Преписка и интервју са
Иванком Ајдарић-Вујић

јако захвални и једном приликом су изјавили жељу да ме упознају
и да ми се лично захвале (нама није било дозвољно да улазимо
у њихово одељење). Са дозволом болничке управе, једног дана
они су приредили ’свечаност’ за мене и са мном су биле и четири
другарице које су редовно учествовале у целој тој организацији.
Био је то јако дирљив моменат. Све се то десило у тако далекој
прошлости да се тешко сећам детаља, али сећам се израза лица
младог човека који је ’држао говор’. Била сам дубоко дирнута и
захвална Богу што ми је дао прилику да рад коме сам се посветила
уроди плодом. Та ’добровољна бригада’ функционисала је све до
првог савезничког бомбардовања Београда (16. април 1944). После
тога неке породице су отишле из Београда, али и оне које су остале
нису више допуштале да њихова деца излазе из куће из било којег
разлога осим да иду у школу. Желели су да у моменту евентуалног
бомбардовања буду заједно.
Отприлике два месеца пред крај школске године Министарство
просвете је најавило намеру да не призна вредност текуће школске
године, оправдавајући ту одлуку тиме што је, по њиховој процени,
настава била озбиљно угрожена из разних разлога, као на пример
неиспуњен предвиђен број часова, недостатак професора, слаба
присутност ђака итд. То би наравно значило и да матура не би
била остварена. Та вест нас је погодила ’као из ведрог неба гром’.
Били смо много забринути и ја сам се решила да реагујем на тај
начин што сам тражила да будем примљена од стране генерала
Недића, у пратњи пет колега и колегиница из разних школа. Били
смо примљени, разговор је трајао кратко, објаснили смо нашу
ситуацију и на нашу велику срећу реакција је била позитивна.
Школска година је била призната. За пријем код Генерала Недића
нисам употребила име мога тате.
16. април 1944. Био је Ускрс, леп пролећни дан, чисто плаво
небо. Многи људи су изашли на улицу, осећало се празнично
расположење. Када су се чуле прве сирене, нико није обраћао
пажњу, па чак и када су се појавили први авиони, неки људи су
мислили да наши савезници хоће да нам пожеле срећан Ускрс.
Тек када су почеле да падају бомбе, Срби су схватили страховиту
истину, коју су многи већ и наслућивали али нису имали ни
храбрости да је прихвате, а то је да су нама наши ’савезници’
окренули леђа. Неки људи су одбили да прихвате ту истину,
оправдавајући тај ’савезнички’ потез као уперен само против
немачких војних циљева, мада је било више него јасно да су Немци
имали своја специјална склоништа и да њима бомбардовање није
наносило скоро никакву штету. Нас је тата већ био припремио
за ту тешко прихватљиву истину. Сви ми смо до тада некако
још и веровали да ће се рат ускоро свршити, да ће Немци бити
поражени, исто тако и партизани, да ће се савезници у датом
моменту искрцати на мору и доћи у нашу помоћ, када ће се најзад
Немци повући, цела Србија (ако већ и без Хрватске) ће се вратити
у нормалан живот и питање партизана би било лакше решено.
Савезничко бомбардовање је пореметило све те наше наде.
Идућег дана после тог првог бомбардовања, изашла сам на
улицу да видим шта се десило са кућом једне моје пријатељице
и пролазећи поред рушевина, приметила сам да неки младићи
са кошуљама са ознаком ’Хитлерјугенд’ раде на рашчишћавању
руина. Тај призор је изазвао у мени једну стравичну реакцију.
Зар ми Срби да дозволимо да се немачка омладина посвећује
рашчишћавању бомбама разорених рушевина и да евентуално
спасава оне који су преживели и стара се о мртвима? То моје
српско срце није могло да прими. Отишла сам одмах у надлежни
полицијски кварт и пријавила се добровољно да радим у оквиру
пасивне заштите на ’спасавању, вађењу лешева и рашчишћавању
рушевина’. Била сам примљена у једну групу где су сви били
мушкарци, осим мене и једне болничарке. И ја сам имала курс за
болничарку, али не профисионални. Радила сам са том групом,
на том језовитом послу, све до краја рата. И ту сам стекла богато
искуство, научила сам да се контролишем у моменту сусрета са
било каквим тешким догађајем или трагедијом. Научила сам да
будем заиста неустрашива у моменту суочавања са било каквом
опасношћу, нарочито ако тај моменат захтева моју непосредну
помоћ посвећену другом људском бићу.
После првих напада, моја мама је решила да оставимо наш
стан у центру (тата је све ређе био у Београду) и да проведемо
једно време у кући једне њене рођаке која је живела на Пашином
Брду, претпостављајући да ће тај крај бити поштеђен. Склонили
су се ту и син и ћерка Светислава Стефановића и још неко из
њине породице, не сећам се ко. У ствари, тамо смо доживели
најгоре бомбардовање, мада нигде ни близу ни у даљој околини
није постојао никакав војни циљ. Тај напад остао је дубље урезан
у моме сећању него сви други. Ту је непријатељ употребио систем
’тепиха’, са намером да заиста разори све. Кућа у којој смо се
налазили била је мала, није ни имала подрум и није пружала
никакву могућност склоништа. Звук авиона који су летели ниско
и експлозије бомби које су падале једна за другом без интервала
давале су утисак да је дошао смак света. Када се све свршило и
ми изашли из куће, напољу је био потпун мрак. Када се мрак
мало разбистрио могли смо да констатујемо да су све, буквално
све, куће око нас биле погођене и у некима је још горео пожар.
Само Бог је спасао ту малу трошну кућу и нас који смо били у
њој. Ја сам одмах после звука сирена које су објавиле крај, обукла
моју тренерку и обула ципеле са дрвеним ђоном (одавно већ није
било коже за ђон) и одјурила на место састанка са мојом екипом.
Тог дана радили смо на спасавању скоро све до зоре, уз дозволу
немачких власти. Призори су били тако страшни да нисмо успели
да ставимо у уста ни једно парче хлеба. То се све догађало док сам
се спремала за матуру (те године није било дозвољено ослобађање
испита матуре за одличне ђаке као што је то пре било правило).
Имам овде још (не знам како је то моја мама сачувала), докуменат
издат од XI кварта где се званично потврђује да се ’г-ца Иванка В.
Вујић , ученица VIII разреда гимназије пријавила на добровољан
рад при XI кварту и радила на спасавању, вађењу лешева и
рашчишћавању рушевина у саставу XX техничке екипе пасивне
заштите’. И додаје се још да ’у своме раду г-ца Вујић се истакла као
веома савестан и пожртвован члан екипе и као таква заслужује
сваку препоруку и похвалу’.
Тако су пролазиле четири тешке, тмурне и мучне године
окупације. Набављати исхрану бивало је све теже, чак и на црној
берзи. Поред чувене ’Ерсатз’ кафе појавили су се и неки нови
’Ерсатз’ производи, све што је Србија још производила Немци су
односили. Са временом почели смо да осећамо да су се и наши
животи претворили у некакав ’Ерсатз’. Хранили смо се рђаво,
облачили се рђаво, обували се рђаво. Животи су били непрестано
угрожени и сва та тешка збивања која су годинама претстављала
део нашег свакодневног живота почела су да минирају наше
изворе храбрости и капацитет самоодбране. Нисмо стигли да
смалаксамо, али били смо близу... Али само физички. Тради-
ционална и вековима изложена тешким искушењима духовна
јачина српског народа је и ту претегла. Стигли смо скоро до дна
понора, али дигнуте главе и духовно непоражени.”
Ово су последње речи које ми је упутила Вујићева ћерка пре
но што се, после неуспеле операције срца, преселила у вечност.
Њено драгоцено сведочење нудим читаоцима часописа “Људи
говоре”.