Са доајеном српске дијаспоре

Бањолучанин, једноставног имена Бато Бијелић или Душан Бо-
санац, како га годинама знају у Торонту и Канади, а пријатељи га
само зову Бато (Бијелић), потиче из пристојне грађанске породице,
европског васпитања, доселио се у Канаду после започетих нацио-
нално-политичких промена које ће доцније изазвати љути верско-
политичко-национални рат. Оно што је битно за његов друштвени
рад и због чега су ови редови поред ауторове Аутобиографске
приче која ће уследити, у којој је представљен његов регуларни
посао америчко-канадског дизајнера, са свим специфичностима
и карактером који откривају начин рада овдашње примењене
уметности, односно дизајна, јесте огроман аганжман који је он
индивидуално остварио као предани Србин и интелектуалац
за вишедеценијског боравка и рада у Канади. Да одмах наведем,
мада то није његов временски редослед, навешћу да је он један
и најзаложнији оснивач Српске националне академије у Канади,
њен потпредседник и уредник и водитељ свих значајних култур-
них, образовних и уметничких програма. Познат је и као чести
предавач и беседник међу Србима у Канади. Деценијама је пи-
сао најзапаженије чланке у Гласу канадских Срба, најстаријем
српском листу после београдске Политике. Унапређивао је озбиљ-
ном лектуром Глас без које би он био провинцијске новине једне
мало познате етничке групе. Водио је савремене аналитичке ко-
ментаре на српском радију о свим значајним проблемима у српс-
ком народу у матици и расејању,а писао је историјске и култур-
но-књижевне текстове, као што рекосмо, искључиво под псеу-
донимом Душан Босанац. Ово име узео је највише због нацио-
налне неутралности и слободног начина изражавања у средини
пуној националистичких ексцеса, с једне стране, а са друге због
самозаштите и мира при отворенијим културно-просветним ана-
лизама и улажењима у сложене прилике темељно пољуљане Југо-
славије. Штета је што за српску културу, управо као имигрант,
досад није објавио ни једну књигу, али већина његових чла-
нака, искључиво под именом Душан Босанац, приступачна је у
снимљеном целокупном издању Гласа канадских Срба, похрање-
ном у Библиотеци Универзитета Торонто. По скромности, бесед-
ништву, култури и васпитању најсличнији је београдском про-
фесору Рашку Димитријевићу. Обојица су добри људи и по чисто
хришћанској и енциклопедијској дефиницији. Заборављају све
оно што су другима помогли, а памте само оно добро што су дру-
ги њима учинили.
Када сам се нашао у добровољном изгнанству у Канади 1996,
поред Бранка Марковића и Миле Миличевића, Бато Бијелић је
препознао страх и тугу у мојим очима. Сва тројица су према мени
показала непатворену хришћанску осећајност и открила глад
моје душе за светлошћу и искреним људским разговором. Бато је
гетеовски препознао и моју физичку и метафизичку осећајност и
несебично притекао да ми спасе душу. Да не дужим, ако на крају
тако могу рећи, наиме, ако смем рећи да етичнијег, смиренијег,
културнијег и образованијег пријатеља са најлепшим манирима
нисам могао добити. Хвала Богу. Жао ми је што није свештеник
да га изаберем за духовника. Иако изразито светован, он јесте
мој духовник у најбољем значењу те речи, што показују и његове
године. На стандардно постављена биографска питања која сам
му упутио, у своме стилу је аутобиографском причом, у којој су
изостављени многи одговори, а тиме и имена, чиме је покушао
да остане свој, ипак је дао неколико изјава, без устезања и страха
на три-четири питања која ћу доле навести. Након ових, за њега
карактеристичних питања, уследиће његово дуже излагање, мање
познато домаћој публици, боље рећи, на изненађење његових обо-
жавалаца који га знају само као говорника и писца, а не као
универзалну личност с другог краја интелектуалне активности
која се ни не наслућује у његовом јавном наступу, а којом ће се
представити као дизајнер и познавалац овдашње примењене
уметности и њених проблема. Изношење анализе дизајна и њего-
ве улоге редак је прилог у нашим одговарајућим чаописима, те
је срећна околност што је један признати активиста у тој области
представио своје виђење као део свога аутобиографског излагања
и оцену овдашњег дизајна. Најпре да чујемо оно што он има да
каже о друштвено-политичком стању у земљи ради подсећања
на његов стил и начин мишљења, али више као реминисценцију
културнијег третмана политике и улажења у њену финоћу.

– Написали сте многе чланке и коментаре о друштвеним, поли-
тичким и политичко-економским проблемима у старој Србији и
у Југославијама. Затим немачким, енглеским, америчким и дру-
гим мешетарењима и растурању обе Југославије, о властима у под-
ваљивачки креираним банана-државама, односно, боље речено о
протекто-ратима поробљивача. Која је сада Ваша мисао о свему томе?
Одговарајући на овдје постављено прво питање, одлучно ћу
рећи уз тврђење да о ранијим и садашњим властима нисам про-
мијенио мишљење о њиховом прилично примитивном и бесмис-
леном понашању, а о америчко-европском мешетарењу, а не ра-
зумној политици, данас имам још критичније ставове, негативне,
не налазећи ама баш ниједног активног политичког субјекта поли-
тичара, међу њима, који би заузео достојније мјесто које би могло
бар мало поправити њихов непојмљиво негативан однос према
Србији, односно српском народу у цјелини. Банана-државе, на-
стале од бивше Југославије, још су мизерније него што су биле по
непосредном осамостаљењу и прикључењу Европској заједници,
а оно што је карактеристично и аналитички недовољно потен-
цирано, остало је без примједбе релативно објективнијег страног
посматрача, ако објективних посматрача данас има, бавећи се
проблематичним и биједним европским пословима и ставовима.
Отворено говорећи, у ту заједницу уврштене су, да не кажем
све, нацистичке и фашистичке пријатељице, међу којима једи-
но Пољска служи као ошамућеник, изгубљеног сјећања на пе-
риод нацизма и употребљени субјект од стране данас својих
пријатељских земаља. Ове државе као да не знају колико су
служиле злочиначком нацистичком режиму, па играјући на кар-
ту тобож жртава неправде, прихватају сугестије водеће земље
међу њима, Њемачке, да би и саме оптужиле највећу жртву
прошлих ратова, Србију, и најважнијег побједника – Русију.
Тешко је и замислити већу подвалу и лоповлук од овог да се обје
земље – и Русија и Србија – искључе из побједничких земаља,
а да се побијеђене кукавице представе као да су оне свладале
нацизам и потом формирале невиђену нову Европу за примјер
неупућенима.

– Шта мислите о актуелним властима српских земаља?
Оно што мислим о актуелним властима у Србији и дјелимично
о властима Републике Српске можда би било боље да прескочим
питање, будући да видим да гори замјењују лошег и да се никаква
политичка промјена не може извести, изузев да се од поносних
српских крајева начине још биједније несрећнице које, по њима,
вапе за недокучивом добром вољом свјетских хохштаплера,
својих мајсторских противника, без познавања политичке
историје и основних норми државности.

– Молим Вас прокоментаришите, за читаоце часописа Људи
говоре, злочине актуелних, ратнохушкачких империје над
српским народом и српским земљама и њихове колонијалне
управе у њима?
Да лаж није превладала у свим савезницама Европе, ваљда би се
неко међу њима одлучио или усудио да бар с ријечју-двије каже
нешто добро и поштено о Србији. Психолошки је несхватљиво
колико се ружноће и злочина приписује српском народу, док
се други претварају у жртве, у наивне страдалнике. Ваљда неће
бити да је нетрпељиви став према православној земљи Србији,
а с њом и Русији, до те мјере у савременом свијету, његовим
муклим и скривеним ћутањем, узео маха (овог првог разлога
нетолерантности) да та нетрпељивост прелази средњовјековне
трауме и обијест капиталиста католичке цркве према европским
Јеврејима, за које је углавном само ислам, правовремено,
показао извјасну, рекао бих, самилост и дао им прилику да
преживе. Тренутно не видим никакав знак који би дао наде да
се ови проблеми, боље рећи, ставови Запада, ако ништа друго,
ублаже, савременују или дјеломично отклоне уколико Србија
(али за то би морала бити нормалнија и захтјевнија њена власт)
одбаци своју жељу и намјеру да се увуче под реп таквој Европи
и задовољи поменуте прохтјеве САД, односно да савезништво
са Русијом подигне на један виши степен, па да, по мени, чак, на
неки начин, буде дио ње! Не само да би сви негатори српског духа,
као значајног и нешто друкчијег од духа и свијести сусједних
народа, одмах промијенили свој став према Србима, него би
почели уважавати дотад свога омаловажитеља и смјестили би
га тамо гдје он заслужује да буде као духовит субјект и морални
историјски пратилац и актер свих позитивних догађаја у Европи
и свијету.
Одговори на неколико претходних питања само показују
типичан став у Бијелићевом познатом друштвеном и политичком
раду, а оно што је заиста мање познато и што желимо читаоцима
представити јесу мисли о овдашњем дизајну и учешћу нашег
креатора у њему.

Разговарао Радомир Батуран