Преписка и интервју са
Иванком Ајдарић-Вујић

официр са пушком у руци спреман да пуца. И одједном, исто тако
неочекивано, официр је спустио пушку, пришао тати, погледао
га боље сасвим изблиза и изговорио судбоносне речи: ’Ти си дете
много млад! Иди својој кући и Бог ти помогао’. Непосредно после
тога, тата је покушавајући да се удаљи од тог места, кренуо у
супротном правцу и ту су га Бугари опколили и заробили. Остао је
у заробљеништву још кратко време до краја рата. У међувремену,
заставници јединице којој је припадао нису успели да га нађу
и тако је српска војска званично потврдила његову смрт, што
је саопштено његовој мајци. Према војничкој традицији, један
официр је њој у Београду предао татину сабљу и официрску ка-
пу. Само што татина мама једноставно није поверовала тој вес-
ти, тврдећи да она сигурно зна да је њен син жив. Остала је
чврсто при том убеђењу, није поштовала период жалости и није
носила црнину. Живела је нормално очекујући његов повратак,
све до момента када се он најзад вратио кући. Тек после татиног
повратка, озбиљност ситуације у којој се наша земља налазила
постала нам је јаснија и застрашујућа. За мога тату то није никако
био моменат да се расправља о разлозима или окривљивањима
оних који су потписали пакт или оних који су га оборили и
извели пуч. Тата је био решен да се активно ангажује у борби за
опстанак српског народа и против његових непријатеља који, на
нашу трагичну жалост, нису били само Немци. Сматрао је тих
првих дана да би његово место, као искусног ратника, било уз
Дражу Михаиловића и тамо је отишао. После повратка објаснио
нам је, укратко, како и у коме правцу су се развијали разговори
и разложио аргументе који су му били пружени као подстрек за
пристанак на улогу посредника између Недића и Драже и, преко
њега, са Енглезима и (касније) са Љотићем. Да би имао успеха у
тој улози, било би потребно да остане да живи са породицом у
Београду, да настави нормално свој професионални живот и да
евентуално преузме неку званичну функцију у Недићевој влади.
Земља се налазила у невероватно опасној ситуацији, окупље-
на (треба опкољена, нап. В. Д.) непријатељима који су, сваки на
свој начин, откинули по један део Југославије а нама је остала
само Србија, поражена, потлачена, окупирана, и то окупирана
од стране државе која никада није сакривала своју србофобију.
Са друге стране, у самој Србији постојале су разне политичке
и идеолошке струје које су имале различита мишљења у ве-
зи са ставом који Србија треба да преузме у односу према оку-
патору, али све су имале као базу заједничку концепцију: анти-
фашистичку и антикомунистичку. Било је потребно сакупити
те разне тенденције у једну врсту сарадње против заједничких
непријатеља. У ствари, сви припадници тих покрета су били –
Четници, Недићевци или Љотићевци – пре свега и нада све, Срби
и, мада следећи различите путеве, имали су у виду исти циљ:
спасавање Србије и српског народа, у чему је била неопходна,
неоцењива и никада у историји негирана сарадња и подршка
српске православне цркве. Али, на сасвим супротној страни,
постојали су партизани – комунисти, који су се доста времена
унапред спремали за тај судбоносни моменат у животу наше
земље и били су спремни за братоубилачку борбу, веома добро
организовани и имали су јасан циљ.
Цела та комплексна ситуација била је моме тати сасвим
позната у свим својим детаљима и било му је јасно да не постоји
никаква магична формула за стварање неког идеалног уједињења
свих тих фракција у покушају да се створи јединствен фронт у
борби против два непријатеља: унутрашњег и спољашњег. Али,
нека врста уједињења ипак је била могућа и тата се томе циљу и
посветио. Срби су се показали достојни своје сјајне прошлости и
било какав покушај да се српска влада под окупацијом пореди са
француском владом Vichy је неприхватљив и претставља велику
увреду за наш народ.
Мислим да је неопходно још да укажем да је најважнији разлог
за то што је мој тата био сагласан са установљењем Недићеве
владе била чињеница да су Немци веома јасно и гласно дали на
знање да, ако Србија (то већ није ни била Југославија) не прими
њихов услов, они ће предати администрацију земље Хрватима,
Бугарима, Мађарима и Италијанима (Албанцима). То је наравно
било неприхватљиво и било је абсолутно неопходно да се избегне.
То је био избор мањег зла. И могућност да се проба да се спасе
све оно што се могло спасти. Тата је потписао ’Апел Српском
Народу’ у августу 1941. године. На моје изненађење и задовољство,
открила сам пре кратког времена и преко интернета да је и мој
брат Павле Вујић, студент права, такође потписао. Чини ми се да
је то једини потпис једног студента. Пре извесног времена нашла
сам на интернету један извештај који објашњава да су преки
судови осудили на смрт неке потписнике тог апела (Светислав
Стефановић и други), а неке на робију (К. Кумануди и други).
Тешке душе, тата је примио одговорност која му је била по-
нуђена. Једини услов који је поставио, sine qua non, био је захтев
да званична позиција која би му била додељена у Недићевој влади
буде стриктно везана са просветом, културом и вером, како би
могао да ради у свом стручном домену и на тој позицији штити
и брани српске културне интересе. У ствари, он је био идеална
личност за такав подухват. Пре рата, у јавном животу Југославије,
његов политички и идеолошки став био је свима познат и јасан:
био је антикомуниста и борио се против масона и свега оног што
стоји иза тога. Био је много поштован чак и од стране идеолошких
противника. Дефинитивно није имао никакве политичке амби-
ције, није припадао ниједној политичкој партији или било каквој
другој организацији. Следиле су огромно тешке четири године
окупације. Као што је било предвиђено, тата је деловао као
начелник Министарства просвете и вера и сарађивао у Српској
Књижевној Задрузи. Посветио се врло одано томе задатку, који је
на себе примио као део њему примењене жртве, желећи да својим
добрим резултатима оправда пред самим собом, своје присуство
и ангажовање у Београду. Како би могао постићи позитивне
резултате било је потребно одржавати добре везе са немачким
претставником одељења за просвету и културу, за кога је тата
рекао да је био културан човек и да сарадња са њиме није била
много тешка.
Под Недићевом владом, (као што је познато), скоро све култур-
не установе су наставиле да функционишу: школе, уметничке
академије, уметничке изложбе, позоришта, библиотеке, књижаре,
издавачке куће, итд. (само не универзитети). Наравно под
много тежим околностима и са много мање помоћи од владине
стране. Нарочито проблематичан проблем су представљале
школе у погледу зграда за њихово смештање, пошто су скоро
све оригиналне зграде биле окупиране. Тако, на пример, ја сам
учила још у мирно време у Првој Женској Гимназији која је била
близу наше куће, а под окупацијом била је смештена у једну
стару основну школу далеко од центра вароши. Та чињеница
да су школе наставиле своју делатност била је веома важна за
младе генерације тог доба које на тај начин нису изгубиле године
школовања што би им после окупације створило велике проблеме.
Школе су функционисале све до самог краја окупације, те сам
тако и ја успела да положим велику матуру у августу 1944. године.
Све то деловање у домену просвете тата је обављао са великом
оданошћу али првенство је давао њему додељеном задатку ради
кога је и остао у Београду. Код куће, о томе се јако мало говорило.
С времена на време, тата је био одсутан али није нама саопштавао
све шта је он радио. Само по себи се разуме да је тај подухват
тражио и пуну сарадњу породице, то јест моје маме, мога брата
и мене. Сви смо ми били на неки начин ’ангажовани’ у тој борби
и данас је то велика утеха за мене, та чињеница да сам имала
част да активно учествујем у борби покрета отпора. Делатност
којој се тата посветио није била позната, а ни призната. Али
била је опасна. Живели смо у једном константном страху ради
тог татиног ангажовања. Неки пут је ишао праћен наоружаним
четницима, неки пут сам, па чак и пешке. У Дражином табору се
сусретао са ’савезницима’ док су се још тако представљали. И ту
је помогло његово перфектно познавање енглеског језика (мада је
то наравно један сасвим споредан детаљ). Шта је ту заиста вредело
било је татино савршено познавање ситуације у нашој земљи као
и у спољној политици, његова изванредна интелигенција, његова
ексепционална мудрост и, пре свега, чињеница да није био везан
ни за кога, што је значило да није постојала никаква организација
или индивидуална особа који би могли имати неко право да утичу
на његово мишљење или његов став. То је у ствари била највећа
врлина мога тате, коју је он скупо плаћао, али никада није пао у
искушење да мења свој став да би га разменио за некакав лични
добитак било какве врсте. Можда баш због те врлине, али не само
због ње, мој тата је за мене увек био и остао мој херој.
Мада тата није говорио о својој улози у тешким догађајима
који су се одигравали у намученој Србији, ипак давао нам је
прецизне базичне информације о свим дешавањима у Србији