Рат је разорио све. Заиста, рат је разорио много, али није успео
да разори или уништи нашу меморију у којој је дубоко урезано
сећање на све вредности, историјске, духовне и религиозне које
смо понели са собом. Та библиотека је представљала за мене, од
најраније младости па све до напуштања наше домовине, центар
мога света. Много сам читала, увек руковођена мојом мамом,
тако да сам већ са осамнаест година познавала сву класичну и
модерну српску и страну литературу. Са осамнаест година, та-
кође, говорила сам перфектно француски и немачки и већ на
путу да усавршим познавање италијанског језика. Енглески сам
учила и могу рећи научила у току бекства. Понела сам са собом,
у моменту напуштања Београда, један добар уџбеник енглеског
језика и употребљавала све мирније моменте да учим, у чему ми је
и мој тата помагао. У току бекства преко Словеније, у априлу 1945
године (у саставном делу војних јединица које су се још бориле)
_________________________
2) Биографија Михаила Вујића у писмо је интерполирана из Википедије:
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0
%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%92%D1%83%D1%98%D0%B8%D1%9B
(приступљено 10. марта 2016; нап. В. Д.)