Преписка и интервју са
Иванком Ајдарић-Вујић

нашли смо се у близини Постојне где смо у току дана боравили
испред улаза у пећину у коју смо се склањали по неколико пута
дневно због честих напада авиона. Употребила сам сво слободно
време да учим енглески. Веровала сам да ће ми тај језик ускоро
бити користан, као што је заиста био случај.
У доба мог детињства у Београду, постојао је обичај да се ис-
такнути интелектуалци често сакупљају, спонтано и без прет-
ходног договора, на разним одређеним местима, а једно такво
место је била књижара Геце Кона. Неки пут, када би било лепо
време, то се дешавало баш и испред радње, а понекад је и сам Геца
Кон био присутан. Мене је мој тата доста пута водио са собом
на такве састанке. Пошто сам била мирна и послушна, мислим
да то није сметало пријатељима мога тате, мада моја мама није
била сагласна са тим поступком. Али, мени је било лепо. Стајала
сам уз мога тату и слушала разговоре чији смисао наравно нисам
разумевала. Али сам осећала да се ту дешава нешто важно, нешто
што ће једног дана бити и део мог живота. Тако сам упознала
скоро све истакнуте интелектуалце оног времена. Што се тиче
Геце Кона, сећам се јако јасно да је мој тата пробао 1941. године
са свим снагама да га увери да напусти земљу са породицом, за
шта је постојао тајни план у коме је мој тата учествовао и тврдио
да је био потпуно сигуран. Геца Кон је категорично одбио, што
је мога тату тешко погодило. Али, ипак, успело му је, хвала Богу,
да спасе живот неких других пријатеља Јевреја, користећи исти
тајни план. Када сам била у Београду пре три године посетила сам
садашњу књижару Геце Кона и упознала Велимира Старчевића,
који је написао Књигу о Геци Кону чији један примерак сам од
њега добила. То је био један од најзначајнијих момената моје по-
сете Београду. Заиста немам речи да опишем шта сам осетила
када сам ушла у књижару. Велико задовољство што она још по-
стоји и у исто време велики шок произведен сећањима на све
лепе моменте које сам тамо проводила, пре толико година... Се-
ћам се многих имена. Неки су били присни пријатељи, други
не тако блиски, али многи су посећивали нашу кућу. То су била
пријатељства која су трајала и за време немачке окупације. Један
веома блиски пријатељ био је Милан Кашанин. Његова два
старија сина, Мирко и Ратко, били су другови мог брата, а његова
жена пријатељица моје маме. Осим тога што је био веома важан
и познат књижевник, есејиста, критичар уметности и романсијер,
чија биографија је данас позната у Србији, био је директор Музеја
Кнеза Павла и знам да је утрошио велике напоре, за време оку-
пације, да сачува уметничка дела која су припадала музеју, што му
је и успело. Организовао је разне иностране изложбе и ја се сећам
нарочито једне: ’Италијански портрети кроз векове’ која је била
остварена 1938. године, и на којој је био изложен један портрет са
називом ’Малтешки витез’. Паралелно са изложбом био је издат и
каталог који је садржавао све изложене портрете. Добила сам тај
каталог од самог Кашанина са његовом посветом. (Желим овде
да нагласим да је ово сећање врло приватне природе и излази из
оквира теме мог овдашњег излагања. Не разумем и не знам зашто
је тај портрет оставио тако дубок утисак на мене. Изгледало је да
сам тог витеза већ од увек познавала и исто тако сам назирала
да ће он бити, на неки начин, саставни део мог будућег живота.
Имала сам тек тринаест година и бујну машту. Каталог сам чу-
вала све до напуштања Београда. Остало је магловито сећање,
нека лака чежња, нешто никад остварено и изгубљено за увек).
Такође, велики пријатељ био је Светислав Стефановић. Била
сам сувише млада да схватим величину и вредност његовог умет-
ничког, књижевног, научног и политичког деловања. Али, већ у
оно доба сам читала неке његове песме и дивила му се када сам
дознала да је превео целог Шекспира. Тек сада, када се његова
рехабилитација остварује и имам приступ разним чланцима
посвећеним његовим делатностима и поседујем две књиге у ре-
жији Предрага Пузића које дају многе важне детаље о његовом
животу, ја успевам да разумем колико је он био, и још увек
је, важан за нас и за нашу земљу. И да осећам захвалност за
чињеницу да нам је дао част да буде наш пријатељ. (У једном
посебном извештају описујем мој ’сибернетски сусрет’ – ’сајбер
сусрет’, нап. В. Д. – са сином Светислава Стефановића, Антоном
Стефановићем).
Велики пријатељ био је и Димитрије Љотић. Пријатељство је
имало корен у њиховој младости и остало је чврсто, нераздвојиво
и верно све до краја. У свом ’Говору на одру Димитрија В. Љотића’
Свети Владика Николај Велимировић каже: ’Он сада припада
читавом Српству. Он сада припада небеској Србији’. Ове речи су
ме дубоко дирнуле. Желим да верујем да и мој тата ’сада припада
небеској Србији’. У јесен 1939. године ја сам се разболела и наш
доктор је констатовао да је болест веома опасна. Др. Сибер је
био војни лекар, по чину генерал. Био је татин пријатељ још из
детињства и лекар целе наше породице. Постојала је могућност да
ја не преживим. Мој тата, који је увек био сталожен и самопуздан,
пао је у очајање и цело време док је трајала криза Љотић је
покушавао да буде уз њега и да му даје подршку. Када је све најзад
прошло, Љотић је казао мојој мами да му је тата рекао: ’Ако она
оде, идем и ја’. Такво је било њихово пријатељство.
Тата и мама су имали много пријатеља, са некима су били више
блиски, са другима мање, неки су и посећивали нашу кућу, а код
других су моји родитељи ишли у посету. Не сећам се таквих детаља,
али су многа имена дубоко урезана у мом сећању са сигурношћу
да су били у пријатељским везама са мојим татом, као на пример:
Милош Црњански, Момчило Настасијевић, Владимир Велмар-
Јанковић, Ксенија Атанасијевић, Десанка Максимовић, Слободан
Јовановић, Првош Сланкаменац, Владимир Дворниковић, Вељко
Петровић, Бранимир Малеш, Драинац, Винавер, Густав Крклец,
Владимир Ћоровић, Парежанин, и још неки други којих се овог
момента, нажалост, не сећам.
Идућа пошиљка следиће ускоро. Срдачни поздрав, Иванка”
Затим ми је послала фотографије свог оца и своје, о чему такође
има трага у нашој електронској преписци од 18. јула 2011:

“Драги Господине Димитријевићу,
Молим да ми јавите да ли сте добили мој е-маил са фотографијама,
који сам послала 13. јула 2011. Знам да сам у закашњењу са мојим
пошиљкама, али молим Вас још једном да извините и да не
изгубите поверење у мене. Моја веза са Вама и Ваш интерес за
дело мога оца су догађаји од веома великог значаја за мене и ја сам
Вам за то бескрајно захвална“.
Последње писмо стигло је 7. октобра 2011. У њему је био од-
говор на питање о њиховом животу у Другом светском рату:

“Драги Господине Димитријевићу,
Најзад, после разних компликација у моме животу – хвала Богу,
ништа трагично – шаљем Вам још један наставак мојих одговора
на Ваша питања. Молим Вас да извините. Молим Вас да се не
љутите. Надам се да није касно. Овај задатак који сам узела на
себе у овом моменту мог живота представља најважнију обавезу
која ми је икад била додељена. И ја се томе задатку посвећујем
свим срцем.
Желим само још да скренем Вашу пажњу на чињеницу да
сам у овој пошиљци можда (у неким моментима) дала мало
више пажње догађајима из мог живота, уместо да се евентуално
концентришем више на деловања мога тате. Али, мој живот је био
тако близак татином да је све што се дешавало са мном у ствари
потицало од њега и рефлектовало његову светлост. Са друге
стране, овај текст у ствари представља неку врсту мемоара које
могу да оставим мојој деци.
Молим Вас да ми јавите да ли сте добро примили овај е-маил.
Најсрдачнији поздрави, Иванка

27. март 1941...
Дан дефинитивног прелома у нашем животу. После тог дана
сви догађаји, сва осећања, сва збивања, цела срж самог живота,
поделили су се на два дефинитивно антагонистичка дела: пре
и после. За мене то је значило: прво рај а после велике муке,
огромна разочарења, патње, губитци, немогућност планирања
будућности, дубоки бол и чежња за својом земљом онаквом какву
сам је доживљавала и познавала у детињству и раној младости.
Прилагођење новом животу у туђој земљи. Борба за опстанак. И
туга. Туга која се укоренила у дно душе заувек.
Тог јутра скупили смо се у трпезарију за доручак (мој брат
Павле се вратио кући у рану зору, провео је ноћ на универзитету)
и наједном смо приметили да су са улице почели да достижу
некакви звуци, ларма се појачавала и полако, полако почели смо
да схватамо да су то људски гласови, а онда и шта вичу: ’Боље
рат него пакт’ или ’Живео Краљ Петар’. Мада нас је тата већ
обавестио о догађајима који су се десили између 24. и 25. марта,