Преписка и интервју са
Иванком Ајдарић-Вујић

и у свим другим деловима бивше Југославије. Имали смо, ако
ништа друго, привилегију да будемо добро обавештени. Били смо
свесни да смо окупљени непријатељима и издајицама, бившим
припадницима Југославије који су се преко ноћ претворили у
нацисте и придружили се Немцима и који су Србе третирали на
страховито дивљачки начин. Знали смо све о етничком чишћењу
и погромима (у ствари геноциду) над Србима од стране Хрвата
са покровитељством Ватикана и Немаца. Знали смо такође све о
стравичним погромима над српским народом које су починили
Мађари, Бугари и Албанаци. Били смо стално у контакту са
избеглицама које су долазиле из угрожених крајева и доносиле
приче о страхоти и ужасу. Знали смо све што је могло да се зна о
масакру у Крагујевцу и Краљеву и другим сличним збивањима.
Били смо обавештени о Бањичком логору, о Београдском сајмиш-
ту и касније о логорима за принуђен рад из којих се тешко ко
вратио жив.
Усред целог тог вртлога и упркос њему, ми смо сви радили
на томе да наш породични живот остане колико толико једнак
ономе пре окупације. Снага духа је била иста, али околности су
биле много тешке. Моја мама је наставила да помаже свуда где је
било потребно, али у исто време морала је да се брине о исхрани
и, против њене воље и против целе њене природе, морала је да
наући да се фамилијаризује са црном берзом, пошто је то био
једини начин да се дође до неопходних намирница. Иначе, узгред
буди речено, једна наша служавка није напустила Београд и
остала је са нама до краја окупације.
Мој брат Павле (био је шест година старији од мене) студирао
је право пре рата, али универзитети су били затворени и он је
посветио мали део свог времена студирању сликарства, пошто
је имао таленат за ту уметност. Како је употребљавао остатак
свог времена (често је нестајао без објашњења), није ништа ко-
ментарисао, али ми смо знали да је то време било посвећено увек
некој врсти саботаже против немачког окупатора кога смо сви ми,
од самог почетка окупације, научили да мрзимо.
У ствари, ако смо пристали да ’сарађујемо’ са Немцима преко
званичне владе, да бисмо избегли разна већа зла, а на првом месту
да спречимо да Немци могу мирно да убијају стотине Срба у
замену за једног убијеног Немца, ми нисмо одустали од саботаже
сваке врсте која је обављана из подземља са великим успехом и
узроковала значајне штете и ометање окупатору. Мој брат је био
један од тих бораца отпора. Био је мој најбољи друг и заштитник.
И био је достојан син свога оца.
Нажалост, две године пред рат, у ствари 1939 године, ја сам се
разболела на почетку школске године. Болест је била врло озбиљна,
владала је нека врста епидемије те године, не знам тачно о чему
се радило, веровала сам, као и сви ми, пресуди нашег породичног
лекара, Доктора Сибера, који је био генерал југословенске војс-
ке и татин пријатељ. Ситуација је била озбиљна, постојала је
могућност да не преживим. Мама се није одмицала од мог кре-
вета а мој тата је први и једини пут у животу пао у очајање. И
тата и мама имали су подршку пријатеља. У том моменту татиног
живота ко му је дао највећи подстрек био је Димитрије Љотић,
верни и дугогодишњи друг и пријатељ. Болест је почела у месецу
октобру и тек у марту сам била ’скоро’ способна да се вратим у
школу и успела сам да за два последња месеца завршим годину и
малу матуру. После тога сам провела скоро цело лето у Сокобањи
са мојом мамом на даљем лечењу и опоравку.
Пред сам рат имала сам само 14 година, што је одговарало
четвртом разреду гимназије. Још је постојао мир у нашој земљи,
за нас младе нису постојали никакви облаци, никакве претње,
живот је текао мирним током, препун могућности за откривање
нових атракција у образовању, у спорту, у путовању, у уметности,
отворен за све врсте снова. Будућност је обећавала много, пра-
вили су се планови, сањало се.
Тако се десило да сам у прву годину рата ушла ослабљена и
прва сазнања о томе шта се заиста догађало у земљи, управо у
Југославији, су ме тешко погодила. Почела сам да тражим узроке
за све штрасне догађаје и приступила сам једној групи другова
и другарица, гимназијалаца, у покушају да разјаснимо ситуацију
уз помоћ нашег познавања историје Југославије, Србије и целе
Европе, и да схватимо страховиту реалност тог момента. У томе
сам наравно имала и татину помоћ, али он у ствари није имао
доста времена да нам посвети.
Ми смо били свесни да не мошемо абсолутно ниста да ура-
димо тог момента. Али, страховита узнемиреност младог духа
тражила је одговоре. И могућа решења за будућност и разматра-
ње историјских грешака. У току две три недеље прешли смо из
мира у пакао. Ушли смо у један вртлог који је обухватио одједном
све секторе нормалног живота: национални, политички, терито-
ријални, војни, религиозни, административни, економски, егзи-
стенцијални, морални, културни. Ишли смо да спавамо једне
ноћи као држављани моћне Југославије и пробудили се у ос-
крнављеној, окупираној, пониженој и смањеној на своје језгро,
нашој отаџбини Србији. Окупљени непријатељима који су до
јуче били наша браћа и преко нош се претворили у окупатора,
немилосрдног, суровог, разјареног и братоубилачког. Почеле су
да стижу страховите вести. На Косову Арнаути (подржани од
Италије) убијају Србе и одузимају имања. Бугари такође. У Срему,
Банату и Бачкој, исто тако делују Немци, Мађари и Волксдојчери.
Стижу све горе и горе вести. А најгоре из Хрватске, НДХ, која
није чекала ни 24 сата да се отцепи и да се придружи непријатељу.
Лешеви су пловили низ Саву, ја сам их видела. И до данас сањам
о томе. Били су страшни сусрети на улици са пријатељима Је-
врејима који су били приморани да носе жута означења да би се
тиме ’разликовали’ од осталог света. У том погледу, једина утеха
за мене је била чињеница да је мој тата успевао да спасе неколико
својих пријатеља а и непознатих Јевреја, неке чак са породицом.
Ипак, полако, било је потребно суочити се са реалношћу.
Успоставила се једна нова дневна рутина, било је потребно по-
гледати у очи новој стварности и саобразити живот новим бит-
ним и свакодневним захтевима. Та нова стварност била је пре-
пуна скоро несавладивих проблема који су захватали све сфере
свакодневног живота. Држава је добила само делимичну моћ у
чијем оквиру би могла да помаже грађанима и тако је свако на
свој начин морао да се сналази. У таквој ситуацији, наравно, це-
ло становништво се свакодневно суочавало са свакојаким већим
или мањим проблемима, за чије решење је била потребна помоћ,
а за пружање помоћи били су неопходни људи спремни да до-
бровољно делују и за то жртвују своје време.
Узимајући за пример моју маму која је целог живота увек била
спремна да пружи помоћ где год је била потребна, дала сам сама
себи задатак: да створим, у границама могућности, неку врсту
добровољне организације са циљем да не само пружа потребну
помоћ него и да локализује људе којима је помоћ потребна. Почетак
је био скроман, али убрзо та ’оганизација’ почела је да расте, да
се шири и да даје повољне резултате. Наравно, на првом месту
било је потребно имати сараднике. Њих сам регрутовала међу
ученицама моје и других женских гимназија, а и понеких мушких.
Систем је био једноставан. Први кораци су били локализација
особа којима је била потребна помоћ и њихова регистрација. У
многим случајевима то су били старији људи који су живели сами
а нису имали могућност да се брину о себи, нарочито што се тиче
исхране. Или болесници у болници којима је исхрана била важна
за опоравак, а болнице нису биле у стању да задовоље ту потребу.
Било је људи којима је била потребна помоћ са вађењем неких
докумената или добијање неке специјалне дозволе за путовање
у територије изван српских граница или нешто тако слично.
Што се тиче исхране, организација је била више компликована
али не зато и неуспешна. Наиме, било је потребно ући у везу са
породицама чије су финансијске кондиције дозвољавале да себи
приуште адекватну исхрану па чак и да дарују један део другима.
Систем се састајао у томе да свака таква породица потврди да
ће даровати по две или више порција ручка два или три пута
недељно, или чак и више пута, а са друге стране девојке или
младићи који су се придружили добровољно тој мисији, узели
су на себе обавезу да преузимају храну од дародаваца и преносе
је одређеним особама. Организација је била наравно аматерска,
али давала је резултате. У неким случајевима било је доста само
организовати (према могућности) редовне посете онима који су
живели сами, што су у већини били старији људи и била им је
потребна помоћ.
Велики успех је била организација снабдевања храном једне
групе болесника који су имали туберкулозу и били интернирани
у државној болници (не сећам се имена болнице), смештени у
једно крило коме приступ није био дозвољен. Успела сам да за ту
групу осигурам редовно уручивање хране. Ти болесници били су