Преписка и интервју са
Иванком Ајдарић-Вујић

када је наша влада пришла Тројном пакту, против чега је био
такорећи цео народ, један део владе и цела православна црква у
лицу Патријарха Гаврила, знали смо да можемо само да очекујемо
тешке последице за нашу земљу. Ипак смо још имали некакве
наде да све још на неки начин може да се смири. У том моменту се
и мој тата вратио кући – био је одсутан цео пређашњи дан и целу
ноћ – и донео нам вест да је извршен државни удар, да је влада
пала, да су ухапшени сви министри, да је престолонаследник
Петар оглашен пунолетним и устоличен и да је проглашена нова
влада. Стао је поред нас и дуго је посматрао ћутећи ту набујану
(тако у оригиналу, нап. В. Д.) поворку људи који су изражавали
своје задовољство са преокретом догађаја, верујући да је изабран
најбољи и прави српски светосавски пут, да се рађа нова ера.
После доста времена тата је прекинуо тишину и казао је само
следеће: ’Сада је све готово!’ Никада нисам заборавила те речи,
ни његов израз лица у том моменту. Био је дубоко потресен и на
његове очи, иначе веома светле, проницљиве и продорне, ведре
и пуне доброте, као да је пала нека сива, суморна сенка. Он је
делио осећање усхићења нашег народа, у ствари српског а не
југословенског народа, пошто су Срби представљали огромну
већину у тим демонстрацијама. Осећао је исто то усхићење које
обелодањује саму есенцију српске душе, надахнуте вечитим
поштовањем и приврженошћу вековима одржаних и никад
занемарених или незаборављених косовских вредности. ’И ту
се Србин приволео царству небеском’, ’Боље ти је твоју изгубити
главу’ или речи Цара Лазара: ’Ја не идем у бој на основу тога
колика ми сила прети, већ колику светињу браним’. Тата је био
уз народ. Али не и за оне који су стојали иза свих тих дешавања.
Још из времена Првог светског рата познавао је искреност наших
’савезника’. Било му је сасвим јасно што се дешава, познавао је све
детаље око припрема пуча и деловања оних који су били против,
али не баш из родољубивих разлога. Он је тачно знао ’одакле
ветар дува’ и какве нас катастрофе очекују. Објаснио нам је врло
прецизно али и непристрасно, ко је играо какву улогу, који су
били циљеви и шта нас је чекало као последица једног или другог
решења. Није показао своје лично опредељење по том питању.
Предвидео је врло тмурну будућност за наш народ који се нашао
у вртлогу сукоба великих сила које су изгубиле све моралне
вредности решавајући интернационалне проблеме без скрупула
и без икакве моралне савести. Тако је почела наша голгота.
Али, онога дана владало је одушевљење. Народ је очигледно
био срећан зато што је са наше земље скинута евентуална срамота
подвргавања туђим силама. Био је то величанствен моменат, сузе
су навирале на очи, груди се пуниле поносом. Патријарх Гаврило
био је срећан. Владика Николај је био одушевљен. Створила се
нека атмосфера слављења и задовољства, мада се у позадини те
атмосфере назирала опасна сенка најављене трагедије.
Идућег дана ујутру тата је отишао у своју војну јединицу да се
пријави. Био је резервни капетан још из времена Првог светског
рата. Вратио се кући са униформом. Угледавши униформу некако
смо се сви ми освестили и осетили озбиљност ситуације. Тог
истог дана тата је испунио једну моју, могло би се рећи, бизарну
молбу. Желела сам да прођемо заједно, тата у униформи, испред
краљевог двора где су биле две стражарнице, да би му стражари
салутирали и он одвратио поздрав. Тата је испунио моју жељу
и данас сам захвална што је тако било, пошто је то у ствари
била последња шетња у Београду, са мојим татом, под мирним
околностима. Мој брат Павле је такође отишао да се пријави
у војску, али му је речено да се врати кроз неколико дана. Само
што, после тих неколико дана, ситуација у земљи се потпуно
променила и он је остао са мном и са нашом мамом још доста
времена.
6. април 1941. Време између та два кобна датума пролазило је
полако, тегобно, пуно неизвесности, несигурности и нагађања.
Живот се одвијао у неком неодређеном, непознатом и опасном
правцу, који нас је водио директно у најављену трагедију. Тог јутра,
опет крај прозора, пробуђени сиренама и скоро истовремено
звуком авиона и експлозијама, схватили смо са ужасом да смо у
рату, без објављивања рата. Бомбе су падале, разарале Београд,
разарале наше животе, нашу будућност, наше наде и планове.
Стајали смо као хипнотизирани пред том данте(ов)ском сценом.
Нисмо ни мислили да треба да идемо у подрум, у скровиште.
Тата је обукао униформу и отишао, отишао у рат. Не знам како
смо провели тај дан, сећам се да смо после подне око пет сати
видели ’штуке’ како се срушавају (тако у оригиналу, нап. В. Д.) на
свој циљ, пуштају бомбу и поново узлетају, и све то попраћено
језивим, продорним звуком ваздушне сирене. Тај страшан, скоро
не-овоземаљски звук, остао је урезан у моје памћење све до данас.
Тог истог дана смо и ми, као већина грађана Београда, ре-
шили да изађемо из града. Нисмо понели скоро ништа са собом,
прихватили смо понуду једне мамине пријатељице која је имала
нека кола на расположењу и кренули у унутрашњост, у правцу
Крагујевца. Не знам ни до данас да ли је то било правилно ре-
шење или не, али оног момента владала је паника, а не разум.
При изласку из Београда пролазили смо кроз пакао. Пожари,
дим, рушевине, лешеви. Кренули смо на пут касно после подне
и у једном моменту, већ после заласка сунца, стали смо на једно
место одакле се видео Београд. Имао се утисак да је цела варош
у пламену, обухваћена пожаром монументалних размера, чији
рефлекс је обојио небо неком црвенкасто-наранџастом бојом
и тако спојио земљу са небом пружајући један надреалистички
призор. Друм којим смо ишли био је препун возила сваке врсте,
а било је и много пешака. Из далека смо видели како авиони,
по свему судећи штуке, гађају народ који је бежао. Наш циљ је
било једно село, чијег имена не могу да се сетим, где је мој тата
имао пријатеље (имао је пријатеље по целој Србији). Изгледа
невероватно, али ја заиста не могу да се сетим имена тог села, где
смо били много добро примљени. У кући су биле само две жене
и деца. Мушкарци су отишли у рат. Са терасе те куће угледали
смо први пут немачку војску. Пролазили су друмом, недалеко од
нас, мотоцикли, камиони, тенкови, не обраћајући пажњу на своју
околину, охоли, нови господари, толико уверени у своју свемоћ
да нису имали ни жељу ни потребу да успоставе било какву везу,
ни позитивну ни негативну, са пораженим народом по чијем тлу
су газили. Мислим да је то био најтежи моменат у мом животу.
Туђа чизма у нашој светој Србији! Моја мама је имала много
тешкоће да ме смири. Хтела сам некуда да идем, да нешто урадим,
нисам могла да схватим да је могуће стајати мирно и гледати како
окупатор пролази нашим друмом без стварне могућности да им
се пружи отпор. А то је био тек почетак огромних патњи које су
мене и све Србе још очекивале. Ја сам онда била још веома млада,
имала сам тек 15 година.
Вратили смо се у Београд и нашли све у реду са нашим станом,
али варош је била у хаосу. Рушевине, пепељ (тако у оригиналу, нап.
В. Д.) и разбијено стакло, понеки лешеви још несклоњени, мирис
паљевине, неки људи као у трансу лутајући међу рушевинама.
Несташица воде и електрике. Проблеми са исхраном. Новости
о пријатељима који су погинули. Покушавање прилагођења но-
вом застрашујућем типу живота. Али, лебдећи изнад свих тих
тешкоћа, највећа брига: где је тата? Без икаквих вести и без мо-
гућности за било какво истраживање. Само чекање. То чекање је
трајало све до краја маја месеца када се тата најзад вратио. Изну-
рен, мршав, очигледно физички ослабљен, али сталожен и миран,
несломљеног духа и пресрећан да нас све нађе живе и здраве.
У нашем животу десила су се разна мала чуда која смо увек
примили као Божји поклон. И у случају татиног повратка, де-
сило се једно мало чудо. Тата је био заробљен негде у близини
Крушевца. Његова јединица није имала ни могућност да буде
ангажована у некој борби. Крај је брзо дошао, десио се сусрет
са Немцима и заробљење. У моменту када је дошло дотле да
заробљеници буду дефинитивно испитивани и регистровани
да би се организовало њихово слање у заробљенички логор у
Немачкој, тата се нашао пред једним командантом који је био
изузетно васпитан и учтив. Чим је схватио да има пред собом
једног професора, интелектуалца, који у исто време говори
перфектно немачки, ушао је у један мало дужи разговор, дао на
знање да је и он професор универзитета и на крају разговора
руковао се са татом и дао своју пресуду: ’Ви сте у овом моменту
потребни Вашој породици и Вашој земљи. Вратите се својој кући
и желим Вам срећу’. И тако смо ми, уз Божји благослов, имали
велику срећу да тата још неколико година буде уз нас.
Пишући о овом случају, неизбежно се сетим једног другог
догађаја из татиног живота када се он суочио са самом смрћу и
преживео захваљујући Божјој руци. Пред сам крај првог светског
рата, када су још трајале борбе са Бугарима, тата се нашао у
епицентру једне крваве битке са бугарском војском. У једном
моменту, неочекивано, појавио се пред њим један бугарски